Dani brzo lete, dok u sebi zborim
sve najdublje reči utehe i nade.
Psujem vreme što mi uzima i krade
to malo što uspem ni iz čeg' da stvorim.
K'o najdražeg brata zoru grlim budan,
a duša mi davno zaspala u seni.
Ah jutarnji časi, već ste potrošeni
na poznate misli, na trud uzaludan...
Vratiće se valjda ta prošla lepota,
preda mnom da stoji raširenih ruku.
Tako zagrljeni, dok nam srca tuku
da bežimo skupa od prošlog života.