Savršena noć

2. Deo

Negde u pozadini se čuje zvuk mog telefona kako zvoni, ali nemam snage ni da otvorim oči. Tako sam umorna, što nije ni čudno. Tek pred zoru me je ostavio na miru i zaspala sam u roku od sekund. Pokušavam da se pomerim i ugasim prokleti telefon, ali svaka me kost boli. Vuke je prava zver. Čovek je prosto nezasitan, a ja pored njega postajem totalni idiot koji sve što joj je bilo na pameti zaboravi kada je on poljubi svojim usnama.

– Halo – nekako napipam telefon sa poda i besno se javim.

– Gde ste?! Kući da ste se stvorile za deset minuta! – trgenm se i momentalno razdudim kada Stana, moja majka, vikne.

– U hotelu smo. Malo smo više popili i onda smo odlučili da je bolje da prespavamo u hotelu – bez pardona slažem.

– Šta se desilo? – upitam, a Stana izdahne.

– Vojin je oženjen. U svim novinama piše da je prevario svoju ženu sa Ajom. Želim objašnjenje. Čekam vas – poklopi mi slušalicu, a ja u čudu pogledam u njega. Sigurna sam da su svi poludeli. Udahnem duboko i pripremim se da ustanem.
Jedan.
Dva.
Tri.
Ustanem na tri i tiho jauknem. Bol se prelomi celim mojim telom. Proklet da si, Vuče! Požurim koliko god mogu i obučem se. Priđem vratima i bacim pogled preko ramena gledajući Vuka kako bezbrižno spava. Neka ljutnja me uhvati. Ljuta sam na sebe zato što nisam dobila ni jedan odgovor na brojna pitanja. Izađem i zalupim vratima. Odlučila sam. Više neću spavati sa njim i neću mu dozvoliti da mi priđe bliže od dva metra. Da. Tako ću uraditi.

Uhvatim tsksi i ubrzo stignem kući. Sa vrata se čuje Stanin glas kako viče. O, stvarno će nas ubiti.

– Mama – pozovem je kada uđem unutra.

– Ćuti. Ništa da nisi rekla. Dođavola, zar sam vas tako odgajala? – vikne na mene i zapita se, a ja odmahnem glavom. Osetim vibraciju telefona i pobegnem u kuhinju da se javim.

– Kući sam, a i ti brzo dođi. Mam će te skroz ubiti – brzo kažem Aji i spustim slušalicu.

– Leno i ti si znala? Da li je moguće? – začujem Stanu i shvatim da je već pozvala Lanu, jer uvek smo svi na okupu kada je nešto ozbiljno u pitanju.

– Aja, šta je ovo?! Udata si za oženjenog muškarca? – vikne Stana pokazujući na novine kada Aja uđe u kuću.

– Stano! – polako, uvek smo našu decu učili da nam veruju i sve pričaju. Dozvoli joj da objasni – kaže moj otac, a ja pogleda u Aju koja izgleda da će se svakog trenutka srušiti. Priđem joj i polako je spustim u fotelju.

– Pričaj – procedi Stana.

– Nisam verena za njega, sve smo izmislili da bi dovela savršenog zeta na tvoj rođendan. Nikada i nisam bila verena. To sam rekla zbog toga što nisam želela da izađem na sastanak sa onim vašim komšijom. Insistirala si da ga upoznaš i onda sam ti dovela – gledajući u jednu tačku ispriča im celu istinu.

– Nisi znala da je oženjen? – upita Stana, a Aja odmahne glavom.

– Gde je on? Idem da mu očitam bukvicu – ustane moj otac, a Aja se, onako gorko, nasmeje.

– Otišao je tata, takav je bio dogovor – slegne ramenima.

– Aja? – pozove je Stana.

– Zaljubila si se? – blago je upita.

– Jako – kaže i spusti glavu.

– Pošaljite je kod mene – začujem Lanin glas, ali niko ništa ne komentariše. Dođavola, braća Arsić će nas uništiti.