WIP

Chapter forty : THE BOOK

Ime koje nikako nisam očekivala da vidim na svom ekranu je bleštalo, uporno mi skrećući pažnju. Da li bih trebala da se javim? Nisam se čula ni videla s njim od trenutka kad se Alfijeva povreda pogoršala i hitno su morali da odu do susednog grada radi medicinske pomoći. Trebali su da se vrate ovde, ali je Alfi misteriozno nestao. I sad ovaj poziv? Anksioznost me je preplavila, tako da sam pre nego što sam dala vremena sebi da se predomislim, uzela telefon i prislonila ga uz uho.

„Nadam se da se svetu ne bliži kraj čim me ti zoveš“, rekla sam nesigurna šta da uopšte i kažem. Ali i znatiželjna zašto me baš on zvao, a možda razotkrijem i misteriju Alfijevog nestanka.

„Uvek je zadovoljstvo pričati s tobom, Coco“, rekao je George, a sarkazam mu se osetio u glasu.

„Plašim se da čujem šta je tačno povod ovog razgovora.“

„Tvoja baka me je zvala sinoć i javila mi šta se ovde događa, mislim da je vreme da podelim s tobom nešto što mi je Alfi ostavio u poverenju, znajući da će doći vreme kad će ti trebati.“

„Gde je on uopšte? Kako je? Od kako ste otišli odavde nisam ništa čula o vama. Samo mi je Ken rekao da si mu javio da krećeš u nekakvu potragu i da je Alfi, čim mu je bilo bolje, misteriozno nestao.“

„Ne bih ti znao reći kako je on. Do trenutka kad mu je bilo bolje, samo je nestao, ali mi je ostavio poruku i nešto za tebe. Ja sam otišao u novu misiju, tako da se time sad bavim. Inače, nemam mnogo vremena, situacija je trenutno čudna.“

Sela sam na krevet, više nisam imala snage u sebi da se iznenadim za bilo šta. Ovakve informacije postale su mi rutina. I Alfi je ostavio nešto za mene? Očito mu se nije ništa loše dogodilo kad je stigao Georgeu ostaviti poruku i to nešto. „Zašto me to uopšte ne čudi. Slušam te, ali, molim te, kreni pravo do poente, nemam vremena za još misterije u životu.“

„U redu“, uzdahnuo je. „Pre nego što je nestao, Alfi mi je rekao nešto što sam morao da sakrijem od tvoje bake. Prvi put u životu da sakrijem nešto od nje. Delovalo je bitno. Sada znam da je i bilo bitno.“

„Molim te, kreni na poentu, više mi je mukao od tajni i misterija“, rekla sam mu nestrpljivo, jer je počeo govoriti okolo naokolo. Malo je zastao. Nastala je čudna tišina, kao da nije znao šta će da kaže. Mislim da sam ga zbunila i pobrkala njegov redosled reči, a ono šta je hteo da mi kaže totalno je zakazao. Zakolutala sam očima. „Daj, Georg, samo nastavi onako kako si mislio“, rekla sam mireći se sa sudbinom.

Pročistio je grlo. „U biblioteci se nalazi knjiga o Silviji“, nastavio je kao da je to bilo tačno mesto gde sam ga prekinula. „Ali… knjiga zapravo i jest i nije o tvom malom čudnom gradu – državici, ne na način na koji bi svi pomislili. Korice knjige izgledaju vrlo nevino i obično, ali to zapravo i nije. Zarad tebe. Unutra ćeš naći neke stvari koje mislim da će te zanimati. Budi pažljiva dok čitaš, Alfi je napisao da ćeš prepoznati nešto što već poseduješ. Tvoja baka ti još ne želi otkriti neke stvari, ali Alfi je mislio da ih trebaš saznati. I napisao je još na kraju da je stvar u percepciji.“

„Percepciji?“ ponovila sam za njim kao papiga.

„Ne bih znao ništa o tome, ali ne gledaj stvari onako kako jesu“, rekao je.

Izdahnula sam, je li to bilo od muke ili olakšanja, nisam znala. „Hvala ti, George. Baciću se ubrzo na to“, rekla sam iako sam u glavi odmah počela zamišljati Olivera u biblioteci i želju da se držim što dalje od nje.

„Coco mislim da ne shvataš koliko je ovo bitno, moraš odmah da odeš po knjigu, dok neko drugi nije shvatio njezinu vrednost“, rekao je, a  upozorenje u njegovom glasu bilo je jasno i zastrašujuće.