Greh iz prošlosti *Završena*

5.

NINA

,,Alberto, stigla sam." , povičem nakon što zakoračim u kuću. Ostavim ključeve na cipelarnik i preobujem se. Kiša baš pada. Istrčala sam iz auta i brzinom svetlosti ušla u kuću. Zatim sam skinula kaput i krenula ka dnevnoj sobi.

,,Je l' si pokisla?" , reče Alberto silazeći niz stepenice.

,,Zamalo."

,,Inače, kako je bilo na poslu?"

,,Okej. Tebi?" 

,,Nije loše. Video sam danas onog tvog prijatelja." , smestili smo se na ugaonu. Srce mi je zagiralo kad je pomenuo druga. Da nije video Viktora?"

,,Kog druga?"

,,Onog novog policajca." , bilo mi je lakše. Ne znam zašto. Alberto svakako misli da su mi i Viktor i Gabrijel prijatelji, ali prosto na pomen njegovog imena duša mi igra.

,,I?" , Alberto je sudija, svakako će se dosta viđati. 

,,Znaš da je Marko Konti izvršio samoubistvo?"

,,Da." , rekla sam neraspoloženo. Neverovatno mi je da je to uradio. On je zaista išao na bolje. ,,Njegova deca ne veruju u samubistvo. Trebala sam se videti sa nekim advokatom, no otkazao je."

,,Nina, ukoliko te budu pritiskali oko nečega reci mi. Sada Marka više nema, svi se otimaju oko nasledstva. Ko zna šta će na kraju biti. Ni ja ne verujem u tu priču oko samoubistva." 

,,Pretpostavljam da će advokat tražiti Markovu dijagnozu. Ja ću reći svoje mišljenje oko cele te situacije i mislim da će moj posao tu biti završen." , Alberto me je zagrlio jednom rukom i ja sam naslonila glavu na njegov grudi.

,,Što ne večeraš?"

,,Nisam gladna. Hoćeš ti nešto?" , odmahnuo je glavom.

,,Brine me cela ova situacija. Ako je Marko ubijen, ovo je drugo ubistvo za nedelju dana. Čini se da ovde više niko nije bezbedan. Ne želim više da se vraćaš sama kući." 

,,Alberto, preteruješ. Autom idem, autom se vraćam. Šta je potrebno, da ti svaki dan dolaziš po mene pored sto obaveza? Daj ne zezaj me." , rekla sam uz sarkastičan smeh. Zaista preteruje. Razumem da se brine, ali mislim da nema razloga za to. Činjenica je da je ovo drugo ubistvo za nedelju dana, ali jednostavno ja ne smatram da je potrebno da se toliko cima oko mene. Začulo se zvono na vratima, Alberto je pošao ustati no pretekla sam ga. Otvoriću ja vrata, nije mi problem. Prošla sam kroz hodnik i otvorila ulazna vrata. Usledio je veliki šok kad sam ugledala Viktora. Izgledao je slomljeno. Sav mokar od kiše. Brzo sam se preobula i nagnula kaput i izašla napolje zatvorivši vrata. Iako smo imali terasu, kiša je toliko padala i toliko je duvalo da je vetar nosio kišu i da bi ponekad osetili kapljice kiše.

,,Šta radiš ovde Viktore?"

,,Zašto mi nisi rekla da si trudna sa našom ćerkom?.." , odmah mi se motaju pitanja poput toga kako zna. Ali ništa više nije bitno. Nema potrebe da lažem. 

,,Viktore, kasno je za neke stvari. To je bilo pre petnaest godina. Sada uopšte nije ni bitno ništa."

,,Bitno je. Trebala si mi reći, ništa ne bi bilo ovako."

,,Ne bi?" , bila sam ironična ,,Zar ti nisi nosio etiketu lopova u to vreme?"

,,Oboje znamo da ja tu etiketu nisam zaslužio. Ti si samo doprinela tome da ta etiketa bude moja. Zato bolje ćuti." , i bio je u pravu. Čula sam kako me Alberto doziva i uspeničila sam se.

,,Viktore, molim te idi sada. Ne želim nesporazume sada, umorna sam jako." 

,,Ne, ne. Baš želim da ga pitam kakav je bio osećaj dok je bio otac mojoj ćerci."

,,Viktore, ne lupaj. Alberto ne zna da je Greta bila tvoja ćerka. Molim te idi." , tada je ALberto otvorio vrata i oboje nas zbunjeno gleda. Viktor je samo ćutao i u jednom trenutku me je uhvatio za ruku i doslovno odvukao u auto na Albertove oči. Alberto je dovikivao šta se dešava, no niti je Viktor šta odgovorio niti sam ja imala prilike reći išta.