Kratke priče

Kristalni grad

(napisano 2020/21.)

Duh tvojih usana još lebdi blizu mojih, otisak nikad zapečaćenog poljupca.

Sa sobom nose neizrečeno obećanje, vremenom izbledelo i oprano vekovima na koje su se tvoje oči nekad klele. Živeli smo na mestu gde je vreme više igra nego zakon. Tako su nam dani protekli, stopala zarivenih u pesku gradili bismo kule na nekoj dalekoj plaži i zvali ih domom. Potom bi ih vetar odneo, a mi bismo svakom zorom ponovo, jedno uz drugo, gradili novu sigurnost, misleći da naše majke neće primetiti crvenilo na obrazima kad ozareni zakasnimo na večeru. Nikada neće ni znati koliko smo daleko bežali iznova i iznova od kuće.

Govore, vreme leči, ali ono ipak nastavlja da boli. Obećavaju da će ga biti dovoljno, ako je dobro utrošeno.

Jedne večeri protekle večnosti otpočela je kiša. Kristali su se slivali niz nebo, padali na naš izgubljeni grad. Pokriven kristalima, bogato je blistao. Svaka kap te čarobne kiše, ipak, za sobm je na koži ostavila posekotine, kasnije prepasle u ožiljke koji su se po rukama račvali kao mape. Putevi koje ćemo kasnije, neznajući, pratiti do svake sledeće pustolovine, kad napustimo naš Kristalni grad. Jednom, pre nego što po poslednji put odem, svaka ta rana ponovo će zaboleti – kao opomena, da ne smem da zaboravim odakle sam potekla. Da ne smem da zaboravim sa kim sam izgradila sve zamke koje sam ikada imala.

Okružena neznanim licima, izgubljena u gužvi nečijeg uma, u gradu sagrađenom od ljubavi, ali ne mom, očajna, trebala sam da se osećam usamljenije nego ikada pre.

Tad sam te srela – a ti si mi doveo dom.

Pokisla od temena do tabana, promrzla, u nekoj mračnoj, izduženoj i surovoj ulici poklekla sam pod tvojim pogledom. Nemo si došetao do mene i oprao me toplinom. Bez kišobrana, bio si mi krov nad glavom.

Gledao si me te noći kao da si već znao kolike ćemo samo vasione zajedno osvojiti.

Tvoje oči nikada me nisu podsećale na galaksije, niti na okeane, niti na bilo koja druga opevana čudesa. Ne, one su dodirivale mnogo dublja dna od kosmosa. Caklile su više i od samih zvezda.

Boje vremena su. Jedan pogled i – izgubiš se misleći nazad na sva sećanja koja još nemaš, a koja ćeš tek da otkriješ. Tople su, i u njima sam bila bliže kući nego ikada u proteklim godinama. Tvoj topao osmeh bio je ključ za vrata koja sam ja toliko dugo držala zatvorenim.

Nisam mogla ništa drugo nego samo da te se držim što duže.

Verujem da su ljudi sa najviše moći ne sami umetnici, već njihove muze. One umeju da umetniku ukradu i dah i komad duše, što nije lako – umetnici često svoju dušu drže duboko skrivenom, i ne bi je bilo lako neprimetno oteti. Ipak je umetnik bez duše samo neoslikano platno, mada možda najlepša praznina na koju ćeš ikada položiti oči.

Napustio si me. Protekli su dani, možda godine u tišini, dok nisam ponovo naučila da govorim.

Odrasli smo na onoj plaži, za sobom ostavljajući otiske stopala urezane u pesku koji bi se ubrzo sa jecajima talasa povukli u dubine mora.

Pleasi bismo i leteli, činili sve što su činila i sva druga deca, trošili vreme kao da ga imamo na pretek, glumeći da smo odrasli, planirajući beg u neki veći grad, bez ikakve namere za povratkom kući.

Dom mi sad deluje strano, sićušno. Pomalo tesno. Pored tebe, uvek sam se osećala kao kod kuće. Možda je baš zato vreme delovalo kao igra – nisam shvatala da odrastam, dok se nisam vratila.

Bez napuštanja one ulice u kojoj smo se prvi put sreli, toliko si mi toga pokazao. Ta ulica u kojoj nikada nisam ni živela za mene znači detinjstvo. Pored tebe, ponovo sam bila rođena. Disala sam sate, a izdisala vekove.

Pre nego što si pobegao, ponovo je sipela kiša. Suze univerzuma slivale su mi se niz obraze. Trebala sam da te zagrlim, i držim čvrsto, ne pustim te da odeš. Da mi je bar da sam imala sat na ruci koji bi me obavestio da kasnim na sutra. Trebalo je da znam da one kiše čije korene osetiš unutar srca ne padaju iz oblaka.To nebo plače za tebe, jer ono zna mnogo više nego što možeš i da slutiš. Zvezde se izvinjavaju, a tihi udari groma upozoravaju te i ljute se što nisi obraćala više pažnje.

Izvinjavam se kosmosu, ali i samoj sebi, jer sam dozvolila da se izgubim u tebi, iako sam sebi obećavala da neću. Nisam shvatala koliko sam duboko zašla dok nisam pokušala da se vratim korak unatrag i shvatila da mojih tragova u zemlji više nema. Odakle sam došla?

Baciami adesso anche se piove.

Rastali smo se tako mokri, misleći, dani možda krvare, ali mi ne. Misleći da smo premladi da bismo znali šta znači voleti, i da nam je ostalo dosta vremena.

Trebao si da me poljubiš zbogom, jer već sledeg jutra bila sam u nekoj nepreglednoj daljini, bez povratne karte za beskraj. Naredni sumrak gledala sam sama, ponovo pod svojim nebom, gledajući na moj Kristalni grad koji bi trebao da mi bude dobro poznat, ali se osećao pusto, nedorečeno i otuđeno. Sve što bih dotakla pod jagodicama bilo je hladno.

Svet me je ostavio rastrojenu. Progutalo me je neznanstvo.

Dom koji si mi doneo one noći, još uvek čeka u istoj onoj ulici, pod istim pokvarenim uličnim svetlima.

Nadam se da ćeš već biti tamo, jednog dana kad se vratim.

Dolazim, i donosim ti zbogom.