Jutro je. Vreme je da se ruše
granice novih početaka. A tama
iza zidina nesigurne duše
tinja, od sebe sama.
Već u podne grobna će tišina
obgrliti dušu beskrajem belim
da vuče na bedu, dok grmljavina
u meni ponovo ne načini me celim.
Pred mrak ću konačno da se rodim.
Bez snage, ali sa puno volje
da svojim bitkama gospodarim i vodim
armije kroz bojno polje.
U minut do ponoći biću bedan,
nesposoban da volim i da se kajem.
Taj će mi minut ostati vredan
da poslednju svoju pesmu odlajem.
A drugog mi jutra biti neće.
Kidaju se lagano poslednje niti.
Dogoreva lagano plamen moje sveće
i za tren oka neće me biti.