IZA ZATVORENIH VRATA ( Serijal IZNAD ZAKONA - I knjiga)

PROLOG

Sadašnjost
Octobar, 2021va
Skopje, Makedonija

Isidora

Crne farmerice, bajkerske čizme i crni duks sa kapuljačom na glavi, navućena skoro preko lica, stojim naslonjena na crnu limuzinu u podzemnoj garaži. Tačno je osam uveće, garaža je kao i sve godine unazad u tom periodu uglavnom prazna. Svi hrle kući svaki dan kad otkuca šesnaest sati, zapravo ne to se tako kaže da se zavara opšta javnost, a istina je da kad otkuca dvanaest sati, tačno u podne svi iz državne službe dobiju neki samo njima znani poriv da izađu napolje, van kancelarije. Tačno u podne odjednom svi su umorni, premoreni od posla koja još nisu ni počeli da rade iako su uglavnom došli na radna mesta tamo negde pre devet sati, ovisno ko je koliko tog dana zadocnio.

Stoga, u ovom trenutku u ovoj garaži gde zapravo i ne smem biti u svojstva običnog građana kakva jesam u proteklih tri godina, smo samo ja i preostala šestorica koliko broji vladinog obezbeđenja.

Da, ništa vam nije promaklo, odlično ste čuli vladinog obezbeđenja. I ne, ovo nije još neka moja šala, zaista sam ovde, onamo odakle sam otišla bez okretanja iza sebe, pre tri godine kako bi spasila živu glavu. Tad smo pali, pali kao zelene vočke, kao da smo tek tad došli na vlast, kao da nemamo pojam o tome šta i zašto smo tamo gde jesmo. Ali politika je kurva, a cena koju plaćaš kad na tebe dođe red je prevelika. Ja je nisam platila, ili možda jesam, rekla bih da jesam jer već tri godine više preživljavam nego li što živim. Tri godine kao tri veka, pakao je moje drugo ime.

A danas ponovo stojim ovde, potpuno neprepoznatljiva za one koje su me nekada viđali u markiranu odeču na visokoj peti. Nisam voljela te potpetice ubijaju ženske noge, posebno kad ti je radno vreme od nula do dvadeset četiri, sedam dana u nedelje, kad nemaš prava na odmor, slobodni dan, bolovanje. Dobro nije sve tako crno imaš odmor, besplatan na sva kraja ovog sveta gde god premijer države krene, tamo ideš i ti, ne pitaš ni za šta. Imaš i slobodni dan, onda kad ima on, mada ni tada nemaš, a bolovanje? Imaš bolovanje, ali samo onda kad padneš sa nogu, sve ostalo se ne računa možeš i moraš preživeti, jer kad tebe nema, onda vlada pada.

Oh, da istina je ta, da je vlast uvek bila i biće u ruke onih koji se nalaze iza kamere, ne one čije se ime pominje svaki bogovetni dan.

Ja sam bila jedna od njih, pet po redu onih nevidljivih, onih o kome se priča na velika usta, a ne zna se ništa, pa čak ni kako izgledaju. Noćas je to moja prednost, osim jedan čovek u kabinu podzemne garaže ostalih pet nemaju pojam ko sam i šta radim ovde, zašto im je šef smene naredio da me propuste ovde, kad izgledam kao neko koga trebaju strpati u maricu. Opet, oni ni ne slute ko sam ja, dok Vulnet odlično zna, a ja znam da kad je on tu sigurna sam.

Pogledom gledam okolo i brojim minute, znam ga za koji minut biće tu, a ja se nadam da ću znati kako da se ponašam. Pogled mi pada na skoro pa praznu garažu i sigurnosni lift koji vodi unutar vladine zgrade. Koliko puta samo sam prošla kroz taj lift više ni ne pamtim, prestala sam da brojim nakon desetog kad sam morala da jurim ispred premijera na neki nastan kako bi sve uredila dok on ne stigne. I svaki put moja točnost, presela bi mi, jer on je uvek kasnio. Tačnost kod njega, bila je samo mislovna imenka i ništa više od toga.

Čujem zvuk koji realno niko normalan neće čuti ali ja ga odlično znam i ćujem ga, a onda osetim svuda oko sebe, moje telo reaguje u isti mah kad on izađe iz osvetljeni lift. Na nekoliko metara je od mene, daleko je, a njegova limuzina uvek je van dometa svih kamera i na korak od ekspresnog izlaza u trenutak evakuacije. Glava pognuta i pogled uperen u taman beton, nemogu videti njegov pogled i da želim, a znam da ne smem podići glavu jer kad podignem pašću. Pašću kad pogledam te zelene oči koje meni život znače, a koje nisam videla već godinu dana.