Džesika
Surfujem netom i prelistavam novine, toliko sam srećna što sam napokon kod kuće da mi dođe da skačem od sreće. Jedva čekam da vidim Nila i iznenadim ga, moje roditelje, prijatelje . . .
- Džes! – čujem Nila i krenem ka dnevnoj sobi.
- Nile! – zatrčim se ka njemu i čvrsto ga zagrlim.
- O Bože dobro ste – steže me čvrsto.
- Jesmo, ti? – pitam ga.
- Dobro sam, sada sam dobro – ljubi me i tek sada shvatam koliko mi je u stvari nedostajao.
Skidam njegov sako treba mi seks.
- Čekaj . . . da li smemo . . . je li bezbedno?
- Naravno da je bezbedno, čak je i preporučljivo – hvatam se za njegovu košulju.
- Onda u redu – hvata moju haljinu za krajeve i jednim potezom je skida preko moje glave.
- Ovo je bilo majstorski – pohvalim ga.
- Hvala draga, a sad dođi da ti pokažem koliko si mi nedostajala – podiže me u naručje i nosi ka spavaćoj sobi.
Nil
- Gladna sam – Džes mi leži na grudima i crta neke krugove.
- Ne izlazi mi se, hoćeš da naručimo nešto?
- Hoću, ni meni se ne izlazi nisam za u ljude.
- Zašto?
- Pa . . . – ustala je.
- Stalno plačem.
- Šta? Zašto?
- Glupi hormoni, ne mogu da se kontrolišem, postala sam plačljivica.
- O malena . . . Hoćeš da idemo kod doktora?
- Već sam zakazala pregled za sutra. Hajde da naručimo hranu.
- Evo – Džes je krenula da se oblači a ja sam poručio večeru.
. . .
- Ok, važi. Ne večeraćemo ovde – Džes je razgovarala sa nekim.
- Važi, pozdravi Sofiju.
- Kejt?
- Da, izbezumila se kada joj je Konor javio za Sofiju.
- Izvukli smo je na vreme.
- Plan vam je bio rizičan.
- Važno je da je gotovo – zagrlim je još jednom. Bezbedna je samo to je važno.
- Džes? Plačeš?
- Da!
- Nemoj, sve je gotovo Kimel je mrtav.
- Znam ali plače mi se, hormoni.
- U redu – moraću da istražim te hormone.
- Kad će hrana?
- Uskoro. Dođi, želim da znam šta si radila protekla dva meseca.
- Ništa, stalno sam bila sa Semom i Ganom a Kejt je dolazila svaki drugi dan.
- Bilo ti je dosadno?
- Da! Nije bilo ničeg, osim lepe prirode. Najduža dva meseca mog života.
- I mog.
- Jedva čekam da se vratim u stvarni svet, posao, porodica, prijatelji . . . ti.
- I ja. Moramo obavestiti naše roditelje da si trudna – i moram da je zaprosim.
- A da se prvo normalizujem? Daj mi par dana sa se vratim u svet onda ću da razmišljam o ostatku svog života.
- U redu ali imam zahtev.
- Koji?
- Ostaješ ovde.
- U tvoj stan?
- Da, nije te bilo dva meseca i bio sam kao lud, moram da znam da si ovde i na sigurnom.
- U redu, i ja želim da budem pored tebe, nedostajao si mi – nežno me grli. Ovo tako prija.
- I ti meni malena, i ti meni.
Džesika
Ceo dan sam na poslu, imam zaostale slučajeve, nove, kalege me zatrpavaju pitanjima, Nil me zove na svakih sat vremena . . . Poludela sam i plakala a kada sam videla da mi je Nil poslao jedan obrok a nakon tri sata i drugi ponovo sam plakala. On je tako divan.
Vratila sam se poslu sa novom odlukom, moraću bolje da biram slučajeve, nisam više sama moram da štitim ovu bebu u mom stomaku.
Nakon posla otišla sam do mojih roditelja oni znaju šta se dogodilo, na sreću oboje su ugledni advokati i svesni su rizika našeg posla.
Vratila sam se u stvarni svet ali ne sasvim jer se u mojoj glavi pojavio poseban glas koji me tera da preisputujem sve odluke koje donesem. Strah je bio stalno prisutan.
. . .
- Hej – grlim Kejt.
- Kako si Džes?
- Ne znam, mislila sam da ću se vratiti na staro.
- Daj sebi vremena.
- Vreme? Preispitujem svaku odluku koju donesem Kejt.
- Uzmi odmor, poslušaj me.
- Odmor? Bila sam dva meseca na odmoru.
- Ne, dva meseca si brinula, to nije odmor. Odite nekud, samo Nil i ti, to će vam pomoći.
- Misliš?
- Ne mislim, znam.
- Razgovaraću sa Nilom.
- To je moja cura - nasmešila mi se.