Oprostite zbog ovolike pauze izmedju nastavaka, stvarno mi je zao. Imali smo zavrsni ispit i sva ostala mucenja, osmaci ce me razumeti... 😊😂
P.S. Nadam se da cete uzivati (iako je nastavak jako, jako los) 😇❤
"Zadovoljna si mestom?"
Ni ne trudeci se da joj uputim pogled, razmislila sam o tome da zapravo udostojim sebe odgovora na to mucno pitanje. Jer, koliko god ja zelela da krenem dalje ne obaziruci se na ono sto se dogodilo,nisam mogla. U tom trenutku,misli su mi odlutale ka recima koje mi je Erik pre samo nedelju dana uputio. Njegovo lice bez izraza je tako pomno pratilo moje korake kojima sam napustala nasu zajednicku kucu, ostavivsi svaku nadu za pomirenjem za sobom,ako je uopste i postojala bilo kakva nada. Ali,onog trenutka kada mi je sasuo bolnu istinu u lice,osetila sam se bespomocno i pateticno jer sam znala da je to istina. I jesam postala necija ljubavnica. Gadila sam se sama sebi i zelela sam da zaboravim tu noc i sve sto ima veze sa mojim neverstvom. Erikovo ravnodusno lice nije nista kazivalo tog dana kada sam ga napustila, ali pesnice koje je obuzdavao jesu mnogo govorile same za sebe.
Dugo sam osmeh trazila u nasim zajednickim slikama,prisecajuci lepih trenutaka koje sam provela sa Erikom. Ali sada...Sada je sve nestalo. Niko vise nije bio isti nakon ovih par dana,ovih godina. Osecam se kao da je prosla cela vecnost od srednje skole, i sada,kada bih se osvrnula, mogla bih da uocim svoje bezbrizno lice u Forbsu. Hah,vise nisam mala Elena Braun. Ne vise. Ono sto je bilo najbolnije od svega je to sto ni ja sama nisam znala ko sam. Nije mi se svidjalo ono sto sam postala.
Sve se promenilo.
Glas se ponovo odazvao, ovoga puta zabrinjavajuce:"Elena?"
Vrativsi se u stvarnost,naterala sam sebe da pogledam svoju sestru i prvo sto sam uocila bilo je njeno zaintrigirano lice. Ponovo je progovorila, ovaj put s izvesnom dozom pazljivosti,kao da se pribojava da ce me uplasiti ako povisi ton. "Dobro si?"
Nasmejavsi se na silu,sklonila sam kosu sa lica i pogledala u kutije koje su me okruzivale. "Da",rekla sam tiho nakon cega sam ustala i otvorila onu sa knjigama. Bacivsi jedan pogled ka praznim policama, izvadila sam dve knjige sa vrha i uputila se ka policama.
Glas moje sestre se ponovo oglasio. "El",izgovorila je malo glasnije, sputavajuci moj neuspeli pokusaj zavrsavanja bilo kakve konverzacije, "znas da mozes da razgovoras sa mnom."
Spustivsi knjige na povrsinu glatkog drveta kojim su bile oblozene, okrenula sam se ka Lisi i dalje joj upucujuci vestacki smesak. "Sve je u redu,Lis. Okej?"
Podsmehnuvsi se,spustila je ruke na kukove. "Ne moras me lagati. Samo... pricaj sa mnom. Bice ti lakse,znas to, zar ne? Niko nije 'u redu' posle raskida sa verenikom."
Prevrnuvsi ocima i uzevsi jos par knjiga,precutala sam njenu poslednju recenicu. Znala sam da moja sestra ima najbolje namere i da zeli ovo da mi olaksa sto je vise moguce,ali nisam htela da razgovaram sa njom o Eriku i nasem raskidu,i, ostalim komplikovanim stvarima koje su mi desile prethodne nedelje. Ni sa kim nisam zelela diskutovati o tome. Sve sto sam zelela je malo privatnosti, malo vremena da bih mogla da rascistim sama sa sobom sve ovo. Jer, necu uspeti nastaviti dalje dok ne ostavim proslost iza sebe. U potpunosti.
Procistila je grlo i u nelagodnoj tisini se okrenula ka ostalim kutijama, napokon menjajuci temu. "Zasto... zasto nisi trazila pomoc od radnika? Samo gubis vreme na razmestaju svih ovih stvari."
Spustivsi i poslednju knjigu iz prve kutije, otvorila sam drugu i pocela slagati jos knjiga. "Zasto bih? Namestaj i elektricni uredjaji su vec namesteni,ostalo je jos samo dekoracija sto nije tezak posao.", okrenula sam se ka njoj i uputila joj znacajan pogled. "Ali,ako si ti umorna-"
Odmahnula je glavom,smeseci se. "Naravno da nisam, mada bi nam jedna kratka pauzica dobrodosla. Nije da se zalim,ali vec tri sata nisam nista pojela. To mi je rekord."
"Rucak je spremljen,ako zelis-"
"Setam",rekla je ustajuci i ostavljajuci me samu u sobi punoj otvorenih kutija,gde su se nalazile sve moje stvari. "Nadam se da ima i dezerta!", dobacila je dok je ulazila u trpezariju.
Posle kratkog vremena, Lis se vratila u dnevni boravak,drzaci solju toplog caja. Dosetavsi do mene,pruzila mi ju je i uz nevini smesak rekla:"Popij."
Nasmejala sam se i prihvatila caj, iako nisam imala preteranu zelju za toplim napitkom. "Hvala ti",rekla sam primecujuci njen poznati pogled dok je isla ka svojoj fotelji. Podigla sam obe obrve i upitno je pogledala.
"Nisi mi odgovorila na pitanje,El. "
Trepnula sam. "Koje je glasilo...?"
"Svidja li ti se?"
"Svidja li mi se sta?"
"Pa... Svidja li ti se?" Uputila mi je jedan od 'nije li ocigledno' pogleda.
Coknuvsi jezikom,spustila sam solju na sto izmedju troseda i dve fotelje i zavalila se nazad na naslon. "Koliko ti puta moram reci? Ne,naravno da mi se ne svidja! Ne volim ga i ne osecam nista,ponavljam,apsolutno nista prema njemu! Stavise,mrzim ga!", viknula sam. " Mrzim njegove pateticne,besmislene pokusaje da me obmane... Mrzim ga! U redu? On je obican kreten-"
Cudno me pogledavsi,namrstila se prekidajuci me:"O cemu pricas?"
Smirivsi se u tom istom trenutku, zatvorila sam usta i tiho odgovorila:" O cemu ti pricas?"
"Ja pricam o tvojoj novoj kuci. A o cemu ti pricas?"
Bravo,glupaco. Bravo. Odlicno odradjeno, zamisljala sam svog glasica kako izgovara dok sporim pokretima ruku tapse.
Zinuvsi, amaterski sam pokusala da prikrijem svoje iznenadjenje kada sam shvatila o cemu je ona vodila razgovor,a o cemu ja. "Ni o cemu", tiho sam odvratila odjednom osecajuci toplinu u prostranom dnevnom boravku.
Iako se videlo da se svim silama trudila da se odupre,Lis se nasmejala. "Pricas o Dzejmsu? Dzejms je,zar ne?"
"Naravno da ne!"
"Dzejms je-"
"Ne! Pobogu-", promrmljala sam pruzajuci ruku ka solji toplog caja i ne obazirujuci se na to koliko je topao, pocela sam se nalivati njime da bih izbegla ovaj... veoma neprijatan trenutak.
"Osecas nesto prema njemu,zar ne?", pitala me je sada vec mislivsi na njega. Njeno lice nije iskazivalo izazivanje ili ruganje, vec saosecajnost, cinilo mi se.
"Sta?",rekla sam nesto glasnije. "Prema kuci? Lis... nisam toliko luda."
"Dobro znas o kome pricam", presekla me je ne obazirujuci se na moju uzasnu duhovitost.
Pognula sam glavu i prebacila kosu na jedno rame. "Ne zelim da pricam o njemu", prosaptala sam nakon cega sam ustala i ponovo se posvetila slaganju knjiga.
"E pa ja zelim. Razgovaraj sa mnom."
Ignorisajuci njen dobronameran pokusaj olaksavanja moje savesti, pokusala sam odvratiti paznju od razgovora o Dzejmsu. "Ne mislis li da treba da obnovim svoju kolekciju knjiga?" Okrenula sam se ka njoj i uhvatila njen zatecen pogled. "Ici ces sa mnom u knjizaru?"
"Moram priznati,izvrsnk menjanje teme",rekla je iskezivsi se. "I,da,ici cu. Ali to sada nije tema. Nazad na Dzejmsa i tvoj komplikovani ljubavni trougao."
"Moj ljubavni trougao? Otkud ti to?"
"Elena. Pricaj sa mnom. Dosta je izbegavanja suocavanja sa problemom. "
"Lisa,ne postoji problem."
"Postoji,El."
"Ja trenutno ne vidim nijednog sem tebe. Dosadna si."
Nasmejala se kezivsi mi se. "Pricaj."
Ostavila sam knjigu na polici i prekrstila sam ruke na grudima, okrenuvsi se ka njoj. "Da li ces me onda prestati smarati?"
"Potrudicu se. Pa?"
"Okej,hm... Stvar sa mnom i Dzejmsom je komplikovana-"
"Oduvek je i bila",prokomentarisala je ali je onda uocila moj ozbiljan pogled. "Izvini."
"Dva dana nakon sto sam ostavila Erika, morala sam da idem do Dzejmsove firme. Bila sam zaduzena i nadlezna za taj slucaj, tako da je stvar bila na meni. Otisla sam kod njega, i vodili smo normalnu konverzaciju, sve je bilo okej... donekle. Realno gledano, sa Dzejmsom nikada nije normalno."
Lis se nasmejala i rukom pokazala kao da je lud, dok sam ja potvrdno klimala, takodje se smejuci.
"Kazem ti",nastavila sam,"nista se nije desilo."
"Kako se osecas povodom svoje-", zastala je trazeci prave reci.
Prekinula sam je. "Prevare? Ne znam ni sama. Svojim postupkom nisam zadovoljna,ako na to mislis. Znam da sam pogresila - toga sam svesna. Ali sada je kasno za bilo sta. Sve sto mi je preostalo je da se zatvorim u svoju sobu i placem zbog propale veridbe, ali to nikako necu uraditi i to znamo obe. Tako da... ide mi odlicno", rekla sam upucujuci joj izvestaceni smeh.
"Ako ti bilo sta bude-"
"Da,da,znam. Kad vec pricamo o majmunu-", rekla sam ustajuci, uputivsi se ka svom okacenom kaputu. Izvadila sam svoj telefon i pogledala Lis. "Zvala me je njegova sestra."
"Elara?"
Klimnula sam. "Pozvana sam na veceru."
****
Dok je preglasna muzika u mom autu ometala racionalno funkcionisanje mog mozga, pokusavala sam da ne preispitujem svoju odluku. Znala sam da odlazak na veceru kod porodice mog bivseg decka - ujedno i lika sa kojim sam prevarila svog bivseg verenika - nije bila dobra ideja,ali mi se opet cinila tako privlacnom.
Zasto?
Nemam ideju. Valjda zato sto sam luda.
Nisam bila sasvim sigurna da li je Dzejms obavesten o mom odlasku, ali ni ja se ne radujem sto cu njega videti. Idem na veceru sa prijateljima. To je sve. Ili sam bar tako mislila.
*flashback*
"Hoces li ici?",Lisa me je pitala dok sam prazno posmatrala pod.
Zamisljeno sam odmahnula glavom.
"Elena! Odlutala si ponovo!"
Vrativsi se u stvarnost, coknula sam jezikom. "Oprosti."
"Hoces li ici?",ponovila je pitanje.
"Ne,ne znam...Necu."
Podigla je obrvu. "Zasto?"
"Zato sto zelim da zaobidjem suocavanje sa njim sada... bar jos neko vreme. On je kreten,Lis. Nece mi dati mira."
Klimnula je glavom, naizgled imajuci saosecajan izraz lica. "Da...A ti si kao jadna,mala, bespomocna devojcica koja ne ume da se brani. Sta izvodis?"
"Prosto ne zelim-"
"Da se suocis sa problemom",zavrsila je umesto mene.
Prevrnula sam ocima. "Hvala,ali suocavanje sa odbeglim bolesnikom sa psihijatrije cu preskociti."
"Dzejmsa krivis za sve,zar ne?"
"Sta?",zaprepasteno sam je pogledala. "Naravno da n-"
"Da,njega krivis. Nisam ocekivala to od tebe,El. Oduvek si imala pravedno razmisljanje sto se toga tice. "
"Nije to",povisila sam ton. "Samo... ne zelim da ga vidim. Znas zasto? Zato sto svakog puta kada vidim Dzejmsa, setim se da je on taj. On je taj zbog koga sam svesno presla granicu."
"Bila si pijana,El."
"Kakve to veze ima? Svesno sam se upustila u opijanje. Nikada nisam mislila da cu zbog nekog decka odbaciti ono sto sam gradila sa verenikom toliko dugo, u sta sam ulozila toliko ljubavi. A lik se tako pojavi, bez ikakvih namera, a ja? Ja padam istog trenutka na to. I jesam varalica. I ljubavnica. I sve najgore reci koje je Erik upotrebio."
"Znas... Mozda i jesi u pravu. Ali,sta je bilo,bilo je. Ne mozes vise nista uciniti sem da se kajes i places,sto si i sama rekla. Ili... mozes da pokusas da zaboravis proslost i pocnes da obracas paznju na buducnost. Zaboravi prokletog Erika, svejedno mi se nije svidjao."
Nasmejala sam se. "Nije?"
"Naravno da ne",rekla je uverljivo. "A sad se oblaci i polazi. I pokusaj da se ne vratis pijana."
*end of flashback*
"Gospodjice Braun?"
Cuvsi glas svog vozaca, naterala sam sebe da prestanem da razmisljam o tome sta je ispravno a sta nije. Procistila sam grlo i ispravila se na zadnjem sedistu svog auta.
"Stigli smo", poslovno je izgovorio. Izasao je iz auta,zaobisao isti dok nije stigao do moje strane i otvorio mi vrata. Nakon toga,otmeno mi je pruzio ruku koju sam rado prihvatila jer sam imala cudan osecaj kao da cu se prosuti na plocniku ispod sebe.
Uz jedno tiho:"Hvala" sam mu se obratila. "I... Dejvide... slobodan si narednih par sati."
Zgodan mladic u kasnim dvadesetim je klimnuo glavom,zatvarajuci auto jednom rukom dok je drugom zakopcavao dugme na svom smokingu. "U redu,gospodjice Braun. Zovite ako Vam bilo sta zatreba."
Uputio mi je osmeh,i uzvratila sam mu,nakon cega sam se nesigurnim koracima uputila ka hotelu "Dve zvezde" u centru Los Andjelesa.
****
"...I tako sam dobila dozvolu za preuzimanje slucaja!"
Pogledala sam svoju drugaricu iz srednje,Dzo,i nasmejala se. "U Avganistanu?'
Klimnula je i dalje ne skidajuci smeh sa lica. "Avganistan,da. Imali smo bas juce dojavu o teroristickom napadu blizu Kabula. Cula si nesto o tome?"
"O,da!",klimnula sam. "Poslali su americke trupe. I to dosta njih. Sve je pod kontrolom?"
Nasmejala se i saljivo odgovorila:" Naravno da jeste cim sam ja na celu."
"Ni ne sumnjam,Dzo.",uzvratila sam joj osmehom. A onda,prilika koju nisam videla otkad sam stigla a za koju sam znala da nece propustiti sestrinu veceru,pojavila se,usavsi na prednja vrata.
Dzejms,prokleto savrsen kao i uvek. Isti onaj zavodnicki pogled na licu, isto kretanje, isti stav.
ZASTO taj covek mora biti tako savrsen? Tako bozanstven uprkos tome sto je prava nakaza iznutra?
"Vecera je postavljena. Mozemo sad preci za sto",svecano je objavila Elara noseci osmeh na licu. Ono sto nije moglo da mi promakne je da se ugojila od poslednjeg puta kada sam je videla. Da nije na godisnjem odmoru? Mozda ne ide na teren?
Ponovo sam osmotrila njenu gradju i shvatila da to nije razlog. Linija joj je i dalje bila savrsena, takva da bi joj skoro sve devojke u ovoj prostoriji pozavidele. Ali... nesto nije bilo isto. Tog trenutka mi je na pamet palo da je razlog ove vecere nesto potpuno drugo.
Elara je zaigurno trudna.
Meni veoma poznat parfem Gucci se iznenadno pojavio niotkuda, ostavljajuci mi samo da zalim sto nisam odmah krenula ka ostalima kada je Elara rekla. Osvezavajuci, muzevan miris se postepeno sirio mojim nozdrvama i nije mi bilo potrebno okretanje da bih znala da je to on. Osecala sam njegov pogled na sebi,ali i dalje sam birala neokretanje ili bar sve do trenutka kada je 'slucajno' naleteo na mene.
Mrzovoljno sam se okrenula prema visoj, snaznijoj figuri i pogledala ga sa iz izvesnom dozom smorenosti, odmah uocivsi nacin na koji me je odmerio od glave do pete, zadrzavajuci pogled tren duze na mojoj haljini sasvim prikladne duzine. Kada je podigao pogled i susreo se s mojim ocima, oblizao je usne i dalje cuteci.
Neandertalac jedan.
Primetivsi da je podigao jednu obrvu, izdahnula sam i shvatila da je vreme da neko prekine ovu suludu tisinu. " Sta? Svidja ti se ono sto vidis?"
Smekerski se nasmejavsi,skrenuo je pogled i preusmerio svoju paznju ka ostalima na trenutak. Krajickom oka sam primetila sam da se nisu svi uputili ka stolu, vec da polovina stoji jos uvek,sto je bilo dobro.
"Sta radis ovde,El?"
"Isto sto i ti."
"Elena-"
"Nisam dosla zbog tebe. Okej? Tvoja sestra me je pozvala, moronu."
Bacivsi jos jedan pogled ka ostalima, prisao mi je za korak i po i tiho nastavio,sapucuci. "Vec smo poceli sa vredjanjem? Svidja mi se."
Da li mi se to cini ili je Dzejms postao jos veci debil od proslog puta? Ako je to uopste i moguce...
"A sta kazes na samar? Meni bi se to svidelo."
"Moram ti priznati da zvuci primamljivo."
Skiljeci, u sebi sam brojala do deset pre nego sto sam progovorila:" Znas sta meni zvuci primamljivo? Dzejms sa sljivom ispod oka."
Nasmejao se i prosao rukom kroz kosu. "Draga moja Elena,uvek raspolozena za zbijanje sala."
"Mislis da se salim? Iskusaj me", rekla sam unoseci mu se u lice za par milimetara. "Hajde."
"Nemoj tako,Braun. Povredices se", prosaptao je.
Prevrnula sam ocima, istog trenutka odlucujuci da je ovoj konverzaciji dosao kraj. Okrenula sam se i,koliko su mi visoke stikle dozvoljavale, odsetala od njega, upucujuci se ka dugackom stolu gde je bila postavljena vecera.
Smestivsi se izmedju Ive i Rouz, ukljucila sam se u razgovor koje su vodile.
"...tako da je,prakticno, dobio dozivotnu."
"Sta se desilo?", upitno sam pogledala Rouz,prisecajuci se da je jedna od glavnih osumnjicenih.
Koliko sam se samo puta zapitala da li bi ona mogla biti ta. Ta osoba koja se usudila okrenuti protiv sopstvene firme,sopstvenih prijatelja. Nikako nisam mogla shvatiti razlog zbog kog bi neko okrenuo ledja svojim prijateljima,osobama koje su tu od tinejdzerskih godina, koje te konstantno podrzavaju.
"Ubica iz slucaja na kom sam bila nadlezna je dobio dozivotnu."
"Za ubistvo?"
"Za tri. I sva tri ubistva su prvog stepena."
Slegnuvsi ramenima, odmahnula sam glavom. "Zasluzio je."
Znacajno me pogledavsi,Rouz se slozila. "Slazem se."
"Inace, sta ima novo kod vas?"
Iva se nasmejala i odmahnula rukom. "Nista posebno. Samo posao i posao. Jedva vidjam Harija."
"Kako je Hari?",pitala sam je iako sam znala da Hari stoji prekoputa nas i prica sa Dzejmsom i Karterom, dalje od stola.
"Dobro,valjda. Dobio je ponudu za posao", rekla je nimalo odusevljeno.
"Stvarno? To je odlicna vest", ciknula sam u isto vreme sa Rouz.
"Posao u Londonu", zavrsila je.
Namrstila sam se. "Ou. Hoce li prihvatiti?"
"Nismo jos odlucili. Engleska je lepa zemlja,ali... prosto-"
"Nije kao SAD?",zavrsila je Rouz umesto nje.
Pre nego sto je Iva stigla i da progovori u znak odgovora, Elara je ustala sa stolice koja se nalazila na celu stola i nasmejala se.
"Molila bih za malo paznje", rekla je i ostali, koji se nisu nalazili za stolom su seli, dopustajuci joj da nastavi.
"Za pocetak, zelela bih vam se svima zahvaliti na vasem lepom gestu i tome sto ste se pojavili u ovako velikom broju. Pozvali smo najblizu porodicu i prijatelje da bismo, moj muz,Karter, i ja, zvanicno rekli da ocekujemo nase prvo dete..."
Dok mi se licem postepeno sirio osmeh,jer sam bila iskreno presrecna zbog nje, shvatila sam da sam bila u pravu.
Elara je bila trudna.
Prostorijom su se cule cestitke, zelje i osmesi jer nam je ta jedna vest upravo ulepsala dan. Dok smo svi polako ustajali i kretali da cestitamo buducim roditeljima, uhvatila sam neciji pogled, ne znajuci tada da ce to biti osoba koja ce mi par sati kasnije spasiti zivot.
Dzejms je podigao jednu obrvu i ponovo mi uputio zavodnicki pogled, pogled koji obara sa nogu.
****
Dok mi je Dejvid pruzao ruku da bih izasla iz auta, osecala sam neki cudan osecaj u stomaku. Nisam bila najsigurnija da li je od pica ili nervoze, ali bila sam svesna da nisam puno popila. Izasavsi iz auta, zahvalno sam klimnula glavom i nastavila ka ulaznim vratima koja su bila okruzena cuvarima.
Izvadivsi kljuc iz torbe, jedva sam pogodila kljucaonicu od mraka koji je vec uveliko vladao ulicama. S obzirom da je dvoriste bilo slabo osvetljeno, kljucaonicu sam pogodila iz treceg puta i kada sam napokon usla u prazan hodnik, osecaj netrepljivosti i nemira je jos uvek bio prisutan. Upalila sam svetla u hodniku i dnevnom boravku i istog trenutaka izula visoke stikle koje sam ostavila kraj torbe,na podu.
Sporim, umornim koracima sam se uputila ka kupatilu, kada mi je koverat zapao za oko. Pazljivo premotavajuci film,pokusavala sam da se prisetim da li mi je nekakvo pismo poznato...Ali ne,nije.
Nesigurno sam pruzila ruku i posegnula za belim pismom, istog trenutka ga otvarajuci i iscitavajuci.
Citajuci otmeno ispisana slova, srce je pocelo brze da mi kuca, jer sam znala kuda ovo vodi. Stigavsi do samog kraja pisma, potpis koji je bio u donjem desnom uglu me je zatekao.
Nesvesno sam ga ispustila i otrcala nazad do svoje torbe, uzurbano vadeci telefon. Bez razmisljanja sam nazvala Lisu i dok sam cekala da se javi,pokusavala sam da se smirim. Izvadila sam pistolj iz obliznje fioke i napunila ga.
Bila sam svesna da drhtim. Ko ne bi?
Kako je mogao da udje? Pored obezbedjenja? Kako?!
Kada se nije javila,okrenula sam jos jedanput,i tada neuspesno. Razmisljajuci koga bih mogla nazvati i traziti pomoc,na pamet mi je pala ideja da zovem Erika.
Ne, to ne bi bilo dobro.
Ne bi dosao.
Svasta bi mi rekao.
Ili se ne bi ni javio.
Dzejms. Dzejms!
Okrenuvsi njegov broj,i dalje sam nastojala da se smirim ali beuzpesno. Nakon dva neuspesna pokusaja da ga dobijem, polako sam odustajala. A,onda,u poslednjem trenutku odlucila da ga nazovem jos jednom.
Posle par sekundi se javio:"Elena?"
"Dzejmse?", viknula sam drhtavim glasom. "Dzejmse! Hvala Bogu! Javio si se!", rekla sam dok sam jace stezala pistolj.
"Jesi li dobro? Sta... sta se desilo?"
"Rajan se vratio."