Kratke priče

Peti sneg u godini

(napisano 2022.)

Ponoć je odavno prošla, a ja veče još nazivam jučerašnjim imenom. U mojoj glavi je četvrtak, dok se ne probudim. Ležim u krevetu i otvorenih očiju zamišljam zvezde na plafonu, te ih brojim do 253 u očajnom pokušaju da zaspim. Sklapam oči i brojim udahe, te izdahe, zamišljam da spavam, a sanjam da sam budna.

Prevrćem se po krevetu još koji minut dok ne pogledam na sat na kraju sobe i kroz mrak čitam tri uzastopne cifre. Zagluvljuje me tišina, ali ne bih da je probudim. Zato nemo ustajem iz kreveta i šunjam se do ulaznih vrata. Bosonoga stojim na pločicama ali ne osećam mraz. Zamišljam da neko kuca, zamišljam da sam nekome potrebna u gluvo doba mraka.

Na trenutak se osećam kao da sam nestala iz svog tela, kao da čekam ja sa te druge srane vrata i molim za toplotu doma, očajnički kucam i tražim da me neko pusti unutra i pruži mi dom, tražim svoj film, ludu priču koju ću prepričavati narednog jutra.

Pitam se da li postojim.

Hvatam kvaku i obrćem ključ u vratima, ne razmišljam, samo pratim otkucaje svog srca koji mole za promenom. Dok vučem ta vrata ka sebi molim se da iza njih nije moja gluva ulica sa pokvarenom uličnom lampom i žutom ljuljaškom u parku preko puta.

Zima mi ljubi obraze. Peti sneg ove godine padao je dok sam se trudila da zaspim. Želim da mu se i petom radujem kao prvom, ali jedino što osećam je hladnoća.

Kao hipnotisana izlazim na ulicu u pidžami i koračam po snegu ali ne osećam bol. Ne osećam ništa.

Gledam u nebo i tražim zvezde koje sam pre koji čas brojila na plafonu; nema ih. Susreće me tmina, a lice mi posipaju pahulje. Stojim na sred ulice i gledam nebo u njegve sklopljene oči dok mi se teme beli od snega, i želim da progovrim, želim da ga zamolim za pomoć ali mi reči ne napuštaju usne. Ne usuđujem se da probudim noć.

Da sam u filmu, pomišljam, sada bi mi neko prišao, zagrlio me s leđa i uveo nazad unutra dok me još nije celu progutao mraz.

Niko se ne pojavljuje, vrata mog stana još stoje otvorena, a ja ukočena gledam gore i čekam da konačno osetim nešto. Ne znam koliko dugo tu stojim, ali u jednom trenutku se ta pokvarena lampa zasija, te ponovo umre, i to me vrati u realnost. Vidim svoj odraz u prozoru zgrade, bele lokne i puste, pokisle oči, i nateram sebe da se vratim u stan, u kom više nije ništa toplije nego na ulici. Za sobom zatvaram, ali ne zaključavam vrata. Ležem u krevetu i do zore mislim o nemom razgovoru koji sam noćas imala sa nebom.

Kad ustanem, biće petak, a mojih otisaka u snegu neće biti.

Svet neće znati da se išta od ovoga desilo. Pitam se samo koliko još dugo dok ne zaspim.