Lili
Advokat Edvard Šo pojavio se dva dana kasnije. Bio je u kasnim četrdesetm, ljubazan i pomalo feminiziran. Zamolila sam Logana da bude uz mene kada advokat dođe, jer ne znam ništa o naslednom pravu i pravu uopšte. Jednostavno osećala sam se sigurnije kada je on tu.
Sedeli smo u velikom dnevnom boravku i slušali ženskastog advokata koji nam je objašnjavao da im je pokojna Ernestina Benet naložila da pronađu njene najbliže srodnike, jer ona sama nije znala da li je njena rođena sestra, moja baba, imala dece ili ne. Za života se nije potrudila da potraži sestru i sazna barem da li je dobro. Koliko sam shvatila, nisu se videle otkako je Ernestina napustila roditeljski dom.
Slušala sam gospodina Šoa koji je nabrajao šta je sve ostalo iza Ernestine i osećala se neobično čudno, jer nikada u životu nisam ništa posedovala. Ne kada je u pitanju nešto tako vredno. Nisu ni ni moji roditelji. Živeli smo kao podstanari. Nismo imali kola pa čak ni bicikl. A sada postoji zvaničan dokument koji me imenuje vlasnicom zemljišta i kuće sa svim što je u njoj. Tu je i automobil i račun u banci sa ušteđevinom koja bi mi poslužila da, uz racionalno trošenje, živim nekih godinu dana.
Osećam se nelagodno. Smeta mi što nisam poznavala tu ženu, a sada je sve njeno moje.
- Jeste li je poznavali? - pitam advokata dok pakuje papire u svoju aktovku.
- Jesam. - kaže i samo na kratko podigne glavu da me pogleda.
- Kakva je bila? - pitam, a on prestaje da slaže papire i zagleda se u mene.
- Hoćete iskreno? - zaškilji, a ja potvrdno klimnem glavom. - Bila je zločesta matora usedelica i iskreno sam iznenađen njenom velikodušnošću. Poznajući je pomislio sam da će tražiti da bude sahranjena sa svojim stvarima kao faraon. Nije baš bila osoba koja voli da daje, ako me razumete. - doda na kraju i zaverenički se osmehne.
Uzvratim mu slabašan osmeh, jer sam još uvek prilično zbunjena i ne znam kako da se ponašam u ovakvoj situaciji.
Logan je tu, ali ne učestvuje u razgovoru. Uzeo je ulogu nemog posmatrača iako je sve vreme pomno pratio ono što je advokat govorio i čitao. Vrlo diskretno i gotovo neprimetno je potvrdno klimnuo glavom kada sam potražila njegov pogled dok je pod mojom rukom stajao iskucan dokument i čekao da ga na njega stavim svoj potpis.
Da, definitivno sam sigurnija kada je on tu.
Logan
Kada sam se nešto ranije uvukao u Lilin krevet shvatio sam da joj je potrebna nežnost.
Nije ništa rekla. Bila je tiha i suviše mirna, ali me nije odbila iako sam na prvu pomislio kako joj možda nije do seksa.
U stvari, seks nismo ni imali već nešto mnogo dublje i intimnije. Nisam to imao na umu kada sam legao pored nje. Zavukla mi se u ruke i pripila uz telo kao kakva tužna i uplašena devojčica. Podigla je glavu nemo zahtevajući poljubac i ja sam požurio da joj taj zahtev ispunim.
Međutim, čim su nam se usne spojile osetio sam njenu potrebu za nežnošću. Njen jezik milovao je moj sasvim lagano. Uvijao se i preplitao baš kao što su i naša tela nešto kasnije. Nisam žurio. Shvatio sam da želim isto što i ona. Ipak, bio sam svestan da ovim što radimo nezaustavljivo klizimo po tankom ledu i da tako malo treba pa da taj isti led počne da puca.
Vodio sam ljubav sa njom onako kako sam to činio sa Emili kada bi me potreba za njom skolala toliko da mi je zadavala fizički bol.
Znam, nije led bio blizu pucanja. Pukotina je već bila tu. I ne samo to. Širila se već neko vreme, a ja sad polako tonem pod led i čini mi se da uopšte ne marim za svoju propast. Postao sam poput narkomana kog nije briga što ga sledeći fiks može ubiti, jer smrt je smešna naspram zadovoljstva koje ta ista droga donosi.
Sada nakon svega ležimo u tišini, a ja je grlim iako znam da ne bi trebalo. Ne vidim joj lice, jer mi je okrenuta leđima, ali osećam težinu njenog ćutanja i znam da je nešto muči. Sklupčala se u mojim rukama i ugnjezdila u moje krilo tako da podsećamo na jing i jang, suprotnosti iste celine. I da, u njoj definitivno ima nečeg mog kao što u meni ima nečeg njenog.
Dugo to nisam sebi želeo da priznam, ali zbližili smo se. Zbližile su nas noći kao što je ova kada bismo nako što strasti utihnu ležali i tiho razgovarali.
- Jesi li dobro? - pitam i prekinem tišinu.
- Da, smo... Ne znam da li je stvarno trebalo da prihvatim nasledstvo. - kaže i teško uzdahne.
Ne stignem da joj bilo šta kažem, jer ona nastavlja kao da razgovara sama sa sobom.
- Ne, ja znam zašto sam to uradila. Treba mi neka sigurnost zbog Rouz, ali ipak... Ta žena je za mene stranac bez obzira što je bila sestra moje babe. - kaže pa zaćuti kao da je tek tad shvatila da je svoje misli naglas izgovorila.
Ja se iza nje sav napnem kad čujem ime koje dosad nikad nije pomenula. Nikad nikog nije pominjala osim onog bednika koji ju je tukao.
Prvo što mi pada na pamet je da Lili ima dete i nisam najsigurniji kako da odreagujem na to.
- Ko je Rouz? - pitam, jer nema šanse da samo zaobiđem tako nešto.
- Moja sestra. - odgovori Lili ne okrečući se i dalje.
- Nisam znao da imaš sestru. Mlađa? Starija? -
- Starija je od mene deset godina. - pojasni, a ja ne mogu da ne primetim tugu u njenom glasu.
Oklevam na trenutak, jer ne bih voleo da ona mene ovako ispituje, ali ne mogu da sprečim iznenadno zanimanje za život žene koja leži pored mene.
- A tvoji roditelji? Zašto niko od njih ne dolazi da te poseti? Rekao bih da te ni telefonom ne zovu?! - na sopstveno iznenađenje shvatam da sam pomalo ljut na ljude koje uopšte ne poznajem.
- Moji roditelji nisu živi, Logane. - čujem je posle nekoliko trenutaka.
Idiote! Savršeno logično objašnjenje koje meni uopšte nije palo na pamet!
- Izvini. Nisam znao. Pomislio sam da... - zaćutim, jer postoji velika šansa da svojim brbljanjem ponovo uprskam stvar.
Zato joj samo spustim usne na rame i kožu joj pomilujem jezikom. Zadržim se tu dovoljno dugo da ponovo udahnem miris njene kože, ali mom uživanju dođe kraj kad shvatim da ona plače. Bez razmišljanja je okrećem sebi i vidim joj vlažne obraze dok ona postiđeno pokušava da skrene pogled. Hvatam je za bradu i okrećem joj glavu tražeći da me pogleda. Kada napokon to učini meni se u grudima nešto slomi. Pogađa me njena tuga, njena bol. Želeo sam da ostanem distanciran, a dogodilo mi se sve suprotno od toga.
Kratko joj poljubim usne pre nego što spustim čelo na njeno i ponovo joj se izvinim.
- Nisi mogao da znaš mada... možda si pročitao nešto o tome u novinama. Doduše, davno je bilo... -
Odmaknem se da je pogledam, a ona na mom licu prepoznaje zbunjenost koju nisam uspeo da sakrijem. Bori se da proguta pljuvačku. Žurim da je zaustavim, da joj dam do znanja da ne mora ništa da mi kaže ako ne želi.
- Nemoj da pričaš o tome ako ti je teško. -
- Nema veze. Želim da znaš. - kaže pa obori pogled i zagnjuri lice u moj vrat.
Upletem joj prste u kosu i milujem je lagano dok čekam da mi se otvori i kaže mi ono što je toliko muči i boli.
- Moja majka je ubila mog oca. -
Čujem rečenicu koja me na mah ostavlja bez reči. Moj mozak je kao mašina koja vrti i vrti pokušavajući da obradi tu informaciju, ali ništa se ne dešava. Mehanizam je zakazao i radi u prazno.
- Lili... - izgovorim, jer nešto moram da kažem, ali više od toga ne mogu.
Reči prosto neće napolje. Zagubile su se u mračnoj šumi moje svesti i koliko god se trudio ne mogu da ih pronađem.
- On... Pio je. Mnogo i često. I tukao je moju majku. Godinama. Dok sam bila dete mnoge stvari nisam shvatala, ali sad znam. Trpela je sve to samo da se ne bi okomio na nas. -
- Zašto vas nije odvela od njega? -
- Ne znam. Možda se plašila. Ne znam. Stvarno ne znam. - šmrcne, a ja osećam kako mi njene suze kvase golu kožu.
Voleo bih da joj kažem da ne plače, ali ni ne pokušavam, jer znam da je u ovom trenutku to potpuno besmisleno.
- Mislim da nije mogla više, da jednostavno nije imala snage. Ubila ga je nožem. Ubola ga je nekoliko puta. Mirno je pozvala policiju i rekla šta je uradila. Vratila se da sedi pored njega. Kažu da je policija brzo stigla, ali Rouz je stigla pre njih i zatekla kako sedi pored našeg mrtvog oca. Krvavi nož joj je i dalje bio u rukama. -
- Isuse! A ti? Gde si ti bila za to vreme? -
- U školi. Išla sam u srednju kada se to desilo. Kada sam se vratila uviđaj je još uvek trajao. Nisam mogla ni da zamislim da će me to sačekati kad se vratim kući. Sećam se da sam bila gladna i da sam planirala da pitam mamu da me pusti u bioskop, jer me je jedan momak iz odeljenja pozvao. Možeš da zamisliš? -
Mogao sam da zamislim. Znao sam vrlo dobro kako je to kad u trenu sve nestane, a ti o tome ne znaš ništa. Baviš se nekim nevažnim stvarima, a onda shvatiš da više ništa nije isto i da nema nazad.
Uživeo sam se u ulogu poznatog pisca, odlazio na zabave i delio autograme. I dok sam na jednoj takvoj zabavi vodio isprazne razgovore moja porodica je patila. Moja žena je patila. Moje dete se plašilo.
S mukom se otrgnem od ivice ponora u koji me sećanja vuku i vratim se Lili i sadašnjem trenutku.
Ona nije primetila moj izlet u prošlost. Drago mi je što nije, jer ne znam da li bih bio u stanju da joj kažem nešto u vezi toga.
Zato je samo stiskam uz sebe dok mi ona tiho plače na ramenu.
- Rouz je videla sve. Majku sa nožem, mrtvog oca... Bila je na udaru svega. Kada su mamu zatvorili morala je da brine o meni i da nastavi da radi. Sve je palo na nju, a ona se držala sve dok nisam završila školu i našla prvi posao. Tad je počela da tone. Umesto da odahne, jer sam napokon odrasla i postala nezavisna ona se prosto predala i pustila da je pokori sve ono što je godinama držala duboko u sebi. Razbolela se, Logane. Pala je u depresiju. Ponekad danima ne bi ustala iz kreveta. A onda je postalo još gore. Došle smo u situaciju da više nisam mogla da brinem o njoj i da odlazim na posao. Uspela sam da izdejstvujem pomoć od države i pronašla pristojno mesto na kom joj pružaju dobru negu. Nikad ne bih mogla da je ostavim na nekom sumornom mestu gde uopšte ne brinu o pacijetima. Ali to sve košta. Pomoć koju primam nije dovoljna. I zato, samo zato sam prihvatila nasledstvo. Shvataš? Ako... Ako se dogodi da u nekom momentu ostanem bez posla ili se Rouz oporavi dovoljno da mogu da je dovedem kući. -
- Ne brini, dobro si uradila. Rouz je srećna što ima sestru kao što si ti. - kažem i poljubim je u kosu.
Ponovo šmrcne pa se kratko i slabašno nasmeje. Kad podigne glavu da me pogleda obrazi su joj vlažni, a na kraju jedne trepavice svetluca joj se mala, okruglasta suza. Gleda me tim svojim uplakanim očima prepunim iščekivanja. Znam da nikada neću moći da joj dam ono što joj stvarno treba, ali je svejedno ne teram od sebe, iako bih trebao, već je uzimam ponovo dok njene reči i dalje lebde iznad nas, a njene suze mi kvase lice dok je ljubim.
Možda je trebalo da joj kažem neku reč utehe, ali ja to ne umem. Ne umem da utešim ni sebe, a kamoli druge.
Uostalom, reči su opasne. Ljudi ih često shvate pogrešno, a ponekad mogu zvučati i kao obećanje.
Zato ćutim.
Zato je samo ljubim i milujem. Zato je činim svojom.
I shvatam da grešim.
Jer reči se ponekad stvarno mogu shvatiti pogrešno, ali dodir...
Dodir ne.
Ovo što radim govori sve. Sve što ne bih želeo i Lili to zna.
Oseća ono što je u meni dok sam u njoj. Gleda me u oči i blago se smeši.
Ne uzvraćam joj. Ne mogu. Ona izgleda kao da zna neku tajnu, kao da je sigurna da će sve biti u redu.
Ja znam da neće.
Ne kad sam ja tu da sve pokvarim.
Dobar dan! Kako ste mi? Nadam se da ste dobro i da uživate u lepom vremenu.
Žao mi je što ste opet morali dugo da čekate na poglavlje, ali pored dece i svakodnevnih obaveza desile su se i neke manje lepe stvari pa me je i to sprečilo da pišem.
Nadam se da će vam se poglavlje dopasti. Ljubim vas! 💜💜