Logan
- Nadam se da se ne ljutiš što sam ovde postavila. Ipak je Badnje veče... -
Lili me gleda iščekujući odgovor na svoje pitanje, ali meni kao da treba čitava večnost da se povratim. Zadivljen sam činjenicom da joj je potrebno tako malo da bi istakla svoju ženstvenost i lepotu. Navikao sam da je gledam dok nosi farmerice koje joj, da se ne lažemo, prokleto dobro stoje.
Ali ova haljina, koja nije čak ni malo izazovna, i taj karmin na njenim usnama... Prelepa je, pomislim i na trenutak se uplašim da sam to izgovorio naglas.
Plamen sveća kraj kojih stoji stvara senke na njenom licu. Usne joj dolaze do izražaja. Deluju tako puno i meko, tako sočno i izazovno da hvatam sebe kako grizem svoju usnu.
Njena pojava i ambijent koji nas okružuje... Čak je uplalila i vatru u kaminu.
Ne mogu da prestanem da je gledam. Lepa je i gotovo nestvarna i meni toliko poželjna u tom trenutku da bukvalno zadrhtim dok mi ta spoznaja putuje telom.
- Ne, ne ljutim se. Ne brini... - izgovaram toliko promuklo da moram da se nakašljem kako bih povratio svoj glas.
- Izvoli. - poziva me i tek tad primetim kako je sklonila stolicu sa čela stola i to mesto namenila meni.
Otvara bocu vina, a ja ne mogu da se izborim sa naletima nekih starih navika i samih pomisli na to šta je meni nekada značilo vino, sveće i lepa žena. Stari Logan je tu. Izviruje, posmatra, ispipava teren. Sve češće se pitam kako će se ovo veče završiti.
Mnogo bitnije pitanje je kako ja želim da se ovo veče završi?
Lili mi pruža čašu vina i ja je prihvatam. Kad to učinim moji prsti nenamerno dodirnu njene. Taj dodir kao da je sve što mi u tom trenutku treba i ja ne želim da ga prekinem. Moje uzimanje čaše potraje duže nego što je potrebno, ali izgleda da to nikome ne smeta.
Ruka joj je prijatno topla i ja poželim tu ruku na svom telu.
Vatra koja trenutno gori u meni kao da ju je opekla i ona se ipak povlači.
- Dolazim za minut. - kaže i pobegne u kuhinju, a ja grabim pljuge i palim jednu kao da mi život zavisi od nje.
Vraća se brzo i spušta hranu na sto. Odlazi u kuhinju još nekoliko puta kako bi sve donela. I dalje je nasmejana. Mogao bih čak reći srećna i shvatam da je nikad ranije nisam video takvu.
Sto je odjednom prepun hrane, a ja se pitam kad je stigla da sve to spremi.
- Imamo goste? - pitam posmatrajući sve što je napravila.
- Ne! Zar si zaboravio da Džejn... - započne razrogačenih očiju pa se i ona ugrize za usnu kad shvati da je zafrkavam.
Posmatram je dok spušta hranu na moj tanjir i moram da priznam da se osećam drugačije dok sedim za ovim stolom i ćaskam sa Lili dok se spremamo da večeramo. Ne znam da li to zaista ima neke veze sa činjenicom da je Badnje veče ili zato što pada sneg. Ili možda zato što je ona čitave večeri tako prokleto primaljiva, ali osećam se kao skroz drugi čovek.
Možda su samo moji demoni uzeli slobodno veče. Možda je krivica odlučila da me na kratko pusti da predahnem. Šta god da je, dobro je.
Ja se osećam jebeno dobro, a to se nije desilo već godinama!
- Prijatno! - začujem Lili kad se smesti na stolicu sa moje desne strane.
- Hvala! Siguran sam da ću uživati! Ovo izgleda baš dobro. -
Ti izgledaš baš dobro, pomislim pa podignem čašu kao da želim da nazdravim, ali čemu bismo to nas dvoje mogli da nazdravimo.
Lili kao da je prozrela moju nedoumicu. Podiže svoju čašu i lako je kucne o moju.
- Za Džejn. Da će ovo praznično putovanje bude ono što je želela. -
- Izgleda da si postala bliska sa mojom sestrom. Mnogo više nego ja. - kažem bez trunke gorčine.
Štaviše, drago mi je što su se njih dve tako pronašle.
- Džejn je divna! Mogu slobodno da kažem da sam je za ovo kratko vreme zavolela. -
- Mislim da je osećanje obostrano. Ponekad mi se čini da dolazi kako bi videla tebe, a ne mene. - kažem i pogledam se iskosa, a ona se zakikoće.
Taj zvuk prostruji kroz mene kao nekakva prijatna jeza i mislim da su mi se dlačice na vratu nakostrešile. Da, petogodišnja apstinencija definitivno uzima svoj danak!
- Jesi li ti to ljubomoran ili mi se čini? -
- Ne čini ti se. Ja sam prilično sebičan tip i ne volim da delim. -
- Nema razloga za ljubomoru! Džejn će uvek biti tvoja sestra. - odvrati nehajno pa otpije gutljaj vina.
- Nisam mislio na Džejn. -
Lili se zagrcnula vinom, a ono u čaši umalo nije prosula. Nakašljala se i brzo se pribrala nesvesna da joj je jedna kap crvene tečnosti ostala na usnama. Pružio sam ruku i palcem pokupio zalutalu kap. Onog momenta kada sam je dodirnuo prestala je da diše. Znam. Osetio sam to. Njene oči obojene tom jedinstvenom nijansom sive postale su ogromne dok joj je puls divljao. Pogled joj se upleo u moj i ja nisam imao nameru da ga pustim.
Obrisao sam vino sa njene usne, pa palac stavio u svoja usta i žedno posisao tu kap.
Izgledalo je kao da je vreme stalo. Nije bilo pokreta, zvukova, ničega... Tišina je bila poput teškog, perjanog jorgana pod kojim smo bili samo nas dvoje.
Poželeo sam da je poljubim, da je okusim. Poželeo sam da svojim jezikom milujem njen i učinio bih to samo da tog momenta svetlo sa velikog lustera iznad nas nije zatreperilo. Soba je utonula u mrak samo na tren, a onda nas je ponovo obasjala svetlost, ali čaroija je bila prekinuta. Trenutak je prošao.
Lili je bila simpatično pogubljena dok je pokušavala da nastavi sa jelom, ali više nije mogla ni zalogaj da stavi u usta.
Njena usta...
Bio sam opasno naložen. Nešto mračno i iskonsko kolalo je mojim venama. U ušima sam čuo hučanje sopstvene krvi.
- Da li je to zbog vremena ili su instalacije loše? - pita me nešto toliko banalno da mi treba sekund da shvatim o čemu to ona govori.
- Zbog vremena. Instalacije su zamenjene kada sam kupio ovu kuću. - odgovaram i palim cigaretu, jer me ovaj razgovor spušta kao loš trip.
- Pričaj mi o tome. -
- O instalacijama? - pitam praveći se lud.
Lili se osmehne. Deluje kao da se ponovo opustila.
- Ne, nego o kupovini ove kuće. Zašto baš ona i kako si je uopšte pronašao? -
- Slučajno. Emili i ja smo putovali. - zastanem i pogledam je ispitivački. - Znam da znaš ko je Emili tako da nema potrebe da objašnjavam. Prolazili smo ovuda i tada sam je video. Bio sam istripovana budala koja je mislila da je strašno kul da kao pisac trilera i krimi romana živim u ovakvoj kući. Moraš priznati da ti je delovala sablasno kada si prvi put došla ovamo. -
- Priznajem, ali ako ti se svidela i ako si mogao da je priuštiš sebi što da ne. -
- Rekoh ti malopre da sam sebičan. Oduvek sam bio takav. Nije me bio briga što Emili nije želela da napusti SAD, što nije želela da ode tako daleko od svoje porodice i što se, pre svega, plašila ove kuće u kojoj je na kraju i umrla. Navaljivao sam sve dok nije popustila. -
Prisećanje na sve ovo oteralo je smirenost i sada sam osećao kako me polako obuzima bes. Sasuo sam u grlo preostalo vino iz čaše i požalio što u njoj nije bila neka žestina.
- Mora da te je mnogo volela. - prošaputala je Lili posle nekoliko trenutaka.
- Da, i to ju je koštalo života. - ispljunem ove reči natopljene gorčinom i samoprezirom.
- Šta se desilo? -
Lilin glas je tih i pomalo drhtav dok postavlja pitanje. Pruža ruku i hvata moju unapred svesna da mora da me umiri, ali uzalud! Mene čak ni smrt ne bi mogla da umiri!
- Ne želim da pričam o tome! Pogotovu ne večeras! - kažem mnogo grublje nego što sam to nameravao pa se odgurnem od stola i odem.
- Logane... - čujem je iza sebe, ali moja narav je gadna i znam da je bolje da se udaljim makar i samo na kratko.
Ulazim u biblioteku i zatvaram vrata za sobom. Tiho je, toliko tiho da mi se čini da mogu da čujem sneg kako pada. Palim novu cigaretu i povlačim dug dim. Čekam da nikotin počne da me radi.
Ne umem da objasnim stanje u kom se trenutno nalazim. Spopalo me je toliko toga da sam se osećao kao pokretna zbrka. Bio sam ljut, bio sam uznemiren, razdražen i besan, ali sam je i pored svega toga i dalje želelo i to je bilo ono što me je najviše bacalo u očaj.
Počela je da rasprema sto. Slušam zveckanje tanjira i escajga i osećam kako mi sve izmiče.
A šta je to sve, pitam se, jer još uvek nisam najsigurniji šta ja to, u stvari, želim?!
Nju!
Želim nju!
Ali moja želja je telesna, čista fizička potreba, a žene kao što je ona uvek žele više.
Povrediću je.
Hoću sigurno, jer ja uništim sve što dotaknem.
Nije važno, ionako je već oštećena! Oboje smo!
Ja barem neću da je bijem!
Ne, ja samo hoću da je jebem!
Znam da to nije u redu, da ona to nije zaslužila, ali nije me briga. Voleo bih da mogu da kažem kako me je griža savesti makar samo žacnula, ali nije. Nema je! Odavno sam prestao da marim za druge ljude, a isto toliko ima i otkako me ne tangira taj nedostatak empatije.
Onog dana kada sam je poljubio baš ovde, u ovoj jebenoj prostoriji, imao sam nešto obzira prema njoj i oni su bili ti koji su prevagnuli kada sam joj rekao da je bolje da ode. Sada više nema ni toga.
Zatvaram oči dok povlačim poslednji dim i čujem Liline korake u hodniku. Čujem otvaranje i zatvaratanje vrata. Ušla je u veliku dnevnu sobu koja se nalazai nasparam biblioteke. Samo na sekund dvoumio sam se da li da odem tamo ili ne. Pobedilo je ovo prvo, ali ne žurim. Palim još jednu cigaretu. Zurim kroz prozor. Sneg je gust i krupan pa mi se čini da gledam kroz one starinske, čipkane zavese.
Ponovo zatvaram oči i počinjem da šapućem kao nekad kada bi mi Emili ležala na grudima, a ja milovao njeno golo telo.
- Znam da mi ne znameraš iako ja zameram sebi. Zbunjen sam, dušo. Ona je prva koja je u meni uspela nešto da probudi. Prva otkako si otišla. Pogrešno je ovo što nameravam da uradim, ali svejedno ću goreti u Paklu i nikada se više nećemo sresti. Oprosti mi. -
Kad otvorim oči začujem hujanje vetra. Sneg više ne pada mirno kao maločas. Sada se kovitla u mahnitim naletim i stvara zbunjujuću sliku koja kao da je trenutni odraz mog uma i moje duše.
Znam da nije Bog zna šta, ali zanima me kako vam se čini?
P.S. Izabrala sam najgori mogući dan ( sada već noć ) da objavim poglavlje. Internet me zeza od jutros i više ga nema nego što ga ima. Vi mi pišite vaše mišljenje, a ja ću odgovoriti kad budem mogla. 💜💜