IZA ZATVORENIH VRATA ( Serijal IZNAD ZAKONA - I knjiga)

6. Budućnost! Moja Si Budućnost, Moja Većnost

Prošlost
Pet godina ranije
Decembar, 2016ta
Geneva, Switzerland

Vedat

Kako smo došli do vrata mog apartmana, ne pitajte me ne znam, jedino što znam je to da se gubim u njenim očima, na njenih usana. Na njene medene usne kojih se ne mogu zasititi, usne kakve u životu ljubio nisam.

Jedva nekako uspevam da provućem karticu kroz aparat na vrati, pa oboje teturavo ulazimo unutra mog apartmana. Njen je odma pored mog, preko puta nas su Dimitar i Branka, verujem da se iza tih vrata događa isto štk i ovde. Zatvaram vrata i naslanjam njeno telo na drvanu oblogu, a želja da njoj neopisiva je. Zamućenim očima koje sijaju od želje gleda pravo u mene, dok obije teško dišemo. Ne želim se odvojiti od nje, sad kad smo sve rekli, kad smo jedno drugom sve priznali iako znam da imamo još puno toga pričati, ne želim ni milimetar dalje od nje, opet znam moram joj dati zadnju reči, ovo što će se noćas desiti biće samo ukoliko ona želi i nikako drugačije.

"Možeš reči ne, prihvatiću sve nikada te ne bih povredio, previše mi znaći da bih te povredio." - dajem joj poslednju šansu, da odustane, da ode iako ne želim, opet spreman sam da prihvatim sve. Jasno mi je da nakkn ovu noć između nas više ništo neće biti isto, takođe želim da znam da ona svesno ulazi u ovo, da se neće sutra pokajati zbog ovu noć. Ne bih podneo da vidim sutra ujutro kajanje u njenim očima, kao što znam da neće ni ona.

"Rekla sam da i mislila sam upravo to DA VEDAT DA!" - rukama na moja prsa gura me dalje od sebe, dok ja zbunjeno gledam u nje, upravo je rekla da, a sad me gura od sebe, zbunjen sam. Posve zbunjen kad vidim da se odvaja od drvena vrata i onda zaobilazi me. Okrećem se za njom dok ona ulazi dublje u prostoranu sobu gde u samog centra caruje veliki krevet, na koga već pet dana kako smo tu zamišljam nju.

Zamišljam je golu na belu posteljinu, sa kosu rasutu svuda oko nje. Zamišljam je nasmijana, srečna sa oči koje zadovoljno sijaju, dok ona gleda u moje, upravo kao sad.

Gleda u mene sa nedokućiv izraz lica, namerno mi ovo radi ne da mi da je pročitam dok skida duboke čizme, zatim bosih nogu staje na sredini sobe i hvata rub dugačkog đempera. Usta mi se suši definitivno mi se suši dok gledam kako polako sasvim lagano povlaći svoj svetlo roze vuneni đempera naviše. Prvi put vidim je u tako svetljoj boji, nije to ona pink roze, više je neka puder nijansa i savršeno pristaje na njenu kafenu kosu. Skida đemper preko glave i istog  časa pušta ga da padne na debeli tepih.

Otvorenih usana gledam u nju i zvućno gutam knedle, jer sam ja to ikada rekao da je ona lepa?! Ne, to je mala sasvim beznačajna reč, jer ova žena ispred mene prava je boginja.

"Rekla sam da i stojim iza toga, sigurna sam uz tebe, verujem u tebe, verujem u nas. Volim te ne znam kad I ne znam kako, ali ušao su ovde i ne želim da ikada izađeš." - glas joj je promukao od želje i emocije koje kolaju njenim venama dok polako spušta dlanove na rub njenih farmerica.

"Nikada neću da izađem odatle, ućiniću sve da zauvek ostanem tamo gde jesam sad jer tamo je moje mesto. Godinama tražio sam neku kao ti, onda sam odustao i pokušao da se pomirim sa sudbinom, a onda pojavila si se ti i oživela me, oživela si se u mene. Volim te malena, od ovu noć pokazaću ti koliko te volim, pokazući ti noćas, pokazaću ti sutra i prekosutra, pokazaću ti svakog dana koji dolazi jer ti to zaslužuješ. "- nisam neki romamtičar ili bar sebe za takvog ne smatram, ali pored nje spreman sam na sve samo da ona bude zadovoljna. Njena sreća moj je uspeh, njen osmah moja je nagrada, a ljubav koju vidim sad u njenom pogledu moj je životni cilj.

Skidam đemper u roku odmah, zatim i pamučna majica na kratkih rukava ispod njega, dok nemarno šutiram čizme i čarape dalje u čošak. Ona je već skinula farmerice koje upravo padaju na pod, dok ona ostaje u tanke čipkane gačice koje se sijaju od njenog uzbuđenja.