Tesa:
Bolje bi ti bilo da pratiš nastavu.
Ja:
Ko kaže da ne pratim?
Bacim pogled na šta profesor piskara na tabli iz Demokratije pa se vratim na dopisivanje sa Tesom.
Tesa:
Ja.
Jeste sredili vilu?
Ja:
Već se pročulo, ha?
Tesa:
U subotu još. Nisam htela da se namećem.
Hufnem tiho na to, ne verujući da je to rekla.
Ja:
Ti nisi htela da se namećeš?
Mačke će da padaju sa neba.
Tesa:
Ti ćeš da padaš sa neba kad te se dočepam...
Zvono me prekine u tipkanju pa stavim telefon u zadnji džep, pakujući svoje stvari u torbu pre nego što se izvučem napolje iz učionice. Ponovo izvadim telefon i sad primetim u poruku od Julije.
Jule:
Profa fizike se nije pojavio.
Smrknem se i osmotrim hodnik, požurujući do izlaznih vrata. Pogledam kroz njih i vidim da mu ni auto nije tu, iako sad trebam imati čas kod njega.
Ja:
Koji Lovac ga prati?
Jule:
Viliam Balrez, ali mi se ne javlja.
Opsujem tiho i istrčim napolje, požurujući do svog auta.
Ja:
Pošalji mi profesorovu adresu. Odmah.
Jule:
Pazi se, javiću momcima ako su slobodni da ti se pridruže, ali ja ne mogu nikako.
Uskočim u auto i pritisnem pedalu, ukucavši adresu na GPS u telefonu. Julija mi pošalje Viliamov broj i pokušam par puta ga pozvati ali mi se ne javi. Parkiram se par mesta dalje od profesorove kuće i uzmem bodeže, ovaj put svoje, i sakrijem ih u jaknu. Izađem iz auta taman što se Konor parkira pored mene, brzo mi se pridružujući sa svojim noževima.
,,Zvao sam ga ali se ne javlja."
,,Takođe." Polako priđemo klasičnoj beloj kući, malo zapostavljenoj sa crvenim starim kamionetom ispred.
,,Ono je njegov auto." Konor šapne, pokazujući na crno auto niz ulicu, sakrivenog iza drveta i očigledno praznog. Okrenemo se prema kući i ja krenem pozadi, dok Konor ostane napred. Provirim kroz prozor ali vidim samo prazan dnevni boravak. Polako se prikradem na zadnja vrata i otvorim samo par centimetara. Ušunjam se unutra i završim u praznoj kuhinji. Svuda oko mene su otpaci hrane, prljavi tanjiri i šolje, ni jedan deo čist. Uzmem bodeže u ruke i uđem u prazan dnevni, vraćajući se u hodnik taman što Konor siđe sa sprata. Odmahne glavom i pogledamo u poslednja vrata, verovatno od podruma sa ključem u bravi. Polako ih otključam i otvorim, tiho silazeći niz stepenice. Stanemo ispred metalnih i debelih vrata i osetim kako mi se koža naježi na svukove iznutra. Režanje, krvoločno i besno, sa pokojim mumlanjem. Konor kimne pored mene i ja otvorim vrata, zaledivši se u mestu.
Stariji čovek, negde kasne četrdesete, leži na betonskom podu sa lokvom krvi ispod njega i ne pomera sa, njegova odeća poderana i razbucana na sve strane. A blizu njega je velika zver, poput ogromnog vuka sa razvaljenim udovima i vilicom poput ajkule, bez očiju ali sa velikim ušima i njuškom. Zareži na nas, telo crno i svo od mišića, sa ožiljcima svuda preko.
,,Viliam..." Konor izdahne i zver se lansira na nas. Skočimo u suprotne strane, ja prema Viliamu. Brzo mu proverim puls dok se Konor pozabavi zverkom.
,,Mrtav je." Izdahnem teško i Konor opsuje, primajući udarac od besne zveri. Brzo se priključim borbi i skočim na demonova leđa, psujući kako on počne da se rta. Konor pokuša da se provuče ali ne uspe već ga zver udari prednjom šapom i on odleti u zid. Zver počne da se trese kako bih spala i uspe, a ja završim pored njega. Ono urlikne i opasno se približi da mi odgrize glavu, kad odjednom samo padne preko mene. Zaledim se u strahu ali čujem kako se Konor nasmeje.
,,Da jednom i ja tebe spasem."
,,Skidaj ovo sa mene!" Proderem se kako se demon zapali i Konor opsuje, izvlačeći me sa strane. Opsujem, videvši da mi je majica izgorela i da imam opekotinu na stomaku i na levoj butini.
,,Izvini." Konor napravi grimasu i ja ga prostrelim pogledom.
,,Biće ti žao kad te se dočepam." Polako ustanem, psujući na vatru ispod kože i uzdahnem, pogledavši u Viliama.
,,Moramo da obavestimo njegovu porodicu."
,,Zvaću ujaka."
•
,,ŠTA TAČNO NISI RAZUMELA KAD SAM REKLA DA OSTAVITE PROFESORA NA MIRU?!"
Napravim grimasu, kako doktor Prescott nanese mast na opekotine, ali ne od boli. Konor napravi istu facu kao i ja, sedeći prekoputa mene.
,,Viliam se nije javljao! Šta sam trebala uraditi?!" Prostrelim telefon ispred sebe na krevetu i doktor uzdahne.
,,Kunem se- ali kunem se da te neće demon ubiti! Već ja! Jesi li čula?!"
,,Tesa, ohladi malo. Imamo većih problema. Profesora nema nigde, a ako je i dalje uporan u prizivanju demona..." uzdahne i ja kimnem.
,,Konor je u pravu. Moramo da ga nađemo odmah."
,,U redu. Jackson i ja se vraćamo u Hantfel i-"
Prekinem je ,,Nema potrebe, Tesa. Možemo da se pobrinemo za njega."
Okleva ,,Jesi sigurna? Sto posto vam ne treba pomoć? Nemoj da me lažeš."
,,Sve je pod kontrolom, Tesa. Plavuša i ja ćemo sastaviti tim i pronaći tog gada. Ne brini." Konor je uveri i ona izdahne.
,,Bolje bi vam bilo. Moram da idem, a vi se pazite za ime Boga. Nemojte da vas moram sahranjivati." Prekine i mi uzdahnemo, razmenjujući pogled kako se doktor suho nasmeje.
,,Bolje bi vam bilo da je ne lažete."
Konor hufne taman što Julija i Filip ulete zadihani u moju sobu. Doktor kimne na moj pogled i izađe, zatvarajući vrata iza sebe.
,,Šta?" Konor upita teško i oni razmene pogled.
,,Filip i ja smo se pozabavili pitanjem koga je profesor pokušao prizvati." Julija promuca i ja ustanem sa kreveta zajedno sa Konorom.
,,Julija odapni."
Ona nas prestrašeno pogleda ,,Lucifera."
,,L-Lucifer ka-kao-"
,,Đavola." Konor se nadoveže na mene dok mi zaleđeni stojimo i gledamo se.
,,Moramo da pronađemo profesora. Iste sekunde." Jedva izbacim reči i oni svi kimnu.
,,Da li govorimo o ovome?"
,,Niko sem nas ne sme znati. Samo onda kad nam profesor umakne ćemo reći. Ne treba nam dodatna panika. Ionako znamo da nije uspeo da ga prizove." Konor kaže i mi kimnemo, nakon čega se Julija nadoveže.
,,Još."
•
,,Šta se dešava?" Zack nas pita, izlazeći iz svog auta i pridružujući nam se u parku ispod spomenika Stevena Lyona. Ja skrenem pogled sa deset Lovaca i uzdahnem.
,,Profesor fizike, Aron Lynch, je pokušao da prizove demona za kojeg smatramo da je višeg nivoa. A sad je nestao. Sad je sve na tome da ga nađemo na vreme, pre nego što uspe sravniti Hantfel sa zemljom." Njegove se oči rašire u šoku i Konor kimne, odvlačeći ga sa strane kako Lovci pogledaju u mene, Juliju i Filipa.
,,Od ovog trena, svi imate zadatak da pronađete Arona Lyncha. Naša meta je uočena da priziva demone, a sad je nestao bez traga. Ukoliko ga vidite, onesposobite ga ali ni po koju cenu ne ubijate. Budite oprezni, Aron je veoma sposoban i iako je izgubio svog čuvara, veoma je moguće da je dobio novog. Ukoliko ga savladate, zovete jedno od nas četvoro. Pridružićemo vam se u najkraćem mogućem roku." Filip održi govor kako ja osmotrim njih deset, troje koje poznajem iz škole, Tonija koji tmurno nas posmatra, i još par njih malo starijih od mene.
Taman što su se okrenuli da idu, ja progovorim ,,Hvala vam što radite ovo. Slušate nas koji ni punoljetni nismo, pružate svoje živote za grad, za ljude koji ni ne znaju šta činite. Hvala vam." Oni kimnu, malo ohrabreni i odu svojim putem, svesni rizika.
,,Šta vi planirate dok oni tragaju?" Ujak pita i ja uzdahnem.
,,Konor i Filip će otići pretražiti njihovu kuću, a Julija i ja učionicu. A svaku noć ćemo biti u patroli." On kimne, protrljavši mi rame pre nego što ode do gradonačelnika. Mahinalno pogledam kroz park i uočim ga kako stoji naslonjen na drvo, posmatrajući me i prvi put bez viskija. Pogledam u Juliju i Filipa koji razgovaraju i provučem se do njega, sakrivajući se iza drveta.
,,Prekršiću svoje obećanje." On izdahne sa stisnutom vilicom i ja ga pogledam čudno. ,,Neću moći još dugo da zadržim demone. Taj tvoj profesor mi ne pomaže nikako svojim prizivanjem." Progunđa i ja prekrstim ruke.
,,Koliko još?"
,,Manje od dve sedmice." Protrlja čelo i ja ga pogledam čudno.
,,Ali zašto?"
,,Pa, anđele, profa ti-"
,,Ne mislim na to." On me pogleda zainteresovano. ,,Zašto si uopšte ih zadržavao? Nisi morao."
,,Jesam, Katarina." Odgovori ozbiljno, gledajući me poput mačeta. ,,Ti to ne možeš da razumeš-"
,,Onda mi objasni. Objasni tako da razumem." Frustrirano odgovorim i on se osmehne, uzimajući moje lice u svoje ruke.
,,Sve u svoje vreme, anđele. A sad mi treba jedna usluga." Prostrelim ga pogledom i on me štipne za obraz. ,,Pusti svoju veselu družinu da istraži profine stvari."
,,Zašto?" Pitam sumnjivo i on se osmehne.
,,Pronađi Zvezdolomca. Bliže si mu u ovom trenutku nego što shvataš." Pogledam ga u šoku i on kimne. ,,Prelistaj knjigu Konstantinovih. Pogotovo poslednji deo gde Steven Lyon prepričava svoj razgovor sa Lanceom."
,,Zašto mi govoriš ovo?" On mi podigne lice malo svojim rukama, gledajući me svojim noćnim očima. Nešto u potezu me posetilo na tatu, što me je nateralo da preispitam sve svoje odluke ako za ovo biće ispred sebe smatram da je očinska figura.
,,Jer će ti trebati."
•
,,Javite mi ako nađete bilo šta da nas može uputiti prema profesoru." Kažem, držeći telefon ramenom na uhu dok nosim Lavovu knjigu i Lanceov dnevnik u rukama.
,,Naravno. I srećno sa Zvezdolomcem." Julija odgovori i ja uzdahnem.
,,Trebaće mi više od sreće..." nasmeje se kako ja sednem na ljuljašku i stavim knjige na sto.
,,Ako trebaš nešto, zovi."
,,Samo se vi pobrinite za Aronove stvari." Odgovorim otvarajući knjigu kako uzmem telefon u ruku. ,,Moram da idem, Tesa me zove."
,,Okej. Vidimo se." Prekinem pa se javim Tesi, nadajući se da nije čula o razvitku situacije. Konor je objasnio Zacku, šerifu i ostalima da budu tihi za sad, da ne zabrinjavamo Viteze.
,,Tesa?"
,,Zdravo zameniče. Kako je?" Prevrnem očima ali se osmehnem.
,,Kao i uvek. Kod tebe?"
,,Meh. Pokoji demon tu i tamo. Mada Krisi mi se žali da mi se ne javljaš." Napravim grimasu na to, prisećajući se kako me je uvek zvao u pogrešnim trenucima.
,,Malo sam zauzeta sa svime. Nisam imala pojma da su ti dužnosti ovoliko naporne." Kažem, prisećajući se uređivanja patrole, sahrane Viliama, pa smirivanja svih kad smo im rekli za Arona i prizivanje.
,,Pa..." ona izvuče i čujem neko šuškanje.
,,Obično sam ja bio taj koji izbegava pozive devojaka... nikad da mene izbegavaju." Slatko se nasmejem na to, zabacujući glavu unazad.
,,Baš mi je žao."
,,Slamaš mi srce, Danice." Osmehnem se na to, naslanjajući se nazad na naslon.
,,Ti imaš srce, Ian?" Nevino pitam i on se nasmeje.
,,Kad si ti u pitanju, da." Neću lagati, malo se zacrvenim, ali oteram to smehom.
,,Šarmer, ha?"
,,Od dana kad sam se rodio." Kaže ponosno.
,,Na koliko cura si to iskoristio?"
,,Na jednu." Polako odgovori i ja se osmehnem od uha do uha, ali smireno odgovorim.
,,Izvini što se nisam javljala. Nikako nisam imala vremena." Iskreno kažem i on uzdahne.
,,Da li si se ti to upravo izvinila?" Pita šokirano i ja se osmehnem, odmahujući glavom.
,,Ne budi kreten. To je možda poslednji put da to čuješ." On se nasmeje taman što Tesa vikne iz pozadine.
,,Potroši mi minute! Zovi je sa svog telefona!" Ian uzdahne kako se ja nasmejem.
,,U redu, u redu. Čujemo se kasnije Danice?"
,,Naravno Ian." Osmehnem se i prekinem, stavljajući telefon pored knjige i izdahnem.
Prvoklasni sam glumac i lažov.
Uzmem Lavovu knjigu i otvorim je, tražeći segment koji je zaštitnik spomenuo. Prebacim na poslednju stranicu i stavim ruku na čelo, primećujući da je pola stranice izmazano, a da se tekst jedva vidi.
Lance je oduvek bio misteriozan. Ali kad mi je rekao da će nada njegove porodice počivati pod mojim plaštom, uopšte ga nisam razumeo.
Uspem da pročitam, zbunjeno tražeći još reči u izmrljanom tekstu ali ne uspem. Stavim knjigu na sto i uzmem dnevnik, pitajući se kako je tata pronašao Zvezdolomca. Ili mu je možda bio prosleđen od dede.
Zastanem, pokušavajući se prisetiti ono malo što sam znala o dedi, i ono što su mi roditelji govorili. Zvao se David Devon, a sećam se da je imao kratku sedu kosu i crne oči, a i da je bio kapetan korvete. Umro je kad sam imala oko četiri godine, a znam da je živeo negde daleko od nas. Često bi nas posećivao dok se nije razbolio, a sledeće se sećam njegove sahrane i vojnika koji su pucali iz svojih pušaka. Znam da je mrzeo Hantfel, često bi govorio da se trebamo preseliti negde bezbednije. Jednom me je čuvao i probudio me rano ujutro. Sećam se da sam se durila svo vreme dok ne nije izveo na balkon da posmatramo izlazak Sunca. Onda mi je pokazao zvezdu, najsjajniju koja je stajala na nebu.
,,To je zvezda Danica, najsjajnija zvezda na nebu. Po njoj su te nazvali, znaš? Katarina Danica Devon. Čista zvezda."
Osmehnuo bi se onako šašavo kako je samo on znao dok bih ja oduševljeno posmatrala zvezdu.
,,Gde god da je ugledaš, tu ćeš biti na svojoj zemlji."
Osmehnem se blago, shvativši da mi je to jedna od retkih uspomena sa njim, ali i najdraža. Ne mogu se setiti njegove kuće, sem da je uvek mirisala na duvan, ne mogu se setiti načina na koji je hodao ili pričao. Ali se mogu setiti njegovog osmeha, prelep i čist iako je kroz svašta prošao.
Izdahnem vraćajući se dnevniku kako se ne setim ničega vezanog za Zvezdolomca i počnem listati, dozvoljavajući očima da prelete preko stranica.
Nisam ga više video.
Nije mi ni rekao svoje ime. Ali sam ga ja znao. Kako ne bih. Sve te priče moje porodice, sav taj trening koji mi je otac naložio da uradim, da se prijavim u vojsku. Znao sam ko je i šta je. Ali nisam imao pojma da će se pojaviti. Porodični prsten sam sakrio, nisam mogao da podnesem nositi ga. Ali nisam mogao izbaciti njegove reči iz glave. Nisam mogao podneti saznanje da će neko od mojih potomaka imati tako okrutnu sudbinu.
A njegovo ime me progoni u usnu.
Njegovo ime, prokleto, Ju-
Slova nestaju posle toga, sledeća strana je istrgnuta a moja frustracija samo raste. Prelistam dnevnik ali ne naiđem na još spominjanja njegovog imena pa se vratim, tražeći nešto o Stevenu ili , koliko vidim, prstenu.
Godine su prošle ali i dalje razmišljam o Hantfelu. Ubija me muka, da li su živi ili ne? Jesu li demoni preuzeli grad?
Znao sam da Steven i ostale osnivačke porodice znaju o demonima, ipak i oni su poput nas. Nadam se samo da će imati sreće.
Sad ležeći u svome krevetu, mutnog uma od groznice, nisam siguran da li da poverim svojim sinovima gde sam sakrio Zvezdolomca. A i moja draga Kalipso. I ona se treba udati svake sekunde, taj momak, sin šerifa, Markus bolje da se pobrine za nju kako valja. Znao sam da će je Jason kao najstariji braniti do kraja, ali brinu me blizanci, Sebastian i Teo. Žele u vojsku poput mene, ali nije to za njih. Nije to život koji želim za moje najmlađe.
Ali opet kad bi znali da se bore, mogli bi preživeti u ovom našem svetu.
Zato, na samrti svojoj, ostavljam vam deco moja ako ovo čitate, trag za spasenje a možda i prokletstvo.
Ma koliko moj prsten bio proklet, ko ga pronađe će pronaći i mač. Nekada davno, imao sam dobro prijatelja. Petar Konstantin, iz Hantfela i najtalentovaniji vajar i slikar za mene. A i poštovan u celom svetu. On me je ispoštovao i sakrio Zvezdolomca, naš porodični mač. A u tom mu je pomogao gradonačelnik Steven i vlasnik kafane, Gerald Aston. Ali pazite se porodice Gastin, nisam bio u dobrim odnosima sa glavom kuće, Frederikom, jer sam odbio ruku njegove ćerke, Merilin.
Pazite se deco moja, a u slučaju da moji potomci se dokopaju dnevnika, želim da znate da se nadam da vi niste ti koje naš zaštitnik traži.
Zapanjeno posmatram dnevnik, pitajući se koji od braće je pronašao mač. Taman što uzmem istorijsku knjigu, telefon mi zazvoni. Smrknem se na nepoznat broj ali javim.
,,Halo?"
,,Nisi se morala umešati u moju porodicu. Mogla si pobeći. Ali nisi." Poznati glas kaže i ja se zaledim, ustajući naglo i zgrabivši mač pored mene.
,,Profesore Aron."
,,Zašto si se umešala, Katarina? Da nisi, ona sad ne bi bila u nevolji." Hladan znoj me oblije kako mi se um počne mutiti.
,,O kome pričaš?!"
,,Kaća! Kaća! Pomozi mi! Molim te!" Svet je stao na Miin glas i nisam se mogla pomeriti. Oči su mi se punile suzama kako odbacim mač na pod i utrčim u kuću, ravno u njenu sobu.
,,Vi mislite da ste takvi dobročinitelji." Aron se nasmeje ,,Mislite da spašavate živote? E pa, žao mi je da razočaram, ali to nije istina! Moja žena je bila nedužna! Ubijena od strane te napasti! A tvoj voljeni ujak je zataškao njenu smrt sa pričom o divljoj životinji! Ja sam u nepravdi izgubio sebi voljenu! Izgubićete i vi!" Prekine naglo kako završi sa svojim deranjem dok ja bespomoćno posmatram praznu sobu ispred sebe.
Uzeo mi je je ispred nosa.
Dok sam ja čitala onu glupu knjigu!
Stavim ruke u kosu i vrisnem, osećajući vrele suze kako mi se slivaju niz obraze kako frustracije i bespomoćnost napokon probiju svoju čauru i pobegnu. Opsujem, iznova i iznova, kunući dan današnji i svoju nesposobnost da zaštitim člana porodice. Udarim od štok vrata, najjače što mogu, vrišteći poput luđaka dok mi koža na zglobovima nije popucala i prokrvarila, a moje noge me izdale. Padnem na pod, plačući kao kišna godina i ponavljajući njegove reči u svojoj glavi. Mogu da osetim kako mi duša puca, vrteći Miino lice iznova i iznova u svojim mislima. Osećajući kako mi svakim trenom bol u duši raste, a srce puca poput stakla bačenog svom silom na zid.
Budalo!
Katarina budalo!
Muka mi je da je uvek korak ispred nas.
Muka mi je što nas je namagarčio!
Besna sam što mi ju je uzeo ispod nosa!
Što je uopšte uspeo da se približi mom domu!
Mojoj porodici!
Nekako se smirim, dovoljno da ustanem na nesigurne noge podižući se sa poda i strčim niz stepenice, pozivajući ujaka drhtavim rukama.
,,Kaća?" Zaledim se na njegov glas, osećajući kako mi srce preskoči sa novonastalim saznanjem da moram reći. Zateturam se, osećajući kao da mi bodež polako uranja u srce.
,,Ujače..." promuklo kažem, podižući mač sa poda verande.
,,Da li ti plačeš?! Šta se desilo?! Da li te je napao?! Katarina odgovori mi!"
,,Mia, ujače..." zatvorim oči, naslanjajući se na zid kuće kako on utihne sa druge strane.
,,Šta sa njom?" Polako pita i još suza ispadne iz moga oka niz moje obraze, ostavljajući vreli trag moje nesposobnosti i sramote. Pogledam u nebo, prekriveno zvezdama i u blistavi mesec u centru, ali ugledam samo izbledele tačke nastale zbog skupljenih suza.
,,Aron je ima."