Logan
Preterao sam.
Preterao sam i nije mi prvi put da izgubim živce zbog gluposti, ali po prvi put u životu osećam gadnu krivicu zbog toga.
Danima sam već napet. Nervozan. Ne podnosim sam sebe. Sve mi jebeno smeta i čini mi se da bih mogao da grizem kao ker.
Prasnuo sam, jer sam zaista želeo da me Lili ostavi samog. Imao sam problem sa njenim prisustvom. Nije mi davala mira, a da toga uopšte nije bila svesna.
Potražila me je sa najboljom namerom, a ja sam se izvikao na nju kao da je kriva za sve na svetu.
Mislio sam da će mi biti lakše kad ode, ali pogrešio sam. Počela je da mi nedostaje čim je otišla. Nedostajalo mi je saznanje da je tu, da je negde u kući. Nisam čak morao ni da je vidim. Bilo mi je bitno samo da znam da mi je blizu.
Ali to nije sve.
Pokušao sam da nastavim sa pisanjem, ali suze u njenim očima proganjale su me dok sam pokušavao da se koncentrišem na ono što sam imao na ekranu. Bile su tu i kada bih zatvorio oči. Bile su kao udarac, šamar koji sam itekako zaslužio.
Dođavola sa pisanjem! Dovoljno je za danas!
Zatvaram laptop i razmičem zavese iza sebe. Gledam u put kojim je Lili otišla i ne verujem da se pitam kad će se vratiti.
Palim novu pljugu dok očajnički pokušavam da skrenem misli na nešto što nema veze sa Lili. U sećanje mi iskrsava jučerašnja Benova poseta.
Sad kad su joj one modrice skoro potuno izbledele ne mogu da prestanem da je gledam. Stvarno je lepa, čoveče!
Bednik! Koristi svaku moguću priliku i misli da će baš svaka pasti na njega! Ne znam kako sam se suzdržao da ga ne tresnem i ne kažem mu da me jebeno ne zanima ništa što nema veze sa prokletim vežbama zbog kojih sam prinuđen da trpim njegovu samozadovoljnu facu!
Ruka mi drhti dok otresam pepeo u pepeljaru. Kroz glavu mi prolaće pitanje čiji se odgovor strovaljuje na mene kao oblakoder koji se urušava.
Ne, nemoguće! Nisam ljubomoran! Zašto bih bio, jebote?!
Ubeđujem sebe iako znam da je uzalud, jer osećam da postoji nešto. Možda je još uvek malo, ali tu je i žulja me poput kamenčića u cipeli.
Šta se to sa mnom događa?! Kako sam to dozvolio?!
Krivica se neizostavno javlja. Mučna i teška poput olova. Uzima me pod svoje, grabi i baca na dno očajanja, a ja se koprcam i borim za dah kao davljenik u živom blatu.
Rastrzan sam.
Rastrzan sam između krivice i nečega što nisam osetio već godinama. To što osećam čini me živim, a to je samo još jedan razlog za nesnosnu grižu savesti, jer su oni koje sam najviše u životu voleo mrtvi.
Ne mogu da se suzdrzim da ponovo ne pogledam na put.
Šta to, koji kurac, nije u redu sa mnom?!
Vrtim glavom i zatvaram oči. Jedno sećanje javlja se nepozvano.
Tada smo Emili i ja već bili u braku. Džeremi još uvek nije bio rođen. Emili nije čak ni bila trudna.
Bili smo na letovanju i po cele dane se sunčali i tucali. Takav život te navede da budeš onako ludo opušten i da sve shvataš kao zajebanciju.
Emili je postalo neopisivo zanimljivo to kako su žene reagovale na mene, kako su me otvoreno odmeravale i flertovale sa mnom. Pokušao sam da joj objasnim da i muškarci isto tako reaguju na nju, ali njoj to kao da nije bilo važno. Govorila je kako joj imponuje da ima tako jebozovnog muža, a ja sam se svaki put smejao zbog tog njenog opisa.
Ne mogu da kažem da mi sve to nije prijalo. Bio sam samozadovoljno, sujetno đubre.
Jedne večeri bili smo na terasi nekog restorana koji je gledao na more. Emili je bila dobro raspoložena. Zabavljala se posmatrajući ljude i izmišljala najneverovatnije priče o njihovim životima. Rekao sam joj da bi sa takvom maštom mogla da se bavi pisanjem. Nasmejala se zbog mojih reči i prešla na sledeću "žrtvu", ali, umesto da počne da priča stvari koje mi ne bi bile ni na kraj pameti, ona se zagledala u devojku koja je sedela sa dvojicom starijih i, očigledno, dobro situiranih muškaraca. Muškarci su međusobno razgovarali pa se devojka dosađivala. Baš kao i Emili, pogledom je šarala okolo sve dok nije došla do mene, a ja sam baš tad pogledao u nju. Jedva primetan osmeh zaigrao joj je na usnama kada su nam se pogledi sreli i to mi nije promaklo.
Ne znam da li je to bila navika, uobičajni muški refleks ili nešto treće, ali ja sam joj uzvratio osmeh dodavši tome i blago klimanje glavom.
Emili se ponovo nasmejala i tako me podsetila da je tu. Nije bila ljubomorna i nije pravila dramu zbog onoga što sam uradio. Da je bilo obrnuto meni bi to itakako smetalo.
Pomislio sam da smeta i njoj pa sam se trgao i brzo izvinio.
- Zašto se izvinjavaš? Muškarac si. Normalno je, a i zdravo da obraćaš pažnju na žene oko sebe. Pogotovu kad one tako očigledno obraćaju pažnju na tebe. - rekla je i potpuno me zbunila ovom poslednjom rečenicom.
- Je l' to problem? -
- Naravno da nije sve dok se drže na discanci dok sam ja tu. -
- Ideš negde? - pokušao sam da se našalim iako je ceo taj razgovor vukao za sobom neku čudnu slutnju.
- Nikad se ne zna. - dodala je zagonetno i iskezila se.
- Planiraš da me ostaviš? - i ja sam se smejao iako mi, iz nekog razloga, više nije bilo do smeha.
- Naravno da ne. - rekla je i iznenada se uozbiljila. - Ali život je toliko nepredvidiv da svašta može da se desi. Možda samo prestanem da te volim... mada mislim da je to nemoguće. Možda ti prestaneš da voliš mene. Možda shvatim da sam lezbejka ili ubijem nekog i završim u zatvoru. A možda jednostavno umrem. -
- Počinješ da pričaš gluposti! - rekao sam oštro i pogledao u njenu čašu vina kao da želim da optužim piće za sve. -
Emili je shvatila da su me njene reči uzrujale. Spustila je šaku preko moje i blago je stisnula kako bi me naterala da je pogledam u oči.
- Nisu gluposti. Samo želim da ti kažem, ako nekad iz nekog razloga ne budem pored tebe nemoj ostati sam. Naravno, nemoj da pronađeš neku sponzorušu poput ove namiguše koju bi bolelo uvo za tebe baš kao što je boli i za ovog matorca. Nađi neku dobru ženu. Neku koja će te voleti. -
Zurim u nju kao da nisam siguran da sam dobro čuo ono što mi je rekla. Ona se ponovo osmehuje, ali njen osmeh je nekako tužan, a u isto vreme pomalo zagonetan. Kao da zna nešto što niko drugi ne zna.
Otvaram oči i jedva dolazim do daha. Ne znam šta je strašnije. To što je sve bilo tako jasno i realistično kao da se sad upravo dešava ili ono što mi je Emili rekla, a čega se ja, sve do sad, uopšte nisam sećao.
Kao najgori alkos žurim do stola sa pićem. Ruke mi drhte dok sipam žestinu u čašu. Prvo piće eksiram pa sačekam trenutak da me vrelina sprži do kraja i umiri se u dnu stomaka. Iz džepa vadim pilule protiv bolova. Ne, ne planiram da se ubijem. Ne mogu to. Hoću samo da se uradim. Da se obeznanim i makar na kratko pobegnem od sebe. Sipam drugo piće i njime zalijem tablete. Osećam kako me alkohol polako smiruje, ali daleko od tog da me je smirio potpuno.
Čekam da ova dobitna kombinacija krene da me radi. Potpomažem je sa još alkohola, a vreme prokleto sporo prolazi.
Ne usuđujem se da se zapitam jesam li možda podsvesno naterao sebe da se setim onog razgovora sa Emili. Da li time pokušavam da opravdam svoje iznenadno zanimanje za Lili?
Ne želim da razmišljam o tome. Osećam kako me obamrlost sustiže i potrebno mi je da legnem.
Dolazim do sofe i pokušavam da se prebacim na nju, ali ruke me izdaju kada se oslonim na njih. Kolica beže od mene i ja, umesto da se nađem na mekanom meblu, padam na tvrd pod. Ne pokušavam da ustanem. Ostajem da ležim dok osećam kako mi čitavo telo klone. Padam u san i sviđa mi se ta mračna dubina u koju tonem. Skoro da se smešim dok se misli u mojoj glavi gase. Sve se gasi. Sve nestaje. Padam u san bez bez snova i srećan sam zbog toga.
Lili
Bilo je kasno popodne kada sam stigla kući. Sumrak je naterao ulična svetla da ožive još dok sam bila u gradu. Vozila sam malo brže nego što bi trebalo. Iako mi je odlazak u grad prijao bila sam nestrpljiva da što pre stignem kući. Sa iščekivanjem sam gledala kuću u daljini i pitala se zašto ni jedan prozor nije osvetljen, a pogotovu onaj u biblioteci. Strepnja mi je zatitrala u stomaku dok sam stiskala gas i žurila da što pre stignem.
Izvlačim kese iz automobila i žurim uz stepenice. Utrčavam u hodnik kao mahnita i vičem: "Stigla sam!"
Nisam očekivala da ću iz biblioteke čuti kako mu je drago zbog toga, ali sam se nadala bilo kakvom zvuku ili makar osećaju da Logan sedi za svojim stolom i koluta očima zbog moje gluposti. Ništa. Ostavljam kese i ulazim u biblioteku. Mračno je unutra pa palim svetlo pored vrata.
Logan nije za svojim stolom. Već se okrećem da pođem gore, ali pogled mi okrzne nešto na podu.
Vidim ga kako nepomično leži, a ruke su mu mlitave pored tela. Srce počinje da mi lupa tako da me momentalno zaboli glava. Vreli talas panike i straha sliva mi se niz leđa dok trčim ka Loganu i bacam se na kolena pored njega. Uspem da odahnem kad shvatim da diše, ali još uvek sam uplašena.
- Logane! Logane, molim te! - dozivam ga dok mu jednom rukom podižem glavu, a drugim ga šamaram.
Ništa. Gospode, šta mu je?!
Panika me ponovo uzima pod svoje, ali ja ne odustajem. Drmusam ga i udaram, a on i dalje leži zatvorenih očiju. Shvatam da počinjem da plačem, ali ne marim, jer to su suze straha i ne mogu da ih sprečim.
- Logane, probudi se! Za ime sveta, Logane! - vrisnem i udarim ga malo jače nego što sam to do maločas činila.
Izgleda da je osetio taj udarac. Mršti se i vrti glavom kao da negoduje, a onda polako otvara oči.
Tog momenta preplavljuje me olakšanje i toliko sam srećna da zaboravljam ko smo jedno drugom. Zaboravljam sve. Dodirujem mu lice kako bih se uverila da je zaista tu, a onda se pružim preko njega i zagrlim ga. Ne osećam da mi uzvraća zagrljaj, ali to mi u tom momentu uopšte nije važno. Međutim, u nekom trenutku on spušta ruke na moja leđa. Njegov dodir, njegove ruke na meni menjaju značenje tog zagrljaja, menjaju osećaj. Menjaju sve.
Nije to više onaj bezazlen, prijateljski zagrljaj i mislim da smo oboje toga svesni.
Migoljim se želeći da se izvučem iz njegovih ruku, a on okleva nekoliko sekundi pre nego što me pusti. Trenutak je neprijatan i osećam kako crvenim. Mrzim što ne mogu da poreknem da mi je bilo lepo u njegovim rukama i to sve čini još težim.
- Izvini. Uplašio si me. Mislila sam... - zastajem, jer mi je glupo da priznam ono što sam prvo pomislila.
- Da sam umro?! Priznajem, pokušavao sam nekoliko puta, ali nema samoubice u meni. -
Izgovara to sa toliko lakoćom da me to šokira. Još uvek mi je blizu i mogu da namirišem viski u njegovom dahu. Nešto me vuče da ostanem da klečim pored njega dok mi sve drugo govori da se sklonim odatle.
Ustajem i dovlačim kolica. Logan čeka da mu pomognem da ustane. Saginjem se, a on mi prebacuje ruku oko vrata. Ponovo mi je blizu pa se ne usuđujem da okrenem glavu u njegovom pravcu.
- Biću u kuhinji. - kažem kada ga napokon smestim u kolica pa bežim iz te sobe kao da u njoj boravi Sotona lično.
Pokušavala sam da popakujem namirnice koje sam kupila, ali se to ispostavilo kao veoma težak posao, jer mi je svaki nerv u telu drhtao. Nisam bila sigurna u to šta hoću, a šta neću iako sam vrlo dobro znala šta je ispravno, a šta ne.
Nije bilo ispravno imati bilo šta sa Loganom osim striktno poslovnog odnosa, ali sve češće sam hvatala sebe kako priželjkujem više. Šta tačno, ne znam!
Pogledala sam na sat i pomislila kako bi najbolje bilo da odem u svoju sobu kada sam začula njegova kolica kako se približavaju.
Leđima sam bila okrenuta vratima i odlučila sam da se pravim kako ga ne čujem verujući da će možda ipak otići. Nije otišao.
Bio je iza mene i gledao me. Znam da jeste, jer sam osećala kako svojim pogledom buši rupu na mojim leđima, na mojoj glavi.
- Ko ti je napravio one modrice, Lili? - začula sam pitanje iza sebe.
U Loganovom glasu nije bilo one podrugljivosti koja se često čula. Ovog puta čulo se samo čisto i jednostavno zanimanje. Spustila sam glavu na pult i ispustila vreću pirinča. Zatvorila sam oči na sekund, a kada sam ih ponovo otvorila bila sam zahvalna što su ostale suve. Okrenula sam se i pogledala Logana preko ramena.
- Dečko. - rekla sam promuklo.
- Zašto? -
Znala sam da će ga zanimati zašto, ali nisam to mogla da mu kažem. Istina je bila previše bolna.
I previše jednostavna. Skoro pa banalna.
Nisam mogla da mu kažem da je Ron bio na proslavi, jer mu je dobar prijatelj dobio sina. Nisam mogla da mu kažem da je tamo malo više popio i da me je, kada se vratio kući, izvukao iz kreveta i istukao samo zato što ga nisam sačekala budna. Nisam mogla da mu kažem da je Ron tim batinama ubio svoje nerođeno dete. Nisam.
- Zato što je imao gadnu narav kad popije. -
- Trebalo je da ga napustiš čim si videla da je alkoholičar. -
- Ron nije alkoholičar. - odvratila sam.
Namrštio se i pogledao me iznervirano.
- Jebote, ti ga još i braniš! -
- Ne branim ga. Samo kažem da nije alkoholičar, jer nije. Znam to da prepoznam. Moj otac je bio alkoholičar. - odgovorila sam osetivši da mi je brada zadrhtala.
Loganov uporan pogled naterao me je da skrstim ruke na grudi.
- Izvini. Ja... Ne znam koji mi je kurac! Nije trebalo da pitam stvari koje me se ne tiču. -
- U redu je. Razumem. Normalno je da želiš da upoznaš potpunog stranca kog si pustio u kuću. -
- Ja tebe uopše ne doživljavam tako. -
- Kako? Kao stranca? -
- Da. -
- Kako me onda doživljavaš? - prošaputala sam, jer me je glas izdao.
- Još uvek nisam siguran, ali znaćeš čim i ja budem saznao. - odgovorio je sve vreme me gledajući pravo u oči.
Okrenuo je kolica i otišao, a ja sam još dugo stajala u mestu nesposobna da se pomerim.
Može se reći da je ovo bilo relativno brzo.
Kako vam se čini? Šta mislite, da li će se i kako desiti nešto između Lili i Logana?
I da li je, kojim slučajem, Emili znala da će umreti?