Lili
Kuća je stvarno ogromna i prelepa. Ne mogu da se se setim svih prostorija koje mi je Džejn pokazala, ali znam da je kuhinja na mene ostavila najveći utisak. Možda zato što sam oduvek želela veliku i toplu kuhinju dostojnu velike porodice. Često sam dozvoljavala sebi da zamišljam kako u takvoj kuhinji spremam obroke za svoje najmilije. Mogla sam u glavi da stvorim hladno zimsko jutro u kom se budim prva i spremam topao doručak za svoju decu i za svog supruga.
To je nešto za šta sve više verujem da mi se nikada neće desiti. Jednostavno nismo svi te sreće da nam se snovi ostvare pa makar i oni najjednostavniji koji samo naizgled deluju tako lako ostvarivo.
Kuhinja je ovde bila prostrana i svetla. Bila je opremljena svim mogućim modernim kuhinjskim aparatima, ali je nameštaj bio drven i predivno rustičan. Na plafonu su se videle debele grede što je bio slučaj u još nekim prostorijama u kući. Veliki prozor gledao je na okean, a balkonska vrata vodila su na terasu koja je bila toliko isturena da je praktično stajala iznad vode.
Džejn me je provela kroz čitavo prizemlje da bi na kraju došla do vrata koja su bila zaključana. Nakašljala se kao da joj je neprijatno pre nego što mi se obratila.
- Ovde je Logan odložio neke svoje stvari i ne voli da bilo ko ulazi unutra. Vrata su obično zaključana, ali ti nemoj ulaziti čak i ako ih vidiš širom otvorena. -
Klimnula sam potvrdno, a moja poludela mašta pobrinula se da me prestraši dok su mi se u mislima javljale najstrašnije priče iz horor filmova. Džejn je delovala kao da joj je laknulo što je završila sa tom neprijatnom dužnošću i pozvala me gore.
Stepenište koje je vodilo na sprat bilo je široko i ograđeno raskošnom drvenom ogradom. Bilo je šarmantno zakrivljeno pri vrhu i prekriveno mekim etisonom boje krvi. Čitavom dužinom, od prizemlja do sprata, uz samu ogradu bile su postavljene nekakve šine za koje mi je Džejn objasnila da služe kako bi Loganova kolica prenela na sprat.
- Ne pitaj me zašto ne spava u prizemlju. Znam da je tako mnogo praktičnije, ali to je tvrdoglavi Logan. Nikad ne sluša nikog. - objasnila je kada je spazila pitanje u mojim očima.
- Dobro, bitno je da ste pronašli rešenje. - pokušala sam da je umirim i ona mi se zahvalno osmehnula.
Pošle smo dugim hodnikom sve dok Džejn nije otvorila jedna dvokrilna, drvena vrata. Soba je bila mračna, jer su preko prozora bili navučeni tamni zastori. Veliki krevet sa četiri drvena stuba bio je nenamešten i delovao je kao da je neko upravo ustao iz njega.
- Ovo je Loganova soba. Nije baš uredan, kao što možeš da primetiš. - prokomentarisala je i podigla sa poda bačenu košulju.
Otvorila je još jedna dvokrilna vrata koja nisam odmah ni primetila i uvela me u kupatilo bez kade ili klasične tuš kabine.
- Preuredili smo ga i prilagodili Loganovim potrebama. Ono je stolica koju koristi kada se kupa. -
I tada su me pojedine stvari o kojima uopšte nisam razmišljala pogodile tako snažno da sam na momenat ostala nema i bez daha.
- Da li... da li ću ja morati da ga kupam? - pitala sam glasom piskavim od užasa.
- Zavisi. Obično je sposoban da se sam premesti iz stolice u stolicu, ali verovatno ćeš morati da mu pomogneš da skine pantalone i čarape. Ponekad sve obavi sam iako mu je za to potrebno puno snage i truda, ali ponekad jednostavno nije u stanju. -
- Aha... - bilo je sve što sam uspela da kažem.
- Dođi da ti pokažem tvoju sobu. Odmah je preko puta kako bi mu bila blizu. -
Moja soba je nešto manja od Loganove, ali i ona ima svoje kupatilo. Uređena je u istom maniru kao i osratak kuće. Za razliku od Loganove, zidovi u mojoj sobi su do pola obloženi drvenim oplatama i ukrašeni drugačijim zidnim lampama. Krevet nije veliki kao njegov, ali je svejedno dovoljno prostran.
Misli mi lutaju dok razgledam sobu i čini mi se da se potpuno isključujem, jer uopšte ne čujem šta mi Džejn govori. U nekom momentu shvatam da sam sama u sobi pa hitam napolje. Džejn je već na polovini stepeništa i očigledno je nesvesna moje smetenosti. Žurim da je stignem, a ona mi još jednom ponavlja sve vezano za terapiju koju Logan uzima.
Gleda mali sat na svom ručnom zglobu i obaveštava me kako mora da pođe.
Sve u meni se uznemiri kao da je neko oglasio uzbunu.
Odjednom mi ni malo nije prijatna činjenica da ću ostati sama sa njenim bratom. Svesna sam da preterujem, ali ne mogu da prestanem da se pitam da li je nasilan poput Rona. Znam da je vezan za kolica i da to u mnogo čemu menja stvari, ali ne mogu da se ne prisetim njegovovih snažnih ruku i mišića koji se napinju dok okreće točkove. Njegovi udarci sasvim sigurno bole koliko i Ronovi. Hladan znoj mi se sliva niz leđa dok se borim sama sa sobom. Svesna sam da se moja paranoja otela kontroli i da neću imati gde noćas da spavam ako sad upropastim priliku koja mi je pružena. Zato grizem usnu i drhtavim korakom ulazim u biblioteku.
Logan je i dalje tamo. Izraz njegovog lica je sumoran, a ujedno i nekako podsmešljiv.
- I da li je gospođica propisno pronjuškala gore? Jesi li joj pokazala gde držim gaće? Nadam se da si joj rekla da će morati da mi ih oblači?! - pita Džejn, a pogled mu sve vreme počiva na meni.
- Rekla sam joj i da se ponekad oblačiš sam. -
- Samo kad sam dobro raspoložen što je... nikad. -
- Prestani, Logane! Razovarali smo već o ovome! -
Džejn zvuči iznervirano. Prolazi prstima kroz smeđu kosu ošišanu u savršen paž. Trudi se da pogled premesti na mene, ali izgleda kao da joj je neprijatno da me pogleda.
- Izvini zbog ovoga, Lili. Nekad namerno želi da ispadne guzica. Ne obraćaj pažnju. -
- U redu. - odvratim glasom koji kao da nije moj.
- Ovo je moj broj telefona. Šta god da ti zatreba, ali šta god slobodno me pozovi u bilo koje doba. Doćiću sutra popodne da vidim kako ste. - govori i pruža mi papirić sa ispisanim brojem.
Odmah ga strpam u džep farmerica, jer se plašim da ga ne izgubim.
Pratim je do ulaznih vrata, a ona se okreće i hvata obe moje šake. Stiska ih dok mi se izvinjavajuće osmehuje. Kada mi pusti ruke deluje kao da se dvoumi da li da me zagrli ili ne. Zbunjuje me svojim ponašanjem, a ona je valjda svesna toga, jer žuri da se opravda.
- Izvini. Hormoni mi luduju ovih dana. - objašnjava i odlazi.
Stojim u dovratku i posmatram je dok silazi sa trema. Žuri prema svom automobilu dok ja uopšte ne žurim da se vratim unutra.
Logan
Kroz prozor posmatram Džejnin automobil kako napušta imanje. Moja nova domaćica ne daje znake života pa se pitam da nije možda ipak uskočila u automobil i odvezla se što dalje odavde.
Ipak nisam ja te sreće!
Uvlači se nazad u sobu polako kao da se plaši da nekog ne probudi. Nervozna je. Mislim da joj se dlanovi znoje, jer ih uporno briše o farmerice. Ponaša se kao mali, uplašeni miš, a mene nervira što je takva. Mislim da bi me manje nerviralo da je neosetljiva i bučna.
Vidim da hoće nešto da mi kaže, ali joj treba čitava večnost da progovori.
- Htela sam... Htela sam sa spremim ručak. Da li imate neku posebnu želju? - pita me dok joj duga kosa pada skoro preko lica.
Nekoliko sekundi je samo gledam. Bes toliko ključa u meni da mi se čini da će mi se skalp zapaliti.
- Da! Da prestaneš da mi persiraš! Da li ti ja ličim na nekog matorca možda?! - viknem, a ona poskoči zbog toga.
- Ne. Izvinite... Ovaj, izvini. - odgovara i povlači se malo unazad, a ja shvatam da se ona ne plaši samo mene.
Ona se plaši svega i svakoga. Osim toga, nedavno je dobila batine, a onaj koji ju je istim počastio poprilično je sebi dao oduška.
Odavno već ne obraćam pažnju na svoje ophođenje prema drugima, ali sada osećam krivicu što sam se tako izdrao na nju. Sranje!
Ne mogu i ne želim da razmišljam o drugim ljudima i njihovim životima. Dovoljno mi je da razmišljam o svom pa da se načisto rastavim i ubijem u pojam.
Njene sive oči me i dalje gledaju. Lili čeka odgovor na svoje pitanje, a ja joj ga ne dajem, jer mi trenutno hrana nije ni na kraj pameti.
- Samo idi. Hoću da budem sam. - odgovorim blaže pa se odgurnem do svog pisaćeg stola.
Nečujna je poput duha, ali ovog puta sam svestan njenih koraka dok odlazi. Ne podižem glavu da je pogledam. Buljim u svoj laptop, u otvoren program za pisanje dok kursor treperi, a ja i dalje ne ispisujem ni slovo.
Da, ja sam pisac. Moja oblast su kriminalistički romani i prilično sam dobar u onome što radim. U stvari, odličan! O tome svedoče horde čitatelja i statistički podaci kada je u pitanju tiraž i broj zemalja koje su prevele moje romane.
Već danima mi se po glavi mota ideja za novi roman. Napravio sam beleške i sastavio kostur priče i sada bi trebalo da barem počnem kako bih mogao da se prepustim i vidim kuda će me to odvesti. Ali nikako da smislim odgovarajući početak i to me baca u bedak.
Pisanje je jedino zadovoljstvo koje i dalje dopuštam sebi. Ono me održava u životu i pušta da živim neke druge, lepše živote, što je u redu, jer je sve to samo donekle. Privid. Kratkotrajan beg da bi mi stvarnost posle toga samo bila još teža.
Ne želim da umrem. Ne zato što se bojim smrti već zato što bi ona, u mom slučaju, značila milost, a ja je ne zaslužujem.
Nisam u stanju da fizički povredim sebe iako sam pokušavao i zato sam odlučio da živim sve dok živ ne istrunem.
Osudio sam sebe na samoću kako bih svakog dana neometano mogao da se kajem što neke stvari nisam uradio drugačije, jer da jesam... Ne bih ni znao koliko sam, u stvari, srećan.
A bio sam srećan. Imao sam sve što čovek može da poželi, ali jedna noć je promenila sve.
Puštam da me preplavi talas tuge i ogorčenosti. Zatvaram laptop, jer nema svrhe da forsiram nešto što još uvek nije spremno da izađe. Palim cigaretu i zatvaram oči dok mi se misli i dalje vrte oko te proklete kišne noći.
U početku sam plakao. Nije me stid da to priznam sad. Ridao sam onako kako nisam verovao da sam u stanju. Bili su to strašni zvuci kidanja moje duše, a ja ih nisam čak ni bio svestan. Džejn je plakala sa mnom. Ponekad bi zaplakala prva. Bilo bi dovoljno da me samo pogleda pa da sve brane u njoj popuste i nikada se nije trudila da sakrije suze. Ja nikada nisam plakao zato što ona plače. Možda je to sebično, ali plakao sam isključivo zbog sopstvenog bola. Ta spoznaja gubitka bila je kao prokleti bumerang. Stalno se vraćala, a ja nisam umeo da je izbegnem. Čini mi se da je svaki put bivala sve snažnija i da me je pogađala sve jače. Plakao bih sve dok suze jednog dana nisu presušile. Ili sam prosto naučio da živim sa svojim bolom. Ne znam...
Znam samo da odavno već nisam zaplakao iako me duša boli isto kao prvog dana.
Zato sad sedim kao voštana figura, nem i nepomičan dok me žaoke sećanja povređuju kao roj pomahnitalih osa.
Izgubljen sam u tom jebenom limbu u kom najčešće završim kad odlučim da sam sebe izludim. Nekad satima tumaram tim jezivim mestom dok me nešto ne izvuče odatle.
Sada je to miris. Miris me vraća.
Izgleda da se Lili nije šalila kada je rekla da će spremiti ručak. Najviše što sam od nje očekivao bio je sendvič, ali izgleda sam se prevario.
Moram da priznam da mi je drago što me je ovog puta izvukla iz mraka. U glavi zatvaram teška, metalna vrata iza kojih ostaju uporni demoni koji me dozivaju i lupaju da ih pustim napolje.
Danas smo se dosta igrali, kažem im i odlazim da sipam sebi piće. Vraćam se za sto i palim cigaretu. Otpijam gutljaj žestine i otvaram laptop. Pljuga mi visi u ustima dok mi prsti klize preko tastature i jebeno je dobar osećaj kad reči ispisane crnim slovima počnu da se formiraju na beloj pozadini.
Evo me mene opet. Nadam se da ste dobro. Uživajte uz novo poglavlje. Ljubim vas puno! 💜💜