Postoji onaj trenutak između sna i jave. Kada sam oko šezdeset posto budna, ali ipak i dalje ne otvaram oči. To je minut kada je jedino pitanje da li ću da nastavim da spavam ili ću ipak da se nakanim da otvorim oči.
-Lokićeva... Lokićeva?
Izgleda da ovaj put nemam pravo izbora.
Otvaram jedno oko, kako bih provalila gde sam. Mozak mi još uvek ne radi. –Da? –promrmljam.
-Ajde, budi se. –kaže mi Hudi, još uvek pospan.
Uspravljam se na sedištu, ali u trenutku kada probam da se osvrnem oko sebe osetim užasan bol u vratu. Pokočila sam se. Pretpostavljam da se to dešava kada provedeš noć na sedištu raspalog džipa.
-Pa... Ovo je bilo razočaravajuće. –kažem kada se protegnem. –Koliko je sati?
Pokušao je da upali telefon, ali pisalo je da nema signala. Slegnuo je ramenima. –Pojma nemam.
Ne mogu da verujem da smo stvarno očekivali da će se nešto desiti. Frknula sam u mislima i krenula da izađem. Ali sam se u sekundi zaustavila i okrenula ka Hudiju.
-Šta? –pitao me zbunjeno, dok se protezao.
-Um... Je l' i ti vidiš prozor?
Izvio je obrvu, ali je posle sekund shvatio na šta ciljam. –Čekaj. Zar prozori na džipu nisu bili polupani sinoć? –pitao me, iako je znao odgovor na to.
Namrštila sam se i izašla napolje, gde sam samo ostala otvorenih usta. Naš ulubljeni džip, kome fale gume, branik i prednji farovi, je izgledao kao da je upravo kupljen. Sve je bilo na mestu, a na vratima nije bilo broja sedamnaest. Zbunjeno sam se osvrnula oko sebe.
I dalje smo na Brdašcetu. Sve izgleda isto, osim Sedamnaestice.
-Vau... –kaže Hudi, kada izađe. Odmeravao je auto dok je dolazio do mene. Zbunjeno smo se pogledali.
-Lokićeva, znam da ne veruješ u paranormalne stvari, ali objasni ovo, majke ti. –rekao mi je, bez da se i trudi da skine pogled sa džipa.
Pokušavala sam se da nađem neko logično objašnjenje, ali mi je mozak otišao na blanko. Nisam imala pojma šta da mu odgovorim.
-Da smo u mafijaškom filmu, rekla bih ti da nas je neko uspavao sinoć, tako što je Sedamnaesticu napunio nekim mirisom za uspavljivanje i dok smo bili u transu zamenio je automobile. –kažem jedino čega mogu da se setim, ali čak mi i to zvuči suludo.
-Okej, gladan sam. –rekao je, posle sekund. –Znaš da b..
-Bolje razmišljaš kad jedeš. Da. Jasno mi je. –kažem, kolutavši očima, dok sam ga pratila niz padinu.
Seli smo na trotoar, na parkingu ispred najbližeg supermerketa, za koji nisam ni znala da postoji. Ali malo je reći da mi je to bila poslednja stvar na pameti. Šta se, dođavola, desilo sa onim džipom? Na telefonu uporno nisam imala signala iz nekog razloga, tako da nisam mogla da pozovem Aksu i Bojicu.
Skupljali smo sve pare koje smo mogli da pronađemo po džepovima i maskicama od telefona, na jednu gomilu, pre nego da nas je neki čovek prekinuo.
Oboje smo digli glavu u njegovom pravcu. Gledao nas je uzbuđeno i razgoračenih očiju.
-Lilo! Noje! –rekao je, na šta smo se nas dvoje zbunjeno pogledali. –Ne mogu da verujem... –prišao nam je. Bio je Hudijeve visine i izgledao je par godina stariji od nas. Kosa mu je bila kratka i smeđa, sa podignutim šiškama.
Namrštila sam se zbunjeno.
-Mi se znamo..? –rekao je Hudi, podigavši se na noge.
Čovek je izgledao zbunjeno koji sekund, ali onda kao da se odjednom setio šta je moglo da se desi, pa je uzdahnuo. –Ne sećate se ničega, zar ne? Znao sam.
Ustala sam, protegavši se. –Ko si ti uopšte? –pitam, ne specijalno zainteresovano.
Zastenjao je, odmeravajući nas pogledom. –Ako vam kažem nećete da mi poverujete.
Izvila sam obrvu i pogledala Hudija, koji je izgledao isto kao ja. –Isprobaj nas. –rekao je Hudi, takođe zvučeći skoro nezainteresovano.
-Trebaće vam dokaz, da biste mi poverovali. –i dalje je oklevao.
-Aman, čoveče. –rekla sam nervozno. –Kaži šta imaš ili nas batali. –bila sam pokočena, zbunjena i gladna. Definitivno nije pravo raspoloženje da se nosim sa random ljudima.
-Okej, okej! -Uzdahnuo je. –Ja sam Nojin otac. –rekao je.
Hudi je uzdanuo umorno i protrljao oči. –Aha. Pa.. ovaj, bio si u pravu. Ne verujemo ti. –prošao je iza njega, potapšavši ga po ramenu.
-Ali to je istina! –nastavio je da nas ubeđuje.
-Naravno da jeste. –dobacio mu je Hudi, dok se protezao.
Kada smo konačno ušli okrenula sam se ka njemu. –Znam šta hoćeš da mi kažeš. –rekao je, pre nego da sam i otvorila usta. –Verovatno je samo neki random tip, koji me nekako poznaje ili je čuo za mene, ili šta već, pa je odlučio da se sprda.
Sledećih desetak minuta provela sam šetajući se između rafova, praveći se da gledam hranu, jer više nisam imala apetit. Hudi je u međuvremenu otišao na drugi kraj marketa, u potrazi za krofnama. Nisam mogla da se žalim na to.
U jednom trenutku neka devojčica je krenula da trči ka meni. Nikada nisam volela malu decu, ali ova je imala neverovatno zarazan smeh. Stala je ispred mene i sklopila ruke iza leđa. Glava joj je bila podignuta ka meni, dok me je fiksirala svojim dečijim, velikim očima boje čokolade.
-Zdravo. –kažem, naslonivši ruke na kolena da se nagnem ka njoj.
-Zašto ti je kosa zelena? –pitala me je zbunjeno.
-Ustvari se tirkizna.
-Tir.. šta?
Izvila sam obrve, trudeći se da ne zakolutam očima. Ona je samo dete, Lilo. Zašto to uvek moram da ponavljam u sebi kada pričam sa decom? –Nema veze. Ovaj... koliko imaš godina?–dodala sam, kada sam shvatila da neće da ode.
-Godinu i po. –kaže mi, naglašavajući poslebno 'i po'. –A ti?
-Šesnaest. –kažem. –Početkom zime ću da napunim sedamnaest.
-A kako se zoveš?
-Lilo. –krenula sam da gledam preko njene glave, pogledom tražeći Hudija, sa namerom da nađem razlog kako bih otišla. Kada sam videla da nema vajde od toga, vratila sam pogled na nju. –A ti?
-Maja.
-Stvarno? Tako se zove i moja starija sestra. –kažem, nasmejavši se. –Nemoj da budeš kao ona kad porasteš.
Zasmejala se. –Zašto?
-Majo? –čula sam glas neke žene, kako se približava. Iz nekog razloga zazvučao mi je poznato.
-To je moja mama. –kaže Maja. –Hoćeš da je upoznaš?
Ponovo sam pogledala po radnji, ali sam ipak uzdahnula i rekla –O, zašto da ne?
Devojčica je potrčala niz prostor između rafova, sa mnom za petama. Fiksirala sam je pogledom, sve dok se nije zaustavila u zagrljaju žene, kojoj sam prvo videla noge. Ali u trenutku kada sam pogledala gore, noge su mi se otsekle.
-Mama? –kažem naglas, nesvesno. Podigla je pogled ka meni.
-Izvini? –pitala me je, nasmejano.
Gledala sam je u neverici. Žena koja je stajala ispred mene bila je moja majka. Samo je izgledala mlađe i imala je mali, trudnički stomak. Srce mi je preskakalo otkucaje, dok sam je gledala.
Šta se dešava?
-Draga, da li si dobro? –pitala me je, izgledajući zabrinuto.
Pročistila sam grlo. –Da. Samo sam se setila da nisam javila mami gde sam. –kažem ubedljivo.
-O. –rekla je kratko i ponovo se nasmejala. –Onda bolje joj se javi. Ja imam dvoje dece i veruj mi da znam kako se oseća. Bez obzira što su oni još uvek mali. –zasmejala se, podigavši devojčicu u naručje.
-Da. Upoznala sam Maju. –kažem, trudeći se da ne zvučim kako sam se osećala. –Dobra je. Nećete imati problema sa njom.
Ponovo se nasmejala. –Pretpostavljam da si u pravu. Ja sam Kasandra, inače. –pružila mi je ruku, ali nisam sasvim bila sigurna da li mogu da joj uzvratim. Nešto me preseklo u stomaku, dok sam gledala u njenu šaku.
Zove se isto kao moja majka. To je moja majka. To je ona. Ova devojčica je Maja...
Ispružila sam ruku naglo. –Lilo.
-Ljubavi, ne mogu da nađem one pelene koje želiš. Dete će se roditi tek za pet meseci, da li nam stvarno sada trebaju zalihe pelena?
Tata...
-Šta ako prekinu da se proizvode kada se rodi bebica? –rekla je odlučno, pa se okrenula ka meni. –A, da. Dragi, ovo je Lilo. Maja je naletela na nju. Lilo, ovo je moj muž...
-Goran. –završio je umesto nje i ispružio mi ruku.
Disanje mi se ubrzava. Rukovala sam se sa njim, gledajući kako mi odmerava kosu. No, ipak ništa nije rekao. Imao je više kose i izgledao je manje umorno. Mama je imala kraću kosu i šiške. –Vi ste trudni? –izleti mi, pre nego da kažem nešto mnogo gore.
Klimnula je glavom. –Treće dete. Mislim da će i ovog puta da bude devojčica. –njen muž je progunđao nešto ispod glasa, na šta je zakolutala očima. –On se nada dečaku.
Progutala sam knedlu. –Izvinite.. moram... moram da idem.
-O, pa drago mi je da smo se upoznale. –rekla mi je.
-Ćao, Lilo! –kaže mi devojčica.
Mahnula sam im i okrenula se. Čim sam se izgubila iza jednog rafa krenula sam da trčim kroz prodavnicu. Hudija sam našla pored kase.
-Hej, pogledaj ovo.. –počeo je, ali je onda snimio moj izraz lica. –Šta se desilo?
Gledala sam ga izbezumljeno, ali nisam mogla da izgovorim ništa.
-Još nešto? –pitala je žena za kasom.
Odmahnuo je glavom, ne skidajući pogled sa mene. –Lokićeva?
-Um.. –pogledala sam u pod. –Nešto čudno se upravo desilo... –kažem, ne verujući samoj sebi na šta sam pomislila.
I dalje me je gledao u bunilu, kada se žena za kasom opet oglasila. –Da li želite 'Nedeljnik' za jedan dinar?
-Da, da, svejedno. –rekao je odsutno, ponovo se okrenuvši ka meni. Kada je shvatio da neću ništa da kažem dok ne izađemo, uzeo je kesu sa hranom i pošao za mnom.
-Lokićeva, šta.. –počeo je, čim smo izašli, ali sam ga odmah prekinula.
-Upravo sam upoznala svoje roditelje. –kažem, čudeći se sama kako to zvuči.
Izvio je obrvu. -Šta?
-U marketu mi je prišla neka devojčica od godinu dana i rekla mi je da se zove Maja. Posle čega me je upzonala sa svojim roditeljima. Hudi, to su moji roditelji! Samo mlađi, i ne izgledaju kao da me prepoznaju. –pričala sam sve uznemirenije.
-Čekaj, čekaj, čekaj. –podigao je dlanove, kao da me zaustavlja. –Ti meni hoćeš da kažeš da smo se vratili u prošlost.
Brzo sam treptala u neverici. –To je jebeno nemoguće! –kažem. Prošla sam rukom kroz kosu i podbočila se. –Nemoguće je, jelda?
Izgledao je zbunjen koliko i ja. Spustio je kapuljaču i razbarušio kosu, dok je razmišljao. –Sto posto si sigurna da su to oni?
-Da! Zovu se isto kao moji roditelji, imaju ćerku Maju i izgledaju potpuno isto, samo mlađe! –rekla sam glasnije nego što sam nameravala. Ostala sam zadihana i prekrila sam oči rukama.
Da li sanjam? Da. Da, verovatno sanjam. To bi sve objasnilo. Okej, kako to da proverim. U snovima ne možeš da brojiš prste. Jedan, dva, tri... sranje. U snovima ne možeš da čitaš...
Uzela sam Hudiju iz ruke 'Nedeljnik' koji mu je uvalila kasirka. Krenula sam da prelazim pogledom preko naslovne strane.
'Nedeljnik'
14. avgust 2001.
Zatvorila sam usta, za koja nisam ni primetila kada sam ih otvorila. Pogledala sam Hudija, koji mi je zbunjeno uzeo časopis iz ruku. Namrštio se i podigao glavu ka meni.
-Lokićeva, jebote.. Šta se desilo?