Tamo iza zidina, uzdaha i straha...
U toj čudnoj zbrci sva sećanja trube.
Uspomene zagrljene jedna drugu ljube,
ne dajući jedna drugoj da dođu do daha.
Sve misli o sreći, s jedne strane stale.
One tmurne s druge strane skrivene u tami.
Džabe sijaš srećo, kada tmina mami,
mame njene sakrivene odaje i hale.
Da osvetle slike fenjeri nek gore,
ma koliko svaka slika bila teška.
Da osetim kol'ko skupa beše svaka greška,
da me sve do jedne muče i raspore.
Da me sete zašto ja i dalje živim.
Da me trgnu i uzdignu kad krenem da sanjam.
Da svoj pusti jezik krijem i od sebe sklanjam
kad za svoje muke, greške, ja krenem da krivim.
Jer greške mi ostadoše k'o poslednja nada,
da mi smire lude misli, ukrote ideje.
I one bi pokupile sve moje trofeje,
jer jezik me stoput izda', a greške nikada.