Happy endings are just stories that haven't finished yet.
Sest meseci kasnije
Bio je to lep dan. Napolju, sunce je sijalo svom snagom, obasjavajuci jos uvek puste ulice i kuce koje su bile mirne i nisu pokazivale nikakve znake po kojima se moglo zakljuciti da neko zapravo zivi u njima. Bilo je to pravo, uspavano letnje jutro. Videli biste tek po koju pticu kako prelece iznad grada, ali celokupan izgled je bio tako... uspavan. Predivno neprirodan. Ali, postojala je jedna kuca, ciji su ukucani bili uveliko budni. Jedna porodica ciji je najsrecniji dan u zivotu trebao danas da se odigra.
Bila je to kuca Voldorfovih.
Elena's POV
"Da li ste sigurni da mozete uspeti to doneti do cetiri sata posle podne?", upitala sam nastojeci da odrzim smireni ton. Cinjenica da su mi na dan vencanja javili da je narudzbina za cvece za dekoraciju sale 'nekim cudom' otkazana, me je izludjivala. Prevrnula sam ocima dok sam osluskivala glas sa druge strane veze.
"Kako moze biti 'otkazana'?", pitala sam nadglasavajuci glas mlade devojke. "Ne mozete tek tako javiti na dan mog vencanja da ne znate kako-",dok sam ja nastavila da se raspravljam sa upornom, tvrdoglavom devojkom, u dnevni boravak je usla Iva. Po njenom izrazu lica, moglo se reci da pretpostavlja o cemu je rec.
"Da, ali potrudite se da to cetiri sata-"
Prisla mi je hitrim korakom, siroko se osmehivajuci. "Prepusti to meni", tiho je rekla. "Pokusaj da se izluftiras, vazi?"
Par sekundi sam je gledala razmisljajuci da je ne pustim da resava i bavi se ovim glupostima, ali sam onda shvatila da to sto govori ima smisla. Vec posle par minuta bih izludela i izvikala se na devojci koja verovatno nema nista sa narudzbinom. Odmahnula sam glavom i odlozila telefon, pruzajuci joj ga. "Hvala ti", tiho sam rekla, zahvalno je gledajuci.
Osmehnula se i preuzela telefon i odsetala do velikog prozora koji je gledao na grad. Posmatrala sam je par sekundi, i ponovo se zacudila njenoj strpljivosti i snalazenju u pregovaranju. Shvatila sam da bi bilo pametno biti od bilo kakve pomoci, pa sam se iz tog razloga uputila ka svojoj sobi u nameri da pronadjem listu obaveza i zakazanih termina za danas.
Ali, potpuno neocekivano i nenadano, bila sam zarobljena od strane dve snazne misicave ruke. Misici su mi se napeli i u jednom trenutku sam bila spremna na napad na misterioznu osobu.S obzirom da je bilo tek sedam sati ujutru, hodnici i ostale prostorije u kuci su bile zamracene iako je vecina posluge u kuci uveliko bila budna. Obezbedjenje je svakodnevno dezuralo izvan i okolo kuce, ali sam, nasavsi se u ovakvom polozaju, u jednom kratkom trenutku osetila opasnost, ili bar sve do momenta kada nisam ugledala lice coveka cija bih zena trebala postati za svega par sati. Opasnost se pretocila u osecaj ugodnosti i bezbednosti dok su mi se postepeno misici opustali.
"Dzejmse!", uzviknula sam udarivsi ga rukom u rame, ne stedeci ga nimalo. Lice mu se osmehivalo dok je primao udarac, i dok je pruzao svoj prst preko mojih usana i utisavao me. "Sta ti radis ovde? Mislila sam da si otisao do firme sa Karterom."
"I jesam", rekao je sklanjajuci svoj prst sa mojih usana i nezno me gledajuci. Posle par trenutaka sam shvatila sa se smejem iako toga nisam bila svesna. "Ali nisam mogao odoleti tome da te ne ukradem na par minuta."
Uprkos tome sto mi je srce kucalo neverovatnom brzinom, uspela sam da razaznam sta je rekao. "Je li sve u redu?"
"Nije, Elena", pogledao me je zabrinutim izrazom lica dok mu se osmeh sirio i jos vise me zbunjivao. "Shvatio sam da necu imati druge prilike da te ukradem danas. Znas, vencanje i to"
Nasmejala sam se i odmahnula glavom. "Ti si lud."
"Za tobom?Pricaj mi o tome", tiho je prozborio pre nego sto je spustio svoje usne na moje i sakrio me u svom narucju. "Nedostajala si mi."
Odmaknuvsi se tek toliko da ga pogledam, nasmejala sam se. "Da li si ti okej? Da te ne hvata neka kriza ili nesto?"
"Oh, Elena", otpuhnuo je i odmahnuo glavom, ponovo me ucutkavajuci poljupcem. Istog trenutka sam svojim rukama posegnula za njegovim vratom i obrglila ga, dok je on pazljivo spustao svoje ruke na moj struk, privlaceci me jos blize sebi. Na trenutak sam pomislila koliko bi neugodno bilo prozivljavati scenu sa poslugom... Ponovo. Ali sam shvatila da me nije briga. Vrhovima prstiju sam prolazila kroz njegovu gustu kosu, dok je on otvarao vrata nase spavace sobe i potom, ne prekidajuci poljubac, uveo nas unutra, nogom zatvorivsi vrata.
"Znas",odvojila sam svoje usne od njegovih i osmehnula mu se, "trebam im tamo. A i ti, takodje. Ipak je ovo nase vencanje."
Dzejms me je pogledao, ali nije mi odgovorio. Nasmejao se i nezno, obazrivo spustio ruku na moj stomak. Toplina koja je zracila iz njegovog dodira je tako prijala mojoj kozi. "Kako je nas andjelcic?"
Oduvek me je odusevljavalo kako se ophodio prema meni, ali, nacin na koji se obracao nasem nerodjenom detetu, kako je pazio na njega i svaki put kad bi mi prisao, radio je to sa takvom neznoscu kao da se boji da ne povredi mene ili bebu me je odusevljavao. Bio je... tako zastitnicki nastrojen. Znala sam da ce biti savrsen muz, a sto je jos vaznije - savrsen otac, i to, mi je bilo najvaznije. On mi je bio najvazniji. I nase dete koje sam nosila u stomaku.
"Dobro je", rekla sam pomno posmatrajuci kako su Dzejmsove oci posmatrale moj neprimetan stomak. Osetila sam umirujuci dodir na svom stomaku - nije pomerio ruku. Cinjenica da smo saznali za trudnocu svega mesec dana pre vencanja je bila ocaravajuca i sve sto smo u tom trenutku mogli pozeleti. "Ali mislim da bi i on zeleo da umesto sto zadrzavas mene pomazes u pripremama. Znas?"
"On?", Dzejms je pitao preusmeravajuci pogled na mene. Oci su mu se zacaklile dok me je prenerazeno gledao. "Mislis da ce biti decak?"
Blago sam se osmehnula. "Ne mozemo to da znamo jos uvek, secas se?"
"Tako je", nasmejao se. "Da li je moja lepotica doruckovala?" Coknula sam jezikom i odmahnula glavom, znajuci da me sad nece pustiti na miru dok me ne ugoji jedno dva kilograma.
Dzejms' POV
Popravio sam kravatu na svom odelu i pazljivo osmotrio svoj odraz u ogledalu. Crni sako je uokvirivao i prekrivao belu kosulju koja se nazirala ispod sakoa. Nasmejao sam se prikazu kravate jer je oduvek Elena bila ta koja je znala znatno bolje da je namesti od mene. Kad sam odustao od pokusaja da je poboljsam, uzdahnuo sam i ostavio je takvu ne zeleci vise da gubim vreme na to. Okrenuo sam se ka Karteru i Hariju koji su u tom trenutku ulazili u prostoriju i nabacio osmeh na lice.
"Pa... Pretpostavljam da je to to", rekoh stavljajuci ruke u dzepove.
"Dobro izgledas, Dzejmse", kaze Hari i nakratko razmeni pogled sa Karterom. Primetim to i zaintrigirano ih pogledam.
"Cemu to? Nesto se desilo?"
Karter odvrati pogled od Harija i pogleda me. Pazljivo prekrsti ruke na grudima. Primetio sam odugovlaci. Lose vesti. "Ima nesto sto bi verovatno trebao da znas."
"Sta,Kartere?", polako progovorim. Tada se setim da sam ostavio Elenu pre svega sat vremena, nemoguce da se nesto dogodilo. "Nesto se desilo Eleni?", hitro postavim pitanje, osecajuci kako mi glava pulsira, misici se napinju i osecaj sumnje, brige i zabrinutisti podvlaci pod kozu.
Obojica istog trenutka negiraju i odvrate mi misli od pomisli da se devojci koju volim nesto desilo. "Elari? Nesto se desilo Elari?"
Hari prekine moju agoniju. "Dzejmse, svi su u redu. Samo... Rajan je pobegao iz zatvora."
Osecaj zabrinutosti se povuce i ja ostanem bledo gledati u njih. Rajan je uhapsen pre tri meseca, dok je pokusavao pobeci iz zemlje po ko zna koji put. Zatvoren je u ADX-u, najbolje ocuvanom zatvoru u SAD-u. Svakakve optuzbe su ga sustigle i iz tog razloga smo bili uvereni da ce ga dugo zadrzati. Ali misao da je pobegao me je zatekla i prenerazila. Kako je moguce pobeci odatle?
"Kako?", uzviknuh od cega su obojica gotovo poskocila. Setivsi se da je Elena Samo par prostorija niz hodnik, utisao sam se i snizio ton. "Dodjavola! Kako je to uspeo?"
"Upravo smo dobili dojavu", rece Karter spustajuci ramena. "Celija je prazna. Obezbedjenje zatvora i policija pretrazuju predeo oko zatvora."
"Posaljite i Demetrine agente", kazem zamisljeno. "Danas se to dogodilo?"
"Da", odgovori mi Hari. "Najverovatnije je imao nekoga-"
Ne uspe dovrsiti, jer ja zavrsim njegovu recenicu:"Unutra. Imao je nekoga unutra! Prepustimo posao najocuvanijem zatvoru u drzavi i oni ga izgube iz vida? Ne moze tek tako da ispari."
Hari se ubaci. "Ne bi trebao da razmisljas o tome."
"Ali-", pocnem ljutito, "jurili smo ga godinama. I sam znas koliko nam je vremena trebalo da ga uhvatimo. Koliko smo se zrtvovali i vremena izgubili na njegovo hvatanje. Dve organizacije zajednickim snagama su ga jedva uhapsile."
"Mislim da je ovo poslednji put da je krocio u SAD, Dzejmse. Ako napusti zemlju - a znamo da hoce - potrudice se da ga vise nikada ne vidimo. Nije glup da se vraca u drzavu gde je medju najtrazenijim kriminalcima", objasni Karter.
I to je bila istina. Bilo je tacno da se nece vratiti. Ali Dzejms vise ne moze da rizikuje. Ne moze da ne brine za Rajana jer sada ima porodicu. Nije vise sam u ovome i sada, za razliku od pre par godina, ima dosta da izgubi. Ima Elenu, devojku koju ce ozeniti za par sati. Devojku za koju bi zrtvovao zivot-koju voli vise od zivota. Kojoj bi podario ceo svet. Koja ce se za par sati prezivati Voldorf, nosice njegovo prezime. Ista ta devojka - zena njegovog zivota - nosi jos jedan zivot. Nosi njihovo dete. Njihovo dete. Nosi bice koje se jos uvek nije rodilo, ali za koje bi vec sad dao zivot. Koje mu znaci vise od bilo cega. I iz tog razloga, nije mogao biti spokojan ako ce kriminalac poput Rajana biti na slobodi. Ima porodicu, ima prijatelje, ima dosta toga da izgubi - sto on ne misli da uradi.
"Elena nece saznati za ovo. Ni Elara. Vazi?", pogledao sam ih obojicu. Poslednje sto zelim je da Elena razmislja o Rajanu na dan naseg vencanja, ili Elara da se zabavlja time u kasnoj trudnoci.
Hari nas je ozbiljno pogledao. "Verovatno nema smisla, ali... Da li sam ja jedini kome je sumnjivo sto je Rajan izabrao bas ovaj dan za bekstvo iz zatvora?"
****
Nakon sto sam pokusao da vidim Elenu,cisto da se uverim da je u redu, moja sestra, Elara, me je, blago reci, izbacila iz sobe ni ne dozvolivsi mi da je vidim. Pominjala je neko pravilo 'o vencanici' i tome 'kako je ne smem videti'.Ucinilo mi se da sam cuo Elenu kako se kikoce iz sobe i govori mi da je sve u redu i da se vidimo pred oltarom.
Iskreno sam se nadao da ce sve biti u redu. Nisam zeleo da sazna za Rajana i iz tog razloga sam taj deo precutao, ali , ne moze se reci ni da sam imao prilike da joj kazem i da sam hteo. Uputio sam se ka dnevnom boravku na spratu dole i zatekao ostatak drustva. Verujem da su i ostali bar nekim delom brinuli o Rajanu, ali da niko nije dozvolio da ta zabrinutost prevlada na danasnji dan.
Prisao sam prozoru koji je gledao na grad i shvatio da je vreme napolju bilo divno. Sunce je sijalo, obasjavajuci celokupan prizor pred sobom. Nije bilo znaka kise, iako je prognoza najavila da ce je biti. To je valjda bio dobar znak - Elara ce se oduseviti kad shvati da nece padati. Nasmesio sam se na prikaz svoje sestre dok je organizovala moje i Elenino vencanje. Nije dopustila Eleni da ista radi, vec je ona zakazivala i obavljala sve poslove oko toga, uz Elenino negodovanje. Na kraju je ipak Elena bila primorana da ide za njom i obavlja ono sto joj je promaklo.
Iako je vreme bilo lepo, imao sam neki neugodan osecaj u stomaku - kao da se priprema neka oluja, ozbiljnija od same kise. Nisam znao zasto. Taj osecaj se nastavio i kasnije dok smo putovali ka mestu gde je vencanje trebalo da se odrzi i probadao me u stomaku. Predosecao sam nesto... Ali nisam znao sta.
****
Muzika je tiho isla u pozadini, tek toliko da oznaci mladin ulazak u salu. Svi gosti, tri stotine njih, su ustali dok su se vrata otvarala i kada je Elena trebala da se pojavi iza njih. Odjednom mi je bilo tesko disati, i na trenutak sam osetio nesto slicno tremi. Udahnuo sam dok mi se licem nesvesno sirio osmeh. U trenutku kada je zakoracila na prag, sve brige, sva trema, sve je tek tako... nestalo. Usredsredio sam se na nju - na to predivno, nezno bice koje je samom pojavom obasjalo celu salu. Ucinilo mi se cak da sam cuo par uzdaha izazvanih njenom pojavom, i zaista, bila je tako ocaravajuca. Nosila je dugu, usku vencanicu koja je isla uz telo i pratila njenu vitku figuru. Dole, pri kraju se sirila i vukla po podu. Kroj je bio velicanstven i odisao je gracioznoscu. Njena duga kosa je bila podignuta u elegantnu pundju preko koje se pruzao dugacak veo. Izgledala je tako savrseno, predstavljala je simbol senzibilnosti ulaskom u prostoriju.
A onda, moja podsvest me je odvela do prikaza naseg prvog susreta. Do sedamnaestogodisnje devojcice koja ulazi u moj zivot, pun tajnih zadataka i opasnosti, i menja ga iz korena. Naseg prvog poljupca, njenog uplasenog izraza lica u pozaru koji je izbio u skoli, nje dok ulazi u moj auto na putu do skole. Nje dok me privlaci u poljubac istog tog dana u istom tom autu. Njenog razocaranog lica kad me je videla sa Aurorom, slomljenog srca kad sam joj rekao da je ostavljam. Ista ta devojka, osam godina kasnije je imala verenika - i to nisam bio ja. Pamtim njen zateceni pogled kad me je videla na tajnom zadatku. Nasmesim se na tu pomisao. Tada me nije ocekivala. Nisam ni ja nju. Ali se svakako desilo, svakako smo pronasli put ka jedno drugom. Pronasli smo nacin da budemo zajedno. Losem periodu je dosao kraj. Neprestanom povredjivanju jedno drugog, psihickom zadavanju udaraca a ponekad, kad je i Elena bila u pitanju, i fizicki su se desavali. Jos jedan smesak se nasao na mom licu.
I tada sam se ponovo podsetio da je ona centar mog zivota. Vec toliki niz godina, ona je ono sto me je drzalo. Ona je... Elena.
Pruzio sam ruku zeni svog zivota i ona ju je, popevsi se na stepenik, prihvatila. Njen topao dodir mi je prijao i nisam zeleo da prestanem da je drzim za ruku, nisam zeleo da je pustim. Nasmejala mi se. Uzvratio sam joj osmeh. A onda je pocela ceremonija, uz glasan pljesak zvanica.
Maticar je, nakon sto su se zvanice umirile i u sali zavladala tisina, poceo svojim govorom. "Danas smo se okupili, dragi gosti i kumovi, da spojimo-"
Ali, ja nisam slusao. I bio sam prilicno uveren da nije ni Elena. Gledao sam kao je kao hipnotisan. Svojim zacakljenim ocima me je posmatrala. U tom trenutku, samo smo nas dvoje postojali. Sami. Nije bilo ni gostiju, ni maticara, ni svih ovih ljudi. Nije postojala opasnost, nije postajalo bilo sta to bi nas sprecilo da uzivamo. I zivimo srecno. Nas troje. Kao porodica.
"Znas, izgledas predivno", sapnuo sam tek toliko da me ona cuje.
Porumenela je i na trenutak spustila pogled. "Hvala ti. I ti si veoma zgodan, Dzejmse."
Uzvratio sam joj osmehom dok je proucavala moje lice i potom podigla svoje ruke, posegnuvsi za kravatom. "Imao si problema sa kravatom?"
Nasmejem se pri pomisli koliko me dobro poznaje. "Moze se reci."
Namesti je kako treba, i okrene se bas u trenutku kad je maticar zavrsio sa svojim govorom. Oboje smo ga pogledali.
"Da li Vi, Elena Braun, uzimate ovde prisutnog Dzejmsa Voldorfa za svog zakonitog muza?"
Elena me je pogledala dok joj se licem sirio osmeh. Par sekundi je proslo u nasem nemom gledanju, dok nije glasno uzviknula:"Da!"
Salom se rasirio pljesak i usklik dok smo nas dvoje nastavili da se gledamo. "Da li Vi, Dzejmse Voldorf, uzimate ovde prisutnu Elenu Braun za svoju zakonitu suprugu?"
Uputivsi joj najiskreniji osmeh, kratko sam rekao:"Da!"
Nisam mogao tvrditi, ali mi se ucinilo da se Maticar nasmejao. Zvanice su ustale i sada se pljesak prostirao salom zaglusujuci sve ostale zvuke. Cuo bi se poneki zvizduk i usklik.
"Proglasavam vas muzem i zen-"
Ali nije uspeo dovrsiti. U tom trenutku su se zaculi pucnjevi. Prvo jedan, dva, a odmah zatim i treci. Nastao je haos. Culi su se vrisci, dok su ljudi pokusavali da pronadju izlaz iz prostrane sale. Nakon sto sam zadrzao Elenu pored sebe, u svoj toj guzvi sam pokusao pogledom da nadjem Kartera, Elaru, Ivu i Harija. Obezbedjenje je istog trenutka opkolilo celu prostoriju, izasavsi iz senki. Dok sam sopstvenim telom zaklinjao Elenino, pokusao sam da je sklonim na bezbedno.
"Dzejmse!", cuo sam njen vapaj iza sebe.
U nameri da se okrenem i da je pogledam, ostar bol me je sprecio i istog trenutka paralisao. A potom sam osetio i drugi izvor bola, odmah nakon prvog. Tada je moja svest pocela procesirati sta se upravo desilo.
Pogodjen sam.
Samo da je Elena dobro. Samo da se njoj nista nije desilo. Samo da je dete dobro.
Hteo sam se okrenuti da je potrazim, ali sam mogao cuti njen glas negde iza sebe. Krajickom oka sam video obezbedjenje kako mi pritrcava. A potom Elenin vrisak koji je parao usi. Njen vrisak koji me je tako zaboleo.
Samo da je ona u redu.
Ali sam ubrzo shvatio da ona vristi zbog mene, jer sam ja taj koji je vec sledeceg momenta lezao na podu. Pritrcala mi je pre svih i bacila se preko mog trupa, prekrivajuci mi telo. Obujmila mi je lice rukama i pogledala me svojim tuznim, besnim i rasplakanim ocima. Suze su joj lile niz lice. Vid mi se zamaglio. Pokusao sam da smognem snage da joj kazem da se skloni na sigurno, ali nisam uspeo. Naprezao sam se, ali nisam mogao ispustiti ni glasa.
"Dzejmse!Ljubavi! Ostani sa mnom. Ostani sa mnom! Ljubavi! Ne napustaj me! Dzejmse!"
A... onda... sve se zamaglilo. Mrak.
****
23. Jul, 2021. godina
Elena's POV
"Lukase, ljubavi, gde si?"
Upitah dok njegovoj sestri bliznakinji oblacim haljinicu i potom je zakopcavam. "Ti si gotova,Ema", kazem joj nakon cega ona ustaje i otrci ka dnevnom boravku, verovatno trazeci svoje igracke.
"Lukase, hajde sad ti", pruzim mu ruku i popnem ga kraj sebe. Skidajuci majicu ,oblacim mu kosuljicu. "I ti si", spustam ga sa kreveta i on takodje otrcava. Sklonim sa strane majice koje sam im skinula i uzmem torbe koje sam jos sinoc pripremila za njihov jednodnevni odlazak kod tetke Lise.
"Jesi li sve spakovala?"
"Da. Njihove stvari su u najvecoj torbi, i tu imas sa strane stavljene i pelene.U rancu su njihove flasice i napravila sam im uzinu od-"
Nasmejala se. "Opusti se, samo ce prespavati kod mene jednu noc. Iako sam ja predlozila da ostanu vise-", kaze i pogleda Lukasa i Emu.
"Ne, i ovo sto cinis za mene je previse. Mislim, nema potrebe-"
"Naravno da ima. Godisnjica braka ti je! Pobogu. Kako nema?", nasmeje se i pridje mi. "Zelim da danas uzivas, vazi? Da se odmoris, da se doteras i spremis, i izadjes sa Dzejmsom. Sigurna sam da je nesto isplanirao."
Nasmejem se i odmahnem glavom. "Kad smo vec kod njega", kazem kada ga vidim da ulazi.
"Auto je spreman", kaze, obracajuci se Lisi. "Ako ti bilo sta zatreba, javi mi, odmah cu doci. Angazovao sam i obezbedjenje, ici ce sa tobom-"
"Vas dvoje niste normalni!", kaze smejuci se dok je Dzejms koracao ka meni i uzeo me za ruku. "Bas ste se pronasli", kaze dok obgrljujem Dzejmsa i naslanjam glavu na njegovo rame, nakon cega mi on ostavlja kratak poljubac na temenu.
"Zovi nas, vazi?"
"Da,da", nasmeje se. "Vas dvoje probajte da ne razmisljajte ni o cemu drugom osim o tome da proslavite ovaj dan sto bolje mozete. A po nacinu na koji gledate jedno u drugo, rekla bih da jedva cekate da ostanete sami."
"Lis", upozorim je. Dzejms se nasmeje. Pruzim mu torbe koje on odnese u auto, a zatim sacekam i pozdravim se sa Emom i Lukasom.
"Slusajte tetku, vazi?"
Oboje me pogledase krupnim okicama, koje su tako podsecale na oci moga muza. Blago se nasmesim dok su klimali glavom. Poljubim ih i odmah zatim oboje otrcase ka autu noseci svoje igracke sa sobom. Dzejms ih je stavio u auto i potom dosao da se pozdravi sa Lisom.
"Hvala ti", Dzejms joj se zahvali dok nam je ona oboma uzvracala osmeh. Sela je auto i nakon par minuta su otisli, ostavljajuci mene i Dzejmsa same.
Zatvorila sam vrata i pogledala Dzejmsa. "Pa...Sami smo."
Dzejms se nasmesi. "Jesmo."
"Nismo bili dugo sami. Tisina je u kuci", kazem i smestim se na trosed. Dzejms se smesti kraj mene. "Tako mi se spava", zevnem i naslonim glavu na njegovo rame.
"Da, mogli bismo da odspavamo", kaze i stavi ruku preko mene, obgrlivsi me i drzavsi me blize sebi. Taj polozaj mi je tako odgovarao - da sam pozelela da ostanem tako zauvek. Moj muz, je bio tu, sa mnom, ziv i zdrav i ja nisam mogla biti srecnija. Njegov zagrljaj je ulivao takvu sigurnost i toplinu da sam pozelela da me nikada ne pusta. "Imamo rezervaciju u hotelu, ali mozemo ici i kasnije."
"Dzejmse?"
Njegov pospani glas se odazvao: "Molim?"
"Volim te, Dzejmse."
"Volim i ja tebe, Elena."
____________________________
Pa... Ovo je kraj Dzejmsove i Elenine ljubavne price. Nadam se da ste uzivali i zao mi je sto je razlika izmedju poslednja dva dela bila velika.❤️ Mnogo, mnogooo vam hvala na pruzenoj podrsci i strpljenju! Mnogo sam vam zahvalna i ne znam kako bih vam se oduzila! HVALA! ❤😊
Priča posvećena: IvaStyles10 Culeforlife. Hvala vam obema ❤️