"Nije mi jasno",promrmljala sam u trenutku kada sam se bacila na krevet pored svog verenika,koji se zbunjeno okrenuo ka meni, pogledavsi me.
"A sta to?"
"Kako to da uspes da pronadjes vremena i za citanje?"
Mali smesak mu se pojavio na licu dok je prelistavao svoju omiljenu knjigu.Omot knjige "Istina o slucaju Harija Keberta" bio je ukrasen plavicastim dezenom, ukazujuci na to da je i sama knjiga takva-jeziva. On ju je,iako je bila povelika, s lakocom drzao u rukama, nesvesno pokazujuci koliko zapravo uziva kada cita razna kriminalisticka dela.
"I koji ti je to put da citas tu knjigu?", pitala sam zadirkujuci ga.
Pogledao me je, iskreveljivsi mi se. "Prestao sam i da brojim. Uostalom,i sama citas ovakve knjige."
Nasmejala sam se dok sam kao nekakvo dete,mlatarala nogama. "Znas, kad god se vratim sa posla zateknem te kako radis nesto drugo. Prvo teretana,pa spremanje vecere za svoju verenicu,pa citanje knjige. Sta je sledece?"
"Hm,El,na sta ciljas?"
Osmeh mi se postepeno sirio licem. "Razmisljam o tome da te nazovem super covek."
"Zanimljivo", slegnuo je ramenima i ponovo obratio paznju na svoju knjigu. "Znas li sta bi tebe to nacinilo?"
Sumjivo sam ga pogledala, shvativsi da sam na opasnom terenu. Upitno sam podigla jednu obrvu.
"Verenicom super coveka."
Nasmejala sam se toliko glasno da sam bila sigurna da me je obezbedjenje,koje se nalazilo dva sprata nize,culo. "Molim?"
"Verenicom super coveka",ponovio je smejuci se.
Prevrnula sam ocima i nastavila da se smejem. Vibracija mog telefona se zacula. Pogledom sam presla po ekrankoje je prikazivalo ime:Dzejms.
Zasto bi me on zvao?
Instiktivno sam odbila poziv i ne trudeci se da razmislim koji bi razlog mogao biti. Laktovima se podupirujuci o krevet, prislonila sam glavu na svoju saku. "Moras smisljati bolje fore, Erik. Pod hitno."
Zatvorio je svoju knjigu i spustio je pored svog tela. Nasmejao se i okrenuo na bok, gledajuci me.
"Kako je bilo na poslu?"
Suzila sam oci na trenutak, razmisljajuci sta bih mu mogla reci. Izmedju Erika i mene nikada nije bilo tajni,ali sto se "Orion"-a tice, izbegavala sam u poslednje vreme da pricam o tome. Ta nestabilnost koja je vladala u firmi me je naterala da se zapitam da li bih uopste trebala biti na celu i voditi Organizaciju. Sve je bilo... zapetljano.
"Pa,znas i sam. Istraga,tajni zadaci... Uskoro cu morati da zbrinem i regrute iz Vojne baze."
"Zar dobijate i vojno pojacanje?"
"Pa,izgleda",slegnula sam ramenima ni sama ne znajuci sta da mislim. Komplikovanost u mom zivotu je postala dnevna rutina. Ali,dok je firmi vladalo rasulo, u privatnom zivotu sam pocela da vracam stvari u normalu. Odnos s Erikom je postao bolji, zbog cega sam bila presrecna,ali i dalje je postojala mrvica sumnje, kao da se nesto neocekivano sprema. Kao da ce svakog trenutka nesto pokvariti moj odnos s njim, sto nisam zelela. Napokon,posle par meseci, smo sredili sve probleme i prebrodili tenziju koja je bila stvorena prilikom veridbe i sve sto sam zelela je da ostane ovako.
Toplina u njegovim ocima se pojavila, aludirajuci na to koliko se zapravo trudi da mi popravi raspolozenje. "Znas, El,stanje ce se vremenom popraviti. Ne sumnjam da cete uz svu opremu uspeti da otkrijete identitet krtice. Sve sto je potrebno je da verujes u to,i-bice tako."
"Hvala ti,ljubavi",nasmejala sam se gledajuci u posteljinu ispod sebe. Prisecajuci se poljupca sa Dzejmsom, osetila sam zaljenje zbog svog postupka. Ali,bila sam svesna cinjenice da mi zaljenje nece pomoci. Sta sam ucinila-ucinila sam i trebala bih snositi posledice. Tek sada,kada se osvrnem, vidim koliko sam gresila. Sva ta privlacnost izmedju Dzejmsa i mene nije nista u poredjenju sa ljubavlju koju sam osecala prema Eriku.
Ja volim Erika,branila sam se od sopstvenog uma,mada,ni sama nisam bila sigurna u ono sto pricam. Ali sama pomisao na to da sam poljubila bivseg decka je ubijala. Strahovito i pritajeno se drzeci po strani, samo je cekala da izadje na videlo i unisti svaku nadu da budem sa covekom kog volim.
"Nisi li gladan?",izgovorila sam tiho, promuklim glasom. Ustala sam, bacajuci pogled na Erika. "Ja umirem od gladi."
Ustajeci,nije skidao osmeh s lica. Prilazio mi je, postepeno me podecajuci koliko sam niza od njega. Potpuno mi prisavsi, uhvatio me je za ruku, skrivajuci je u njegovu saku i nastavio ka vratima spavace sobe. "Umorio si se?",pitala sam ga dok smo isli mracnim hodnikom.
Odmahnuo je glavom. Prebacio je ruku oko mog ramena,priblizivsi me blize sebi. Poljubivsi me nakratko u obraz, nastavio je:"Znas,mogli bismo ovih dana da radimo nesto."
"Mogla bih da spremim veceru", rekla sam u trenutku kada smo silazili niz stepenice. "I da pozovemo nase roditelje?"
"Ne,ne to. Mislio sam na izlazak."
"Hm,to zvuci primamljivo", rekla sam kroz smeh.
Usavsi u dnevni boravak, Erik je produzio ka kuhinji. Tek kada se vratio, u rukama drzeci dva tanjira, nastavio je:"Bioskop, vecera u restoranu? Biraj."
Oduvek sam znala da je Erik dzentlmen pa me ni ovo nije iznenadio. S njim je sve islo glatko,sto mi se svidjalo. "Sve mi je jedno, dragi."
****
Zvono na vratima prekinulo je nas razgovor za stolom.
"Ja cu",rekao je Erik preduhitrivsi me i uputio se ka ulaznim vratima.
Vratila sam se svom jelu,ne obracajuci paznju na gosta.Stihovi neke ljubavne pesme koja se cula u pozadini razbijali su potpunu tisinu u trpezariji. Dok sam ih pazljivo slusala, odlutala sam u mislima razmisljajuci o znacenju tih duhovnih reci koje su nosile dublje znacenje no sto se na prvo slusanje cini.
"Elena?",Erikov glas prekinuo je moju zamisljenost. Okrenula sam se ka svom vereniku i upitno ga pogledala. "Neko te trazi."
"Molim? Neko iz firme?",zbunjeno zapitkujuci,ustala sam i krenula ka njemu.
Odmahnuo je glavom,ubacivsi ruke u dzepove. "Neki decko je tu."
"Ko?"
Jedva cujno je rekao: "Ne znam...Ne poznajem ga."
Prateci Erika, krenula sam ka ulaznim vratima dok su mi kroz glavu prolazile svakakve misli.
Da nije neko iz Organizacije?
Mozda se ponovo dogodilo ubistvo?
Ali,oni bi me zvali.
Otvorivsi vrata, covek kog sam zatekla me je ostavio bez daha.
Dzejms!
Boreci se za vazduh,pokusala sam ostati prisebna. Erik je stajao na pedalj od mene, a bivsi decko svega metar ispred. Svet oko mene se zaustavio dok sam ja nastojala fokusirati se na to i pokusavati odgonetnuti Dzejmsov dolazak.
"S-sta ces ti ovde?"
Erik je prekrstio ruke na torzou dok sam ja nepomicno stajala i zurila u Dzejmsa. Osecala sam Erikovo napeto prisustvovanje mom i Dzejmsovom razgovoru, sto me je cinilo dodatno nervoznom.
"Mozemo li da razgovaramo?", pitao je. Izgledao je malaksalo i... Pijano?
Prevrnula sam ocima,pazeci da Erik to ne primeti i veoma stalozeno odgovorila:"Bojim se da sad nemam vrem-"
"Elena,molim te."
Erik me je sumnjivo pogledao i prosao rukom kroz kosu. "Ostavicu vas da popricate."
Iako sam ocekivala da ce ostati, bilo je sasvim suprotno. Na trenutak je zastao, kao da okleva,a potom vec u sledecem trenutku,nestao je iza dovratnika. Odsecno sam se okrenula ka Dzejmsu i prostrelila ga pogledom. "Sta,kog djavola,radis ovde?",pitala sam tiho.
"Zeleo sam da pricam sa tobom."
Razrogacila sam oci ne verujeci onome sto cujem. "Ne razumem kako si mogao doci!Ovde!"
"Elena,dopusti-"
"Idi. Odmah."
"Ne mozemo li popricati? Samo minut? Sve sto imam da ti kazem... Samo mi dopusti da pricam sa tobom."
Duboko sam udahnula kontrolisuci svoj bes. Smiri se,Elena. Smiri se.
"Ne znam koja ti je namera, ali, ne zelim te ovde."
Molecivo me je pogledao. "El,samo-"
Iznenadni nalet alkohola me je uverio da je pijan. Neverovatno! Pijan je dosao u kucu mog verenika. "Dzejmse, odlazi!",tiho sam rekla ne zeleci da Erik cuje.
"Elena-"
"Odlazi-"
"Raskinuo sam sa Emili",bile su reci koje su me dokrajcile.
Otvorila sam usta u neverici,zeleci nesto da kazem. U tom trenutku sam se osetila povredjeno, i iznevereno. Zasto? Nisam znala. Nije me zanimalo kako i zasto, nisam zelela probleme. Ali, pomisao da je raskinuo sa devojkom mi je predstavljala neku vrstu nade. Zasto? Nisam imala odgovor ni na to.
Mala, nedodirljiva tackica nade popravila je moje raspolozenje u trenutku, ali... ne. Ne,ne i ne. Ne danas,Dzejmse. Dosta mi je.
"Pa?"
Njegovo lice poprimilo je iznenadjeni izraz lica, ucinivsi ovu situaciju jos vise neprijatnijom. "Kako to mislis?"
"Ne zanima me. Rekla sam ti vec da te ne zelim ov-"
"Elena,ja-"
"Dovidjenja!",viknula sam zalupivsi mu vrata pred nosom. Zatvorila sam oci na trenutak pokusavajuci da se smirim.
Broj do deset,Elena.
Do deset.
Usavsi u dnevni boravak,zatekla sam Erika nadvijenim nad stolom. Cim sam usla,pogledao me je i ispravio se. Prekrstivsi ruke na grudima, pogledao me je.
Shvativsi da treba nesto da kazem, promrmljala sam:"Sve je u redu."
"Ko je to bio?"
"Hm,partner iz firme. Dosao je zbog... napretka u istrazi."
Nimalo uverljivo. Dodjavola Elena.
Sumnjivo me je pogledao, pokazujuci da i nije bas poverovao. Bacivsi poslednji pogled na vrata, kao da se zeli da se uveri da je Dzejms otisao, okrenuo se i krenuo nazad u trpezariju.
Proklet bio,Dzejmse.
Sve moras upropastiti.
****
Ponovo sam prelazila pogledom preko liste zaposlenih.
Dvesta trideset i osam imena.
Dvesta trideset i osam zena agenata.
Dvesta trideset i osam osumnjicenih.
A moj posao je pronaci ubicu.
Zvuci nemoguce. Zvuci nezamislivo tesko. Ali,opet,istovremeno, moguce ako se potrudim.
Vratila sam se na pocetak liste i pocela ponovo da citam imena.
Rajli Mekgeret.
Sara Metjuz.
Dzesika Dejvis.
Ziva Vederli.
Sejna David.
Kensi Palmer.
Dzeni Separd.
Ebi Tompson.
Nel Lopez.
Selena Kalen.
Spisak se nastavljao i nastavljao. Cinilo mi se da nema kraja listi od dvesta i vise zaposlenih ljudi. A, onda, naisla su dva poznata imena.
Rouz King.
A odmah posle nje i
Dzo Meldram.
Moje dve drugarice iz tinejdzerskih godina. Tuzno sam se nasmejala prisetivsi se svih trenutaka sa dve prijateljice koje,uzgred,nisam videla dosta dugo. Nastavila sam prelazeci listom sve dok je nisam jos jedanput zavrsila. Na kraju sam uzela dvesta trideset i osam poslovnih dosijea i sve ih redom iscitavala u potrazi za necim sumnjivim.
"Slobodno?"
Podigla sam glavu i ugledala Dzejmsa, naslonjenog na dovratak. Lice mu je bilo izmoreno i neispavano, pretpostavljam zbog sinocnjeg ispijanja. Ali,i pored toga, izgledao je skoro kao i svakog dana.
Nakon sto sam nezainteresivano vratila pogled ka papirima ispred sebe, progovorila sam:" Zapravo,ne, nije slobodno. Zauzeta sam."
Praveci se da nije cuo moje reci, usao je ne obaziruci se na moje negodovanje. Setajuci po mojoj kancelariji,razgledao je police sa knjigama koje su se nalazile prekoputa mog radnog stola.
"Izvini,sta radis?"
Ne okrecuci se prema meni, nerazgovetno je promrmljao:"Imas zanimljiv izbor knjiga."
"Dzejmse-"
Okrenuo se ka meni s rukama u dzepovima. "Da li si svako jutro ovako neraspolozena ili samo danas?"
"Pa",prevrnula sam ocima,"jesam svaki put kada tebe vidim."
"Slusaj",poceo je prilaziti mom stolu, "zao mi je zbog onoga juce."
"Ne zanima me."
"Nije mi zao samo zbog onoga juce. Zao mi je zbog svih mojih postupaka proteklih par dana."
Pogledala sam ga. "Dzejmse,briga me."
"Ne zelis me ni saslusati?"
"Naravno da ne zelim!"
"Sta sam sada skrivio,Elena?"
Prevrnuvsi ocima, izdahnula sam. "Nemam zivaca za ovo. Izadji."
"Sve sto trazim da popricamo. Zelim ti se izviniti. Okej?"
"Ne zanima me! Odlazi!",viknula sam.
Neverovatnom brzinom spustio je svoje dlanove na povrsinu mog stola, spustivsi glavu tako da smo se gledali u oci. "Elena",poceo je tiho,"saslusaj me."
"Saslusaj ti mene i odlazi odavde."
"Molim te-"
Odgurnuvsi stolicu skroz nazad, ustala sam i stala u isti polozaj kao i on. "Ne!Dosta mi te je! Dosta mi je i tebe i tvog neobuzdanog ponasanja! Shvatas li to,Dzejmse? Obavesti me kada se budes ponasao kako prilici tvojim godinama. Do tada,ne obracaj mi se!"
"Nije fer sto ovo radis,znas?",odbrusio mi je sasvim mirno.
"Dragi moj, nije fer ni sto se ti ovako ponasas. "
Podigavsi jednu obrvu, tiho mi je odgovorio:"Elena,ne razmisljas racionalno."
"A ti si razmisljao dok si zvalavio Emili?"
Frknuo je, odmahnuvsi glavom. "Ozbiljno? O tome raspravljamo?"
"Raspravljamo o tvom ponasanju! Ponasas se kao klinac od sedamnaest kome je svet dosao glave! Zelis li da se igras? Nadji drugu igracku,jer ja, nisam voljna da ti budem tu samo kao zamena. Shvatas li to?"
Otvorio je usta nakratko,ali odmah zatim ih je i zatvorio. Zatvorio je oci i snazno odmahnuo glavom verovatno se obuzdavajuci da mi ne kaze svasta.
Sta god da kaze, nece uspeti da ucini stvarima boljim.
Samo gorim.
"Elena, preuvelicavas."
"Ne zanima me! Poljubili smo se i sada mislis da mozes da ulazis u moj zivot svaki put kada tebi to padne na pamet?"
"I ti si mene poljubila."
Frknula sam,sklonivsi pramen kose s lica. "Ja nisam nicija ljubavnica-"
"Meni izgleda kao da si postala."
Njegove reci su me zatekle. Velike kolicine bese su pocele kljucati unutar mene i odjednom mi nije bilo bitno ko stoji ispred mene i gde se nalazimo. I ne razmisljajuci o posledicama, udarila sam ga.
Samar je odjeknuo praznom kancelarijom. Dzejmsovo lice je od siline udarca poletelo u stranu dok mu se obraz crvenio,a moji prsti ostavili vidljiv trag. Stisnula sam pesnice koje sam drzala uz telo, obuzdavajuci se da ga ne udarim jos jednom. Primetila sam da isto to i on radi-nisam bila jedina ko je bio ljut i iznerviran.
Ispravivsi se, pogledao me i ja sam primetila ljutinu u tim braon ocima. Stegnuo je vilicu pri cemu mu se svaki misic lica ocrtavao, takodje se obuzdavajuci.
Dosla sam sebi od soka i ispravila se, ponosno drzeci glavu visoko. Nije mi bilo zao sto sam to ucinila- zasluzio je.
Progutala sam knedlu i nervozno ga pogledala trazeci bilo kakvo osecanje u tim prozirnim ocima,ali-bezuspesno. Prazno me je gledao kao da nije u mogucnosti da skrene pogled sa mene,kao da je primoran.
"Ja nisam ni tvoja ni-"
"Agente Braun!",zacuo se glas sa hodnika. Zadihani agent But uleteo je u moju kancelariju, nagnajuci me da pomislim da se desilo nesto.
I...bila sam u pravu.
"Desilo se jos jedno ubistvo!"