Lili
Očekivala sam da će Logan sasuti na mene drvlje i kamenje, jer sam svojim prisustvom oskrnavila sveto mesto na kom počiva njegova porodica, ali on to nije učinio.
Štaviše, ni jednom rečju nije pomenuo da me je video kako se vraćam odande iako dobro znam da jeste. Možda je čekao da ja prva počnem, ali ja se jednostavno nisam usuđivala da ga pitam bilo šta u vezi njih.
Otkako sam se vratila neprestano se pitam da li sam uopšte imala prava da budem tamo. Verovatno nisam, ali nisam mogla ni da ih samo ostavim.
Bilo je to najusamljenije mesto koje sam ikada videla.
Znam, svaki grob deluje usamljeno, ali njihovi su bili posebno usamljeni. Izdvojeni na tom samotnom mestu, na samoj ivici litice gde vetar uvek šiba, ostavljeni kao da su ničiji iako znam da to nije bila Loganova namera. Znam, prosto znam i osećam da je samo želeo da mu budu blizu.
I znam da on nije ni približno onako bezdušan koliko želi da ljudi to misle.
Te večeri dok sam ga kupala oboje smo bili izuzetno ćutljivi. Izgledalo je kao da oboje čekamo da onaj drugi nešto kaže, ali niko se nije odvažio prvi.
Gledao me je. Gledao me je upitno i nekako drugačije nego ranije. Mekše. Kao da više nije bio ljut zbog Bena.
Ben...
Gospode, ovaj dan je bio toliko dug da mi se čini kao da se sva ona gužva u kuhinji nije odigrala danas!
Osećala sam se umorno i bilo mi je potrebno da se osamim kako bih mogla da sredim misli.
Pored toga, u sobi me je čekala nova Loganova knjiga koju sam pozajmila iz njegove biblioteke. Čitati njegove knjige bio je jedan od načina da budem sam njim. Čudan i imaginaran, ali je ipak bio način, jer kroz redove koje je pisao mogla da ga osetim, da mu se približim. Bilo je to neobično s obzirom na to da likovi koje je stvarao nisu imali baš nikakve veze sa njim, ali ja sam vezu ipak pronalazila. Izmišljala sam je, zamišljala i pitala se kako je izgledao dok je pisao određene delove. Da li se mrštio kao što je imao običaj da radi kada mu se prsti na tastaturi ubrzaju, a on kao da zaroni u sopstvenu priču i juri da završi scenu kako esencija koju je osećao ne bi iščilela?
Da, sve sam to primećivala na njemu. Bile su to sitnice koje su ga činile onim što jeste - čovek koji se spasava pisanjem. Njegove knjige bile su splav na kome pluta i koji ga sprečava da se ne utopi u nemirno more života gde ga stalno vrebaju tamni i duboki virovi njegove tragedije.
Nije mu bilo lako. Nisam znala šta mu se dogodilo, ali sam na njegovom licu mogla da vidim odraz njegove životne priče ma kakva ona bila. Videla sam njegove oči duboke i često zamišljene, obojene tugom i naglašene borama. Umorne. Videla sam sede vlasi u njegovoj kosi i usne koje se gotovo nikad nisu smejale.
Prečesto sam imala potrebu da ga zaglim.
Izdržavala sam Loganov pogled, ali ne više kao kaznu. Morala sam da priznam sebi da sam uživala svaki put kada bi se to rajsko plavetnilo zaustavilo na meni. Budio je u meni neku vrstu nežnosti kakvu dosad nikad nisam iskusila. Bila sam pomalo ošamućna dok sam mu pomagala da se sa kolica premesti na krevet.
Proverila sam da li na natkasni pored kreveta ima sve što mu je potrebno.
- Da li ti treba još nešto? - pitala sam i već se okrenula da pođem kada sam začula svoje ime.
- Lili! - pozvao me je i uhvatio za ruku tako da sam se momentalno zaistavila.
Okrenula sam se i prvo pogledala naše spojene ruke pa pogled podigla na njegovo lice. Moje su oči odmah potražile njegove i kada su nam se pogledi sreli izgledalo je kao da želi nešto da mi kaže.
Znala sam šta želi da mi kaže. Znala sam da me je video kada sam se vraćala sa ivice litice i čitavog dana sam se pitala zašto mi ništa nije rekao u vezi toga.
Nije ni sada, ali mogla sam da uočim borbu koja se trenutno vodila u njemu. Lomio se.
Gledala sam ga sa iščekivanjem i osetila bolno razočaranje kada je stari Logan prelomio.
- Laku noć, Lili. - rekao je na kraju.
- Laku noć, Logane. -
***
Badnji dan
Praznik je došao, čini mi se, dok sam se okrenula mada lako sam ga mogla i zaboraviti, jer ovde nije bilo ničega što bi me na njega podsetilo.
Nije bilo jelke i nije bilo ukrasa iako verujem da ih je Logan imao zaboravljene u nekom kutku kuće. Nisu se gledali Božićni filmovi i nije se naveliko planirala praznična trpeza. Nisam bila pozvana da bilo šta od toga menjam niti sam to želela, ali sam mislila da bi bilo u redu da barem spremim pristojnu večeru. Saopštila sam Loganu svoju nameru i on se složio čuvši me samo napola, jer je i ovog jutra bio zauzet pisanjem.
Sto mu je bio prepun papira. Pepeljaru ispred njega je već trebalo isprazniti, a i sama soba je vapila za čišćenjem. Logan je mrzeo kad se muvam okolo dok radi pa sam zadala sebi zadatak da sredim biblioteku kasnije kad on bude izašao.
Požurila sam u grad kako bih kupila sve što mi treba. Sneg je provejavao, a krupne pahulje razbijale su se o vetrobransko staklo dok sam jezdila usamljenim putem.
Već sam stekla naviku da kupujem u velikoj samoposluzi na uglu tako da ni ovaj put nije bio izuzetak. Izgurala sam prepuna kolica na parking i počela da pakujem kese u prtljažnik kada mi je lokal preko puta privukao pažnju.
Cvećara.
Vratila sam kolica na njihovo mesto i pošla preko ulice rešena da uradim nešto što će postati moja rutina svaki put kada budem dolazila u grad.
Kupila sam dva buketa belih ruža vodeći računa da ih platim isključivo svojim novcem, a ne onim koji sam od Logana dobijala za kućne potrepštine. Vratila sam se na imanje i odmah se zaputila na kraj litice kako bih cveće ostavila tamo gde je trebalo da ga uvek bude.
Logan je još uvek radio. Videla sam ga kroz prozor biblioteke, a video je i on mene kada se okrenuo. Nisam mogla lepo da mu vidim lice, ali nisam ni morala. Cveće je bilo u mojim rukama i nije bilo šanse da ga sakrijem od njega.
Otišla sam na ivicu i ostavila cveće na Emilin i Džeremijev grob. Ovog puta se nisam dugo zadržavala, ali to i nije bilo važno, jer sam nameravala da im uskoro dođem opet.
Logan
Bilo je samo pitanje vremena kada će Lili pronaći paviljon, a onda i ono što je iza njega.
Njena soba je bila na drugoj strani kuće, a sa mog prozora nije se moglo primetiti ništa ako ne znate u šta gledate.
Ipak, nisam to mogao zauvek da krijem od nje niti sam to želeo, ali više mi je odgovaralo da što duže živi u neznanju.
Smetalo mi je da bilo ko odlazi tamo pa čak i Džejn. Mrštio sam se i besneo u sebi svaki put kada bi mi rekla da će ih obići. Bio sam bolesno posesivan kada je to mesto u pitanju. Kad već nisam mogao da ih sačuvam dok su bili živi želeo sam da ih čuvam u smrti. I zato me je prokleto zapanjila činjenica da nisam ni prstom mrdnuo kada se Lili zaputila tamo. I ne samo to. Nisam joj reč rekao kada se vratila iako sam mogao da osetim njeno iščekivanje da se propisno izderem na nju.
Mislim da sam nesvesno pristao na to da je pustim da mi se približi. Nikada nisam tu odluku doneo zvanično, ali ona je tu, a ja ne činim ništa da je sprečim da ruši moje zidove i preskače ograde koje sam oko sebe godinama podizao. Napredovala je lagano i postojano. Nije žurila i nije grešila, a ja sam stpljivo čekao da dođe do cilja.
Ja sam bio cilj.
Želeo sam da dođe do mene.
Sada je gledam kako nosi dva buketa belih ruža i ne mogu da se ne zapitam čime sam zaslužio da baš ona uđe u moj život.
Bila je iskrena, topla i brižna, a u isto vreme usamljena, uplašena i primorana da me trpi, a Bog zna da ja nisam ni malo lak!
Osećam kako mi se nešto steže oko srca dok ona nestaje iz mog vidokruga, a ja je zamišljam kako stoji na ivici i spušta cveće na bele, kamene ploče.
Da li je ona žena o kojoj je Emili pričala? Ona koju je želela za mene kad je ne bude više tu?
Bože, da li je znala da će umreti?!
Koliko sam samo puta sebi postavio ovo pitanje?!
Znam da nije mogla znati, ali da li je predosećala i da li čovek uopšte može da predoseti da nema budućnost, da neće doživeti starost?!
Ostajem još u biblioteci još neko vreme. Ne pišem. Pušim i zurim kroz prozor dok mi misli lutaju. Postavljam pitanja i tražim odgovore, ali, kao i obično, nalazim samo šačicu njih.
Čuo sam kad se Lili vratila. Otišla je u kuhinju i vrlo brzo začulo se lupkanje šerpi i činija.
Počela je da sprema večeru.
Nisam mario ni za jedan praznik otkako sam izgubio ženu i sina. Džejn je insistirala da za praznike uvek budemo zajedno i ja sam pristajao samo zato što nisam imao snage da se prepirem sa njom. Iskreno, bilo mi je svejedno mada me je odvratna njuška njenog muža strašno nervirala.
Kada je Lili pomenula da će napraviti večeru nisam imao srca da se usprotivim. Ako njoj taj obrok nešto znači, neka je. Doćiću za sto, poješću ono što bude spremila i to je to.
Nisam imao više mogao da radim. Zatvorio sam laptop i otišao u svoju sobu da odmorim. Vrteo sam kanale i na kraju nezainteresovano buljio u neki film sve dok me isti nije uspavao.
Bio je već mrak kada sam se probudio.
Uspeo sam da se sa kreveta brzo prebacim u kolica, što je uvek bilo teže nego kad se iz kolica prebacujem na krevet.
Mora da sam se baš ukomirao, jer sam bio ošamućen, a i glava me je malo bolela. Osvežio sam se u kupatilu i koliko toliko se osetio bolje. Pošao sam dole, ali sam na izlazu iz sobe shvatio da je majica na meni sva izgužvana i da verovatno izgledam kao da me je neko sažvakao i ispljunuo.
Obično me nije bilo briga kako izgledam i najčešće sam nosio staru i iznošenu odeću koju je Džejn nazivala ofucanom.
Mora da sam žestoko lupio glavu o uzglavlje kreveta ili se još nisam sasvim razbudio čim radim ovo što radim.
Skidam majicu i otvaram deo ormana gde su okačene košulje. Biram tamno crvenu. Dobro ide uz farmerice koje imam na sebi. Zakopčavam se i vrtim glavom u neverici, ali ne odustajem.
Spuštam se dole, a celo prizemlje miriše tako da mi odmah pođe voda na usta. Svetlo je upaljeno u trpezariji. Kad priđem vratima vidim da je sto svečano postavljen sa sve svećama koje Lili baš u tom trenutku pali.
Zatečen sam njenim izgledom. Nosi štrikanu haljinu u boji moje košulje. Podigla je kosu i, čini mi se, našminkala usne.
- Nadam se da se ne ljutiš što sam ovde postavila. Ipak je Badnje veče... - govori, a meni treba nekoliko trenutaka da povratim moć govora.
Iii šta mislite, kako će proteći večera? 🙂
Sveti Trifun ili Dan zaljubljenih... Svejedno vam želim lep ostatak dana. 💜