Nevesta do srede

Jedanaesto poglavlje

Večeras mora porazgovarati sa Samantom, razmišljao je Blejk. Ne može doveka skrivati od nje tajnu o očevom testamentu. Uostalom, zarekli su se da će biti iskreni jedno prema drugom. U stvari, Samantina pravičnost i neiskvarenost učinile su ga boljim čovekom. Džefov predlog da je prisili na trudnoću činio mu se potpuno nedoličnim. Zar bi mogao da spadne na tako niske grane? Možda bi i mogao, da je neko drugi u pitanju. Ali, izuzev Samante, na svetu nije postojalo mnogo onih koji su o njemu imali lepo mišljenje. Zato nije želeo da ga pokvari. Njeno poverenje je bilo jedino do čega mu je iskreno bilo stalo.

Kad je ušao u svoju vilu u Malibuu, bilo je oko šest popodne. Prvo što je čuo po ulasku u kuću bilo je Merino čangrljanje po kuhinji.

„Nadam se da si napravila dovoljno hrane za dvoje", doviknuo joj je s kuhinjskih vrata.

„Oh, stigli ste. Hvala dragom Bogu. Već sam mislila da vas pozovem."

„Da me pozoveš? Zašto? Nešto nije u redu?", zabrinuto joj je rekao i osvrnuo se oko sebe, očekujući da negde ugleda Samantu.

„Zbog Samante. Ceo dan nije izašla iz sobe."

U Blejkovim ušima zazvonilo je zvono za uzbunu. „Da li je bolesna?" rekao je i već se zaputio ka stepeništu.

Meri je krenula za njim, brišući ruke krpom. „Nemam pojma. Kad sam je pitala, odgovorila mi je da je dobro. Ali danas ceo dan nije ništa okusila i čula sam je kako plače."

Preskačući po dva stepenika odjednom, Blejk je uleteo u njihovu spavaću sobu. Vrata nisu bila zaključana. Iz kupatila se čulo Samantino glasno jecanje. Ne želeći publiku, okrenuo se ka Meri.

„Vrati se u kuhinju, ja ću se pobrinuti za svoju suprugu."

Pošto je zatvorio vrata, Blejk je ušao u kupatilo i zatekao Samantu kako sedi leđima okrenuta prema kadi s glavom među kolenima.

„Samanta?", nežno je izgovorio njeno ime i seo pored nje.

Kad je podigla glavu i pogledala ga očima crvenim od plača, nešto ga je preseklo posred grudi. Šta bi moglo biti toliko strašno? Jeste da mu je često govorila da su žene emotivna bića, ali ovu dosad nije video u ovako lošem stanju. Usne su joj podrhtavale, dok su joj se niz lice slivale krupne suze.

„Dušo, šta se desilo?", rekao joj je i privukao je u zagrljaj, ali ona ga je odgurnula od sebe.

„Omanuli su", rekla mu je šmrcajući i jecajući.

„Ko je omanuo?", nežno ju je upitao, zatim je kleknuo ispred nje i uhvatio je za ramena da ne bi mogla da skrene pogled.

Samanta je podigla kutijicu s poda i zamahnula mu njome ispred nosa.„Ovo."

Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da shvati šta to Samanta drži u ruci. U stvari, tek tada je primetio da su pakovanja kondoma bila razbacana po celom kupatilu. Nekoliko je ležalo na ormariću, dok su ostala ležala pored kade.

„Ne shvatam šta hoćeš time da kažeš."

Samanta je podigla još jednu kutijicu i zafrljačila je u korpu za otpatke. „Ova sranja su omanula! Nisu odradila svoj posao!", povikala je. Zgrabila je drugu kutijicu, ali je ovog puta promašila korpu.

Sranja su omanula? Nisu odradila posao? O čemu ona to priča?

Ponovo je zabila glavu među kolena. „Trudna sam."

Dođavola! Blejk je osetio kako mu je zaigrao svaki nerv u telu. Pripremio se za provalu raznih osećanja, samo ni sam nije znao koje će ga spopasti. Ljutnja? Međutim, ono što je usledilo, svakako nije moglo da se nazove ljutnjom. Zaprepaštenje? Ne, ni to nije bio pravi opis tog osećanja. Šok? Da, svakako je bio šokiran. Poslednje čemu se nadao posle sastanka sa svojim advokatom, koji ga je ubeđivao da treba na prevaru da učini suprugu trudnom, jeste to da ga ona dočeka s vešću da već jeste u drugom stanju. I naravno da je bio zapanjen saznanjem da žena koja sedi i plače u njegovom kupatilu nosi njegovo dete. I naravno da razume zašto je Samanta bila ovoliko uzrujana i uznemirena.