Logan
Iz nekog razloga osećam potrebu da požurim. Stiskam gas, ali kao da ne osećam ubrzanje.
Čekaj, ja vozim?!
Zašto je sve tako prokleto nejasno?!
Pada kiša.
Ne, ovo nije kiša. Ovo je nešto nalik velikom potpopu. Ništa ne vidim kroz slapove vode koja tutnji i sliva se niz vetrobransko staklo.
Mrak je.
Noć.
Put je pust i neosvetljen. Znam taj put. Nastavljam da se penjem. Nekakva zloslutnost raste mi u stomaku, uvija se i šišti poput zmije otrovnice.
Kroz kišu napokon ugledam kapiju.
Razvaljena je!
Ne vidim sebe. Ne osećam svoje telo i ne vidim svoje ruke na volanu, ali znam da sam tu i da se odjednom strašno plašim.
Kad uđem u dvorište vidim da je svaki prozor na kući osvetljen. Kuća kao da blješti kroz kišu koja, čini se, nikada neće stati. Vidim kola. Nepoznata i velika kola parkirana su pred kućom.
- Emili! - viknem tako da zaderem grlo i čini mi se kao da čujem da me doziva.
- Logane... - glas joj je dalek i nekako drugačiji.
Hoću da požurim, ali treba mi čitava večnost da stignem do kuće. Kad napokon budem tu ulazna vrata se otvore.
Vidim ih. Izlaze napolje i smeju se.
- Neee! - urlam je, jer znam ko su.
Ovo se već jednom desilo. Zakasnio sam! Ponovo sam zakasnio!
- Džeremi! - dozivam svog sina iako znam da je već mrtav.
Smeh njegovih krvnika toliko je glasan da prekrivam uši rukama. Prilaze mi. Znam, sada sam ja na redu. Ne predajem se tako lako! Ne predajem se samo zato što želim i ja njih da povredim. Udaraju me. Padam na mokar beton. Kiša... Ta prokleta kiša i dalje pada. Udarac! Jedan, drugi, peti... Prestajem da brojim. Boli me, a znam da je tek početak. Kasnije će boleti mnogo više. Glupo pomišljam da su Džeremi i Emili možda još uvek živi.
- Logane... - taj glas ponovo.
Dalek je, ali uliva nadu.
Mokar sam. Muti mi se pred očima od tolikih udaraca.
Krv mi se sledi u žilama kada ta nepoznata kola ispred mene zabrundaju. Farovi presecaju mrak, presecaju kišu... Smeh kao da postaje još glasniji.
Zašto me već jednom ne puste?!
Zašto me samo ne puste da se uvučem unutra i umrem pored njih?!
Kola se pokreću...
Znam šta će se desiti.
Urlam, ali odjednom kao da je sve preplavila tišina. Moji krici kao da su se stopili sa kišom. Čak je i njihov smeh utihnuo.
- Neeeeee! - vičem.
Zašto me niko ne čuje?!
Otvaram oči i shvatam da je sve bio samo san.
San koji je jednom ipak bio java.
Ne mogu da dođem do vazduha. Pokušavam da se uspravim i shvatim da nisam u svom krevetu.
Lili je pored mene. Uključi lampu pored kreveta, a ja zatrepćem pa prekrijem lice rukom koju potom provučem kroz kosu. Mokra je. Majica koju nosim slepila mi se za telo, a usta su mi suva. Pokušavam da ih ovlažim, ali pljuvačka nikako da mi se stvori u ustima.
- Nisam odmah mogla da te probudim. Sanjao si... - kaže mi i podigne ruku da me pomiluje, ali ja se izmaknem.
Nju to zaboli. Krajičkom oka vidim kad na kratko zažmuri, a kada me ponovo pogleda deluje kao da razmišlja kako da mi priđe.
Nikako, poželim da viknem, ali se ipak suzdržim.
Ćutim. Ljut sam, jer je to moralo da se desi baš kada sam u njenoj sobi. Ne želim da sanjam svoju porodicu u njenom krevetu, u krevetu na kom smo... Ne želim da razmišljam o tome trenutno!
- Dozivao si ih... Džeremija i Emili. - tiho će Lili, a ja u trenutku popizdim.
- Da! Je l' to problem?! - prasnem.
- Ne, naprotiv... Samo... Vidim koliko se mučiš. Zašto mi ne kažeš šta se desilo? -
- Zašto bih?! To će kao popraviti stvar?! - drzak sam i bezobrazan, ali đavo u meni ne da mi drugačije.
- Neće, ali ćeš se možda osećati bolje. -
- Ne treba da se osećam bolje! - viknem, a ona ponovo pruži ruku da me dodirne .
Ne dozvoljavam joj. Dignem ruku i grubo odgurnem njenu. "Pusti me", zarežim na nju pa se prebacim u kolica i odem u kupatilo.
Čim uđem unutra opsujem, jer to nije moje kupatilo. Ovo je natrpano sanitarijama i kurcima zbog kojih ne mogu da mrdnem! Skinem sam sebe mokru majicu i bacim je na korpu u kojoj je Lilin prljav veš. Hvala Bogu, pa je umivaonik ispred mene. Umijem se hladnom vodom pa ostanem nekoliko trenutaka zagledan u slavinu, jer je ogledalo visoko pa ne mogu u njemu da vidim svoje ružno lice.
Poželim da slomim nešto. Već mogu da zamislim kako grabim umivaonik, kako ga odvajam od zida i treskam na pločice. Kako bih sprečio sebe da stvarno to i uradim savijam prste na drhtavim šakama. Skupljam ih u pesnice dok brojim u nedogled i čekam da se prokleto smirim!
Kad se vratim u sobu Lili sedi u dnu kreveta i drži se za drveni okvir kao da joj život zavisi od toga. Gleda me, a ja gledam u vrata. Osećam strahovitu želju da odem, da samo izađem odavde i budem sam, ali ne činim to.
Zašto, ne znam.
Možda me sprečava Lilin molećiv pogled. Njena potreba da u meni izleči ono neizlečivo, da promeni ono nepromenljivo.
Mene, jer sam sebi sam najgora bolest od svih.
Setim se da sam pre neku noć u fijoci njenog noćnog stičića ostavio cigare. Lakne mi kad ih ugledam tu pa brže bolje zapalim jednu. Zatvorim oči i povučem prvi dim.
- Dobro sam. - kažem pre nego što ih otvorim, jer je Lilino neizgovoreno pitanje preglasno u tihoj sobi.
- Zašto samo... - započne pa se vrlo brzo zaustavi.
Otvorim oči i pogledam je ni malo nežno.
- Zašto samo šta?! -
Lili ne odgovori odmah. Vidim kako se lomi svesna da će svojim uplitanjem i insistiranjem izazvati oluju u meni.
Ustane sa kreveta pa priđe i klekne pored mene. Uhvati me za ruku, a ja je ovog puta ne odgurnem.
Barem ne još.
- Ne znam šta se tačno desilo, ali znam da ih ti nisi ubio. -
Izvučem ruku iz njene pa se nasmejem krajnje ironično sebi ili njoj, nisam siguran.
- Misliš da možeš samo da izrekneš neku filozofsku glupost i da ću ja zbog tebe doživeti otkrovenje, je l' da?! Misliš da sam samo tebe čekao da mi zatrepćeš tim svojim plavim okicama pa da prestanem da krivim sebe za ono što se desilo mojoj porodici?! Moraću da te razočaram, nije sve tako jednostavno! - vičem na nju.
- Ne, ali samo pokušavam da ti pomognem. - uporna je, a ja poželim da je pitam da li je možda gluva.
- Već sam ti rekao, meni niko ne može da pomogne. -
- Možeš da pomogneš sam sebi samo ako to želiš. -
- Ali ne želim. Nema razloga. Svi moji razlozi su mrtvi. -
Kad to kažem pogledi nam se ukrste, a njene oči postanu vlažne. Jedna suza joj se skotrlja niz obraz, a mene odjednom spopadne nepodnošljiv osećaj krivice što se prema njoj ponašam kao skot.
Neko vreme oboje ćutimo. Gasim pljugu i odmah palim drugu. Gledam je dok sedi na podu pored mene. Gledam je i lomim se.
Zašto joj ne bih rekao sve? Pitanje iskrsne u mojoj glavi tako nenadano da mi treba nekoliko trenutaka da prihvatim kako uopše razmišljam o tome.
Do kurca! Ne želim da delim tako nešto sa njom. Ne želim da je pustim još bliže, jer već je preblizu. Znam da je najbolje da sve ostavim kako jeste, ali ipak radim suprotno od toga, jer osećam kako me moj sopstveni teret sve više pritiska. Moram da ga podelim sa nekim.
- Tamo preko, u brdima jedan Amerikanac ima kuću. - kažem, a Lili me zbunjeno pogleda.
Verovatno se pita o čemu to, dođavola, pričam. Ne obraćam pažnju nego samo nastavljam ono što sam, sada već čvrsto odlučio, da joj ispričam.
- Dolazi samo par puta godišnje i tada uvek pravi žurke koje se posle mesecima prepričavaju. Te noći kada su Džeremi i Emili nastradali... - zastanem, jer mi je teško i da samo izgovorim.
- Ti si bio na toj žurci. - kaže Lili tonom nekoga kome je slaganje komplikovane slagalice napokon krenulo od ruke.
- Bila je pozvana i Emili, ali ona nije htela da ide. -
- Zašto? - Lili me pita šapatom.
- Nije želela da ostavi Džeremija. U to vreme smo se često raspravljali oko iste stvari. Govorila je kako mnogo izlazimo i kako nema potrebe da prisustvujemo svakom događaju na koji smo pozvani. Želela je da bude sa detetom. Ja se nisam slagao sa njom. -
Koliko sam se puta nakon svega zapitao zašto se, dođavola, nisam slagao sa njom?! Kako je moguće da mi je sve bilo preče od rođenog deteta?!
Kad pokušam ponovo da progovorim glas mi je isprekidan i hrapav. Nakašljem se i pogledam u plafon, jer mi je strašno teško da gledam u Lili.
- Imali... imali smo kućnu pomoćnicu Martu. Starija žena. Bila je kao član porodice. Volela je Džeremija kao da mu je baka i čuvala ga je uvek kada mi nismo bili kod kuće. Međutim, Marta je tad otišla na nekoliko dana kod svoje sestre. Da je ona bila tu Emili bi možda i pristala da ide sa mnom. Ovako... Nije bilo šanse. Kada sam joj predložio da platimo bebisiterku strašno se naljutila i rekla da želi sama da čuva svoje dete, a ne da nekome plaća za to. - kažem pa se prisetim kako je taj dan, u stvari, dobro počeo.
Emili je spremila doručak da bi me iznenadila, jer smo oboje znali da se jako loše snalazi u kuhinji osim kada je prebacim preko kuhinjskog stola, što se tog jutra i desilo.
To, naravno, ne govorim Lili, jer je to nešto što želim da zadržim za sebe. To jutro koje me je prevarilo kao zubato sunce. Kako sam mogao da znam da će se nakon toga dan onako završiti?
Možda sam trebao da pretpostavim s obzirom na to da smo se kasnije posvađali mnogo žešće nego inače.
Ne znam, jebiga. Ne umem da čitam znake.
- Otišao si bez nje? -
Lilin glas odvlači me od sećanja i znam da tim pitanjem želi da me podstakne da nastavim, ali ja kao da sam pogubljen. Treba mi nekoliko trenutaka da se povratim, da pronađem stazu sa koje sam skrenuo i izgubio se.
- Da i zbog toga ću se kajati do kraja života. -
- Nisi bio tu da ih zaštitiš. - Lili govori kao da razmišlja na glas.
- Nisam, a tad sam im bio najpotrebniji. Znaš... milion puta sam pročitao policijske izveštaje, izjave osumnjičenih, svedočenja onih koji su bili na uviđaju... Sve! I milion puta sam se pitao da li je moglo drugačije. Šta bi se desilo da je Marta bila sama sa Džeremijem? Jer... Sve je počelo kao opklada, izazov, šta li je već! Jebena igra! - viknem na kraju, jer osećam kako bes ponovo počinje da tinja u meni.
- Igra? -
- To su bili lokalni klinci, Lili. Mamini i tatini sinovi kojima je u subotu uveče bilo toliko dosadno da su jedni drugima zadavali razne izazove, a jedan od njih je bio da upadnu u kuću Logana Arčera i uzmu nešto vredno kao trofej. Nisu u pitanju bile pare. To su deca dobrostojećih roditelja. U pitanju je bila obična zajebancija. Ovo je malo mesto i sve se zna. Računali su da smo Emili i ja na zabavi i da će kod kuće biti Marta sa Džeremijem. Mislili su da će lako izaći na kraj sa starijom ženom i malim detetom, da će ih zastrašiti i brzo obaviti posao... Bili su drogirani kad su došli ovde. U izveštaju piše da su uzeli sve i svašta. Razvalili su kapiju i popeli se do kuće. Tad... tad nisam imao kamere, alarm. Ništa. Bio sm glup. Nisam mislio da će mi u zabiti kao što je ova biti potrebna sva ta sranja. Razvalili su vrata. Emili je, pretpostavljam, čula buku. Ne znam... Možda je pomislila da sam ja i da sam toliko pijan da ne umem da oključam. Uglavnom, kada je izašla u hodnik njihov plan se istog trenutka promenio. - pričam svestan da mi glas drhti.
Ne mogu da uradim ništa povodom toga. Ne mogu da prestanem da osećam, a svaka prokleta reč boli.
Lili, verujem, naslućuje ono što nameravam da joj kažem, ali kao da odbija da poverujem.
- Logane, nemoj... - izgovara moje ime i vrti glavom kao u bunilu, a znam da samo želi da me spreči da nastavim.
Ne želi da joj kažem da mi je žena silovana. Misli da ću se raspasti ako budem pričao o tome.
Ne zna da sam se ja već toliko puta raspao da ne postoji šansa da se ikada više sastavim.
Odmahnem glavom i gotovo da se nasmejem, ali zvuk koji proizvedem ne podseća na radost već zvuči skoro kao plač.
- Bila je... Bila je prelepa. A oni... Grupica napaljenih klinaca. Ali to čak ni nije ono najstrašnije. Džeremi je bio tu. Ne znam... Ne znam da li ga je buka probudila ili nije uopšte ni spavao kada su došli. Znam samo da je bio tu i da se jako plašio. Bilo ih je petorica. Dvojica su držala Emili dok se ona otimala i preklinjala da je puste. Znam zato što sam čitao njihove iskaze. Znam svako jebeno slovo napamet! Dvojica su držala nju, a dvojica njega. Bila su potrebna dva odrasla debila da zadrže trogodišnje dete koje se otimalo i dozivalo svoju mamu. Bio je premali da bi znao šta se dešava, ali dovoljno veliki da zna je nešto strašno i da ti loši ljudi povređuju njegovu mamu. Možeš li da zamisliš njegovu malu glavicu i konfuziju koja je u njoj vladala u tom trenutku? Njegovo malo srce kako lupa od straha? Šta misliš, koliko se puta zapitao zašto ne puste njegovu mamu da ga zagrli? Koliko puta pre nego što im se oteo i potrčao ka njoj, jer to je uradio, Lili! Oteo se prokletnicima i potrčao kod Emili. Bio je crven od plakanja, promukao, ali nije prestajao da je doziva. Nije uspeo da stigne do majke, jer ga je... Jer ga je onaj koji ju je silovao udario tako jako da je odleteo, udario glavom o zid i ostao na mestu mrtav. -
Ispričam ovo poslednje kao narator u nekoj dokumentarnoj emisiji dok se pitam odakle mi snage, jebote?! Lili se podigne na kolena i sada smo skoro licem u lice. Plače. Obrazi su joj mokri dok hvata moje i tera me da je gledam pravo u oči.
- Logane, žao mi je. Nisam mogla ni da zamislim... Pretpostavljala sam da je strašno, ali... O, Bože... Ne mogu. Nemoj više. Nemoj da mučiš sebe. -
- Htela si da znaš. - kažem nekako oholo, kao da mi je drago što joj je sve ovo nateralo suze na oči.
- Htela sam... - kaže napuklim glasom pa se ugrize za usnu.
- Hoćeš da znaš kako je ona umrla? - pitam, a Lili ustane i bez reči počne da šeta po sobi.
Ne govori ništa, a meni ne treba njena potvrda. Uzimam još jednu pljugu i palim je. Soba je puna dima, ali nikome od nas to ne smeta.
- Pustili su je kada su se sva petorica izređala na njoj. Nije mogla da ustane. Puzala je da bi došla do Džeremija. Jedan od njih rekao je da je toliko vrištala zbog malog da nisu mogli da je slušaju. Ubili su je baš kada je došla do njega. Pucali su joj u glavu i ona je pala preko Džeremija. Na uviđaju su prvo pomislili kako je htela da ga zaštiti svojim telom, ali kasnije se utvrdilo da je umro pre nje. I znaš šta? Nakon svega nisu zaboravili na pljačku. Rastrčali su se po kući, uništavali nameštaj, uzimali, lomili... Mogli su i da zapale prokletinju da izgori cela! Jebeš sve kad njih više nema. - kažem pa se zagledam u jednu tačku na podu.
Lili se i dalje vrti okolo. Kad ponovo progovorim ona zastane i začuđeno me pogleda.
- Znaš zašto ne volim kišu? - pitam je.
Odmahne glavom zbunjena tim banalnim pitanjem.
- Zato što je te noći padala kiša. U stvari, nije padala. Pljuštala je kao da neko prosipa kante odozgo. Smešno je kako sam u nekom trenutku na žurci osetio nešto čudno. Nekav nemir. Nemam pojma. Ali kao da sam u podsvesti znao da nešto nije u redu i možda bih stigao brže da kiša nije toliko pljuštala. Nije se video prst pred okom. Kada sam stigao oni su izlazili iz kuće. Smejali su se. Nikada neću zaboraviti taj smeh, Lili. Znao sam da su povredili moju porodicu. Nisam imao predstavu u kojoj meri, ali sam znao da su im nešto uradili. Napali su me. Pokušao sam da se suprotstavim, ali njih je bilo petorica, a ja sam bio sam. Pretukli su mi. Ozbiljno su me pretukli, ali to im nije bilo dovoljno. Vozili su nekakav terenac sa ogromnim gumama. Ležao sam ispred kuće u bari od kiše i sopstvene krvi, a oni su mi pregazili noge... nekoliko puta. Nije ostala kost koju mi nisu slomili. Tetive i ligamenti su... Ne želim da te smaram svojim dijagnozama, ali suština je da od mojih nogu nije ostalo ništa. A bol... Bol je bio nesnosan. Padao sam u nesvest i dolazio sebi nekoliko puta. Već se uveliko razdanilo kada sam uspeo da se dovučem do svog auta i uzmem telefon. Dozivao sam Emili i Džeremija, ali, jebote, nisam imao snage ni da viknem. Pozvao sam pandure i jedva uspeo da im kažem adresu. Kada su došli ja sam ponovo bio bez svesti. Probudio sam se u kolima Hitne pomoći. -
Kad završim Lili se kao po komandi stropošta na krevet. Njene tihe suze prešle su u jecaje. Strašno je slušati je kako plače. Ugasim cigaru i priđem joj polako. Ona kao da ne primećuje da sam tu. Sklupčala se kao dete i zagnjurila lice u prekrivač. Prebacim se na krevet pored nje.
- Lili... - tiho je pozovem.
Podigne glavu, a onda se čitava uspravi pa se baci na mene i skrsti mi ruke oko vrata.
- Žao mi, Logane. Ne mogu da ti opišem koliko mi je žao. - jeca mi na ramenu, a ja podižem ruke i obavijam ih oko nje.
Odavno nisam plakao i znam da neću ni sad, ali osećam vrelinu u očima i kao da mi je drago što ipak nisam mrtav iznutra.
Ne znam koliko dugo sedimo tako. Lili treba vremena da prestane da plače.
Kada se napokon umiri odmakne se od mene taman toliko da nam se nosevi ne dodiruju.
- Shvatam zašto kriviš sebe. - kaže i pomiluje me po obrazu.
- I šta, rećićeš mi da ne radim to? -
- Neću. -
- Nećeš? -
- Ne. Pustiću te. Duboke su to rane, Logane. Treba im još vremena da srastu. -
- Opet filozofiraš? - pokušam da se našalim, ali ne mogu, jer mi razumevanje u njenim očima dodirne dušu.
- Ti ćeš sam odlučiti da okreneš novi list kad za to dođe vreme, ali danas nije taj dan. - kaže pa me ponovo pomiluje po licu.
Ćutim. Ne znam šta da kažem. Ne mogu da se usprotivim, a nemam snage da se složim. Hvatam sebe kako joj palcem brišem od suza mokar trag na obrazu.
- Dođi. - pozove me pa se premesti do uzglavlja kreveta.
Sedne, a ja se samo pružim i spustim joj glavu u krilo. Uvlači mi prste u kosu i lagano me mazi. Više ne pričamo. Reči koje smo rekli lebde iznad nas, skrivene u tragovima dima. Soba je sve svetlija. Rađa se novi dan.
Ležim i razmišljam kako je ipak bila u pravu. Drugačije je sada kada i ona zna.
Napokon dođosmo do ovog poglavlja u kom se otkriva Loganova priča. Kako vam se čini? Da li sam opravdala očekivanja? 💜💜