Peter Pan ➹ n.h.

➹ Part Two ~ Fresh start

Poglavlje II

Fresh Start

„Ko si ti? Šta ti se dogodilo? Sećam se tvog osmeha. Način na koji su ti se rupice ocrtavale u obrazima kada ti je nešto veoma smešno. Beli zubi koji su dolazili do izražaja jer si vodila mnogo brige o njima. Sećam se da si redovno išla kod zubara jer kako si pričala, nisi želela da kada jednog dana postaneš plesačica dok se smeješ na slikama vide žuti, pokvareni zubi. Volela sam tvoj osmeh. Način na koji su ti se pojavljivale sitne borice kraj očiju kada ih onako slatko stisneš. Oh, sećam se svega. Kao da je juče bilo, a ustvari to nije prisutno već godinama. Ali sećam se, i uvek ću." - pismo Ellini.

- Elly, dušo, hajde zakasnićeš.

Čujem mamu kako viče se sa dna stepenica. Ne odgovaram ništa. Neka misli da sam se uspavala, možda me ostavi na miru. Uprkos mojim nadanjima, čujem zvuk maminih štikli kako odzvanjaju uz stepenice i uskoro se pojavljuje na otvorenim vratima.

- Oh, dušo.

Progovara, a ja zažmurim. Kada ponovo otvorim oči, ona stoji pored mene i gleda nas obe u ogledalu. Miluje mi blede obraze jednom rukom, a drugom me grli.

- Hajde da vidimo kako mama može da ulepša svoju curicu.

Nasmešila mi se u odgledalu, a ja se nisam ni trudila da uzvratim. Uzela je četku i počela da češlja moju dugu zamršenu kosu. Mislim da je to jedina stvar koju sam volela kod sebe. Ta prirodna narandžasta kosa kao da je donosila neki sićušan zrak šarenila u moj crno-beli svet. Uvila je u neurednu punđu baš kao nekad i pustila sićušne pramenove da mi padaju oko lica. Okrenula me je ka sebi, nanela malo crvenog rumenila na obraze, stavila crni ajlajner na oči i bezbojni sjaj. Okrenula me je ponovo ka ogledalu i nasmešila mi se. Bila sam... Ne znam, lepa, pretpostavljam? Rumenilo je donelo malo boje mom bledom licu, a ajlajner odvratio pažnju od podočnjaka ispod očiju. Bezbojni sjaj je privlačio pažnju na moje usne, koje su izgledale punije sada.

- Moja lepotica.. - prošaputala je mama kraj uva. Spustila sam pogled.

- Dušo, sve će biti u redu, obećavam.. Ovo smo tražile, ovo nam je trebalo. Novi početak. Toliko dugo smo ga tražile, i konačno smo ga našle. Sada ćemo uživati u njemu. Sve će biti u redu. Mama ti obećava. A mama te nikada nije prevarila, zar ne?

Odmahnula sam glavom. Nasmešila mi se zauzvrat.

- Hajde, sada.

Uhvatila me je za nadlaktice i podigla me. Malo se odmaknula i pogledala me. Nasmešila se veoma široko. Nisam nosila ništa posebno. Običnu crnu majicu, sa belom naslikanom Zvončicom, i crne uske farmerice. Volela sam uske stvari. Ali i široke su dolazile u obzir. Uzela sam takođe crnu torbu sa knjigama i krenula za mamom. Na izlazu sam obula bele plitke starke i izašle smo. Mama je otključala auto, ušle smo i krenule. Put do škole neće trajati dugo. Ustvari, do stare nije. Ne znam za novu. Mama me je podsetila da zavežem pojas. Nakon toga sam naslonila glavu na prozor gledajući sumorni London u njegovoj uobičajenoj jutarnjoj rutini. Svi ti ljudi, idu svojim putem, brinu o svojim problemima, nekim tako velikim i mračnim, a neki opet tako mali i skoro nebitni. Uzdahnula sam.

- Princezo, šta kažeš da nam mama uzme dve kafe za poneti?

Pogledala je na trenutak ka meni, a zatim vratila pogled na cestu. Klimnula sam glavom. Nasmešila se. Naslonila sam glavu na sip ovog puta i zatvorila oči. Od svuda su se čule trube automobila koje su pritiskali nervozni vozači, u žurbi ka poslu ili da ostave decu u vrtiće ili škole. Mama nije bila takva. Ona je bila vrlo strpljiva žena u svojim ranim četrdesetima, strogih crta lica i duge vatreno crvene kose. Od nje sam nasledila svoju boju kose. Ona je nekada bila riđa, ali odlučila se za crvenu. Meni je lepa na bilo koji način. Primetila je da je posmatram te mi se nasmešila. Uskoro je ušla na stazu jednog od velikih kafea koji su vodili do pulta za naručivanje hrane i pića za poneti. Stali smo i čekali red koji i nije bio mnogo dugačak. Samo dvoje auta je bilo ispred nas. Uključila sam telefon da pogledam vreme. Poranile smo 20 minuta. Škola počinje tek za 40 minuta. Mama je uvek bila poranilac. Uvek je pričala 'Bolje ja da čekam, nego mene da čekaju'. I to je donekle bilo tačno. Umela sam da stignem na vreme, ali to se nije događalo tako često. Nažalost.