Telefon krene da mi zvoni pa ga samo uzmem i javim se bez da gledam ko je.
"Ko god da si znas li koliko je sati?"
"Znam. Ali sam mislela da sam ti nedostajala"- cujem glas sa druge strane pa se nasmejem
"Nisi nimalo"
"Znam nisi ni ti meni. Nego gde je tvoja soba?"
Cuje se otvaranje vrata pa otvorim oci. Podignem se i pogledam u figuru koja se muci sa svojim koferom.
"Nemam sobu"- kazem gledajuci u nju
"Nisam znala da si ovde"- gleda u mene zbunjeno vracajuci telefon u svoj dzep
"Nije imalo dovoljn soba"- dodam
"Nisam ocekivala da ce ih biti toliko. I sta ona rupa se napokon srusila?"
"Nemas pravo da vredjas moju skolu"
"To je bila i moja skola"
"Da. Koliko dugo? Mesec dana?"- pitam podizuci obrvu
"Ipak jeste"- podigne glavu pakosno- "Pomozi mi ovde"- naredi
"Sve za vas moja gospo"- ustanem da bih se poklonio a onda dodjem do nje da bih joj pomogao
"Stvarno si slaba"- kazem podizuci kofer jednom rukom
"Ja nisam opsednuta teretanom"- odgovori sarkasticno i krene ispred mene
"Gospo nema odovljno sobe"
Okrene se ka meni sa velikim osmehom.
"Za mene uvek ima dovoljno soba"- kaze nadmeno krenuvsi ka liftu
Nisma to spomenuo? Da ova kuca ima cak i lift, ali niko od nas nije uspeo da ode na potkrovlje jer je potreban pin ili kljuc, a stepenica nema vec je lift jedini nacin.
"Naravno da sve uvek mora da bude po tvome. Sta krijes tamo, troglavog psa?"
"Mozda"- nasmeje se i nastavi ka lifru
Ukoca pin i lift se pokrene. Kada se vrata lifta otvore nadjemo se u velikom prostoru koji nije pregradjen, zapravo moja greska ima jedan zid koji nema vrata. Ceo jedan zid do krova je u staklu na uzem delu kuce. Svuda okolo ima i dosta stafelaja, bela platna kao i vec gotovih slika potreta, pejzaza ili slobodnih tema. Na suprotvnoj strani je veoma veliki krevet koji ima zavese. A onda i veliki prazni prostor. Dok je orman ugradjen u zid ali nema vata kao ni kupatilo, pored toga tu je sto za sminku koji ima samo boje, ali ne i sminku.
"Znas sta da sam ovde usao pre nego sto si dosla, znao bih da je soba tvoje. Prosto vristi Alice"- kazem gledajuci u nju
"Ma nemoj. Kao da nikada nisi bio ovde"- pogleda me preko ramena dok se krece ka oramnu
"Ostavljam te da odmoris moja gospo"- nasmejem se i krenem nazad
"Neces valjda da spavas na onom krevetu dole? Jesu oni odlicni za sedelje ali su najgori kad dodje do spavanja"
"Nemas kreveta viska ovde"- pogledam po sobi
"Da. Ali imam uzasno udoban dusek"- kaze pokazivajuci na dusek koji se nalazi pored stafelaja
"Zasto imas dusek ovde?"
"Slikanje je dugi proces"- kaze pokvareno
"Ne mogu da verujem da mi gospa dozvoljava da ostanem i njenoj sobi"
"Tamo ti je cebe. Sifra je moj datum rodjenja. Ako ga ne znas ostaces ovde dok se na probudim"
"Previse nisko gledas na mene"- kazem uzimajuci cebe i lezuci na stvarno udoban dusek.
STAI LEGGENDO
Akihiro
CasualeOdujstajemo lako, ali sta ako nasa dusa ne zeli da odustane od necega cak i nakon traume? Da li ste spremni da damo i poslednji atom snage da bi ostvarili nesto? Akihiro jeste, ali na koji nacin?
