"Isuse, nisi normalna", P.J. je stresao prašinu sa sebe. "Ozbiljno. Kontroliši se."
"Gukni."
"Zašto misliš da možeš tako da pričaš sa mnom?" Stavio je ruke na bokove, jako važan. "Ako izgledaš starije od mene, ne znači da ozbiljno jesi, jer, ako se ne sjećaš, stariji sam 2296 godina od tebe. A to znači pametniji. A to znači neću ti reći." Okrenuo se od mene, ali sam ga uhvatila za okovratnik majice.
"Hoćeš."
"Neću."
"Hoćeš."
"Anna." Uzdahnuo je i okrenuo se meni. "Šta ti je Kristian rekao?" Popustio je. Umrijeću od radoznalosti.
"Da ne želi da me izgubi jer ako izaberem Asha umrijeću kad shvatim da je to loša odluka." Ukratko sam mu objasnila. Možda ne baš ukratko, jer i Kristian je otprilike bio toliko jasan.
"Daa, i? Logično da ćeš umrijeti ako se budeš borila na drugoj strani, mi ćemo biti primorani da te ubijemo, a da budemo iskreni, Casandri i Carolini neće teško pasti."
"Ne pravi budalu od mene." S nevjericom sam ga gledala. Ovaj klinac je takav lažov, nije ni trepnuo. A opet, kao što znamo, ima 2314 godina… "Znam da ima pravi razlog." Bio je ozbiljan, ali sada je njegova ozbiljnost poprimila značajnu nijansu.
"Nije na meni da ti kažem." Zvučao je poslovno, kao u filmovima.
"P.J., reći ćeš mi ili.."
"Nije na meni, okej?" Povisio je ton da bi me prekinuo. "Kad kažem nije na meni, mislim nije mi dozvoljeno, razumiješ? Mi nismo slobodni koliko ti izgleda da jesmo." Zastao je, izgledajući nedorečeno. "Moraš shvatiti da ne mogu sve da ti odam. Mogu da ti odam zašto je Kristian polomio volan, šta misle o tebi i zašto ti se to dešava, mogu da ti kažem razne teorije, ali neke stvari jednostavno ne mogu. Moraš da me razumiješ, Anna. Ruke su mi svezane." Spojio je zglobove ruku da mi to slikovito pokaže. Okej, hajde, ne mora sad da mi kaže.
"Okej." Prekrstila sam ruke. "Kakve teorije?"
"One dobre ili loše?"
"Obe."
"Hm. Prvo ćemo dobru." Rekao je zamišljeno. "To otprilike znaš, ubrzano je zbog povrede, sve pet, živjećeš dugo i srećno."
"A loša?" Nestrpljivo sam upitala.
"Da je sve ubrzano jer ubrzano umireš." Odgovorio je. "To praktikuju više nego dobru. Možeš li da se pretvaraš da ti ovo nisam rekao?"
"Da se pretvaram da mi nisi rekao da ću vjerovatno umrijeti?" Prekrstila sam ruke, iznervirana. On se ponaša kao da ima 10, a ne koliko god da gospodin Imam-puno-godina ima.
“Natasha nije ništa osjetila na tebi, zato gajimo nade.” Podignuo je palčeve visoko uz kez, da pokaže optimizam.
"Najradije bih da te ubijem." Gurnula sam ga sa strane. Rekli su P.J.-u da me nauči nešto u šumi, dalje od njih. "Idemo nazad."
"Ne idemo nazad!" Dotrčao je do mene. "Moraš da znaš koje su otrovne bobice."
"Poslali su te da me naučiš koje su otrovne bobice?" Okrenula sam se njemu, iznervirana. Jebote. "Šta oni rade? Je l’ opet nešto kriju od mene?"
"Ne budi paranoična." Prevrnuo je očima i skrenuo desno malo. "Vidiš ovo drvo? Preko ljeta, izgleda ovako." Pokazao mi je svoj telefon. Cvijeće u bijeloj boji, vau. "Jedna je od one 4 boje, kamera to ne može da uhvati." Objasnio mi je. "Naravno, svi koji vide te boje, znaju da su divni i žele da ih uberu. Sve na svijetu, ima svoju slabu tačku. Za nas, to je ovaj grm." Stahao je pored osušenog, bodljikavog grma. "Još prije 4000 godina, Ash je naredio da se sve uništi, ali niko nije mogao sve." Imam loš osjećaj oko ovoga.
"Imam loš osjećaj, ne prilazi tome." Smoreno sam uzdahnula. Dodirnuo je prstom, lagano, a onda je odjednom odbačen od grma, i zabijen u drvo. Otvorila sam usta, preplašena prizorom.
"P.J! Jesi li dobro?" Napokon sam se pokrenula i došla do njega. Ustao je, stresajući sa sebe lišće i prašinu.
"Uh!" Stresao se. "Napomeni me da to kažem Kristianu."
"Koje? Upravo si odletio od ovoga, šta je ovo?" Zgroženo sam gledala u bodljikavi grm. Ne znam šta je, ali ne želim da prilazim tome.
"Upravo si predvidjela da će se nešto loše desiti, kao na primjer.." pročistio je grlo. "Ovaj jebeni grm." Promrmljao je ogorčeno. "Rekli su mi ako uspijem da provjerim je l’ to i dalje jedna od teorija, i dap,
definitivno jeste.” Klimnuo je glavom i uz uzdah, stavio ruke na bokove i gledao u grm. “Šta sad?”
"A da mi kažeš o čemu pričaš?" Prasnula sam na njega. Opušteno me pogledao.
"Okej, znači, nakon što je zabranio, nije sve uništeno. I kao što znaš, imaju oni koji su razne vrste odbmrambenih talenata, poput toga šta si ti upravo uradila, skontala si da će se desiti nešto. Ovakav grm ne djeluje na njih, odnosno na mnogo natprirodnih, ali bobice, unutar cvijeta.. njihov šećer te jednostavno mami, ne možeš da odoliš. Možeš, naravno, ali jako teško. Od tih bobica, umireš odmah, a tvoje tijelo se pretvara u pepeo." Stresla sam se na to. "Znamo još par lokacija gdje se nalazi."
"Zašto ga ne uništite ako znate gdje se nalaze?" Namrštila sam se, praveći nesvjesno korake unazad od grma. Ne zrači nekom pozitivnom energijom. Osjećam se nekako bespomoćno.
"Oh, taj grm je pravi ubica. Nestane tek nakon što ubije 10 različitih natprirodnih." Objasnio mi je.
"Kako je onda Ash.." zastala sam, shvativši odgovor. "Oh." Na neki način nisam mnogo iznenađena. Potvrdno je klimao glavom.
"Kristian će me ubiti.." otpočeo je. "Ali, dodirni ga."
"Šta?" Zgroženo sam ga pogledala. Ne bih dodirnula taj grm ni za šta na svijetu.
"Znam da želiš." Prevrnuo je očima. "Radoznala si. Želiš da znaš kakav je bio osjećaj kad me odbacilo u ono drvo." Rekao je, pokazujući kažiprstom na drvo. Poraženo sam pogledala u drvo. Istina je, želim. Mrzim sebe.
Napravila sam par koraka prema grmu i pažljivo primakinjala prst. Hajde, Anna, ne budi kukavica. Vidiš da je P.J. i dalje živ i zdrav.
"AAAAAAA!" Nešto se desilo, nešto se desilo, nešto se, refleksno sam trznula ruku sebi, jebote, šta se desilo? A onda sam shvatila da se P.J. proderao da bi me prepao i sad jedva dolazi do vazduha od smijeha. Malo previše živ i zdrav, ako pitaš mene. Hajde, možeš ti to.
Dodirnula sam bodlju i… ništa. A onda i deblju granu - ništa. Upitno sam pogledala u P.J.-a.
"Znači, ako Kristian sazna da sam ti dopustio da dodirneš drvo, biće manje serijski-ubilački nastrojen, s obzirom da ti nije ništa." Zadovoljno je otpuhnuo, pa krenuo. "To ćemo jednom da koristimo kao tajno oružje."
"Oružje?" Upitala sam.
"Trkajmo se do njih!" Povikao je i nestao. Neće da mi odgovori. Uopšte me ne čudi. Uopšte.
"Znate, dosta mi je bobica", David je pomalo isfrustrirano otpuhnuo, dok smo stajali na visoravni, kao da se spremamo da igramo odbojku - samo što nemamo lopte i ustvari ne namjeravamo da igramo odbojku. "Kad prelazimo na pravu stvar?"
"Ti bi na pravu stvar?" Casandra je ponovila nekim tonom kao da mu se ruga. Kurvo, to je moj brat kome se rugaš, pazi se. "Evo, ja ću da započnem." Krenula je prema njemu.
"Casandra!" Tobias je spriječio glasnim, dubokim, zapovjednim tonom. Volim kad Tobias i Elizabeth rade to. Alex, Kristian, Casandra, Carolina, pa čak i P.J. bi mogli da ih srede u treptaju oka, ali se povlače kad ih opomenu, kao da su im stvarno roditelji. Ili ujaci. Kako god da se predstavljaju. Istupio je korak unaprijed. Ash i njegova, kako se vi u današnjem dobu izražavate, »elita«.." značajno je pogledao Davida i mene. Nisam odolila, a da se ne nasmijem. "Moraju lično da upoznaju sve nove. Zato ih i znaju sve, gdje se ko nalazi, gdje se kreću, mora da zna sve. Logično, nas ne prati, jer smo mi delikventi, ali to je druga priča." Ponovo sam se nasmijala. Nisam prije čula mnogo od Tobiasa, osim kad prekorno pogleda nekoga od ostalih i strogo izgovori njihovo ime.
"Mi smo odgovorni za vas." Elizabeth je nastavila. "Tobias i ja smo odgovorni za P.J.-a, prije nekoliko godina i zvanično za Alexa. S druge strane, Alex je odgovoran za Kristiana."
"Odgovoran kako?" David je upitao.
"Ja ću biti odgovorna za tebe." Nina mu se smješkala. "To znači ako ti uradiš nešto šta se Ashu ne sviđa, prvo će da napadne mene. Ako ne naiđe prvo na tebe, onda me ubije. A ako naiđe, ubije nas oboje." Veselo je rekla. "Uglavnom, trenutno svima ovdje je pripisana smrtna kazna. Osim Vješticama iz Memphisa." Glavom je pokazala
prema Casandri i Carolini. Carolina joj se djetinjasto izbeljila, a Casandra je samo ubijala pogledom. Bilo bi loše da ona ima sposobnost da ubije nekoga pogledom. Ne bi mnogo živih ostalo.
Grizla sam usne zubima da se ne nasmijem. Sad je malo glupo što one znaju da ih u školi tako zovu. Imam osjećaj da se Kristian namjerno nasmijao naglas. Prkosno na neki način.
"Porculanke." Prkosno je progovorio. Stajao je u nekon nagnutom položaju, sa rukama malo iznad koljena. Možda radi jogu. Zašto su većinom pogledali u mene kad je to rekao?
"Šta? Ja nisam…" uhvatili su me nespremnu.
"Ne, ja sam." Alex je sarkastično rekao i nije odolio da se ne nasmije naglas.
"Mislite šta hoćete." Odbrusila sam. Okej, ja jesam izmislila taj nadimak, nisam ja kriva što je ušao u upotrebu kao normalan naziv za njih (Vještice iz Memphisa se sada koristi kad te baš iznerviraju.)
"Kristiane i Casandra." Elizabeth je značajno rekla i rukama im pokazala da pređu naprijed tako da ih svi možemo vidjeti. Kristian je u farmericama, crnoj majici kratkih rukava i crnim starkama. Jedina sam opremljena jaknom, ali za razliku od njih, meni hladnoća smeta. Oni mogu goli na sjevernom polu, baš ih briga.
Nevoljno su se ispravili i krenuli naprijed.
"Hoću da zakopate sve ratne sjekire koje trenutno koristite.." naglasila je taj dio posebno. "A kasnije radite šta hoćete."
"Nisam ja kriv što je ona hladnokrvna kurva." Kristian je polako rekao, kao da je izaziva.
"Bar nisam kao tvoja draga." Slatko mu je rekla, ali iste sekunde kad je to izgovorila, prenaglo je gurnuo tako da je odletjela unazad. Whoa, ovo je bilo tako veličanstveno, da nisam obratila pažnju na to šta je ona rekla.
"To je, ovaj.." prešao je rukom ispod nosa kao da ga briše, ali mnogi ljudi to rade kada su nesigurni u vezi nečega. "Kada na primjer želite da gurnete nekoga malo."
"Gurnuću ja tebi.."
"Casandra!" Tobias je ukorio ponovo, dok se vraćala. "Ovo gurkanje neće biti potrebno."
"Gurkanje?" David je prostenjao, prekrštenih ruku.
"Idi." Carolina mu je odjednom rekla. Pomalo iznenađeno je pogledao.
"Moj proces nije gotov, čisto da snate." Naglasio je, okrenuo se i nestao.
"Moj.. macho man." Nina je sarkastično rekla, ne zlobno, uz osmijeh i nasmijala sve oko sebe. Ne kontam.
"P.J!" Carolina je iznenađeno povikala na njega. "Jesi li svjestan da će te Kristian ubiti?”
"Šta? Prestani da mi preturaš po glavi, Isuse!" Uhvatio se za glavu, kao da to može da je spriječi u čitanju misli.
"Šta si uradio?" Kristian je odmah upitao. Shvatila sam da se ništa posebno ne dešava jer David nije tu. Baš je ova visoravan morala da bude daleko. Kako je krenulo, nećemo nikad ništa ovdje naučiti.
"Ništa." P.J. se branio.
"Nije on kriv." Shvatila sam odmah o čemu se radi, jer je P.J. svejedno kukao o tome.
"To je jedina stvar koju sam ti rekao da ne radiš!" Kristian se izderao na njega, iznervirano. Ostali su izgledali kao da su razumjeli sad o čemu se radi.
"Nisam ja kriv! Ona je htjela! Vidi, živa je!" Pokazao je na mene, s obe ruke, braneći se od bijesnog Kristiana.
"Shvataš da mogu da ti čujem misli?" Kristian je isfrustrirano upitao. "Hoćeš li ikada naučiti?" Krenuo je prema njemu, ali sam refleksno stala između.
"Da nisam htjela da dodirnem to grmlje, ne bih." Polako sam mu rekla, kao da ga smirujem.
"Dodirneš grmlje!? Dao si joj da dodirne grmlje?” preko mog ramena je bijesno sijevao na P.J.-a. Ups? Šta je onda u pitanju?
"Skroz sam zaboravio!" P.J. se branio. Osjetila sam da je David došao, u jakni. Ahaa. I njemu je hladno ponekad.
"Casandra." Elizabeth je zvučala kao da je nešto zapovijedila Casandri. Iza crnih, sijevajućih Kristianovih očiju, Casandra je skoncentrisano držala ruke ispred sebe kao da ih drži na stolu, a onda se iz zemlje, magično počela stvarati voda. Zanijemila sam. Ne znam da li ću se ikada naviknuti na to. Izgledalo je kao da je izvlači iz dubina zemlje - a s obzirom da ona upravlja elementima, možda i jeste tako. Nina me odmaknula od Kristiana i P.J.-a. Krenula sam da se suprostavim tom činu, ali od vode, P.J. je počeo da stvara staklo. Prelazio je rukom po vazduhu kao da spužvom čisti staklo, a Kristian je jednostavnim pokretima uklanjao staklo, vraćajući ga u prvobitno vodeno stanje. Zatim je P.J. od stakla pravio šiljke, koje je Kristian vješto izbjegavao, skačući u visz pomjerajući se lijevo-desno ili tako što čučne. Izgledalo je tako nevjerovatno.
Alex mu se pridružio. Više nije bilo staklo, nego, reklo bi se željezno, ali po krajevima, veoma oštro. Ustuknula sam svaki put, kad bi Kristian ili Alex za dlaku izbjegli to.
"Sad." Alex je rekao. Kristian je napravio par koraka unazad, a P.J. je od tog željeza naoravio visoki, debeli zid, sa šiljcima koji nasumično iskaču u raznim veličinama.
"Ovo je osnovna vježba, za izbjegavanje fizičkih napada." Kristian je glasnije rekao,poput nekog trenera, da ga svi čuju.
"Sporo je." Nina je nezadovoljno gledala u to.
"Opušteno." P.J. joj je dobacio.
"Ovo ne može da vas ubije, P.J. ima potpunu kontrolu nad tim." Kristian je nastavio. "Koliko god suludo zvučalo, možete da vjerujete P.J.-u na ovome." Pogledao je prema nama. "Alexe, prvi."
Odjednom, nisam mogla pogledom da pohvatam gdje šiljci izlaze i koje dužine. Alex je išao duž tog zida od 10-ak metara, spremno izbjegavajući, sklanjajući se u različitim pravcima, ali nije išao dalje od zida, da se odmakne. Izgleda da je Casandra ubacila efekte, tako da je iz poneke šikljala vatra. Oni žele da ja ovdje premrem od brige.
"To je jedan način." Carolina je rekla, prilazeći početku zida. P.J. je stajao na kraju, držeći ruke u posebom položaju. Gledao je po svojoj tvorevini, kao da je prava mašina kojoj nadgleda konstrukcije. "Naravno, postoje drugi načini. Ako možeš nekome da čitaš misli, lako možeš da predvidiš njegov pokret. Um ljudi je 4 puta brži od govora. Um Natprirodnih 2, s tim da razmišljaju mnogo brže. Ovim metodama se mogu koristiti… Kristian… Kristian i Kristian." Entuzijastično je rekla.
"Ja i Cas." P.J. je dobacio, praveći neke izmjene u obliku.
"Vidite?" Carolina se ispravila, očajno gledajući u Elizabeth, Tobiasa i Casandru, takođe u pravcu Kristiana i Alexa. "Ovo je zašto je samo nas sedmoro uvijek. Oni su nesposobni. Nemaju posebne talente, neistrenirani su i nemamo nikakve koristi. Možemo samo umrijeti.”
"Oh, pomjeri se!" Nina je gurnula u stranu, zavrćući rukave majice. "Imam novi životni cilj, da prođem ovo i puknem te u tu glupu facu." Stala je spremno na početak zida.
"Nina.." Alex je napravio korak prema njoj, ali to je sve.
"Neće joj ništa biti." P.J. je ohrabrujuće povikao. "Reci kad si spremna."
"Odmah!" Nina je odlučno povikala. Potrčala je izbjegavala sve, do samog kraja, kad je odjednom odbačena 5 metara od zida, držeći se za bok. Dočekala se na noge.
"Šta bi?" P.J. je zaustavio kretanje zida. "Sve je bilo savršeno, dok nisi pogledala u Davida. Ne smiješ da gledaš u Davida."
"Zamisli sate i sate ovoga." Kristian je rekao Nini. "Ovo je 6 sekundi. 6." Značajno joj je rekao.
"Do tada sam bila dobra?"
"Ustvari, očajna." Carolina je rekla. "Oni su svi istrenirani natprirodni vojnici, a tebi je pažnju skrenuo David. Umrla bi i za manje od 6 sekundi.”
"Zato je bolje da se oslanjamo na sposobnosti." Casandra je rekla, a cijeli zid se slio u vidu vode. Kul. Kristian je, kao u ringu, borbeno, stao nasuprot nje. "Ne brini se, Anna, neću ga ozlijediti." Zajedljivo me pogledala.
"Ja bih prije brinula za tebe." Rekla sam joj. P.J. se nasmijao, ali ne primjetno. Krenula je na Kristiana, ali je odbio nekim vidom električnog polja. Sljedeći put je lako prošla kroz to, omamljujući ga nečim. Nakašljao se, ali bezo to riješio, napadom na nju. Nastale su neke varnice i odnesena je par metara unazad, ali se spremno vratila, napadajući ga grudvama.. blata?
Kristian je nekim kung fu pokretima svaki spremno odbranio, tako da se raspadao u malene komade. Nisam sigurna kako, ali našla se nad Kristianom, držeći ga u nepovratnom položaju.
"Mrtav." Objedanila je. Kristian je otpuhnuo. Ne kontam. Ponovo, mislila sam da je on moćniji.
"Casandra i Carolina su posebno trenirane. I imaju nekih 3000 godina više surove vježbe." Kristian je stao pored mene, dok su Casandra i Elizabeth zauzimale položaje. "Zato su nam velika prednost. Znaju kako oni razmišljaju."
"Nisam razumjela šta je uradila na kraju." Nisam gledala u Kristiana nego sam pratila spore pokrete Casandre i Elizabeth, kako objašnjavaju na koji način se odbraniti od koje vrste udarca.
"Fokusirala me na izbjegavanje jedne stvari. Kad je dobila moj potpuni fokus, preforsirala me bacajući previše zemlje na mene i kretala se uporedo s tim komadima. Tako nisam uspio da se odbranim od oboje." Objasnio mi je. "Onako može da te polomi."
"Mislim da treba da prestanete govoriti da ste besmrtni." Osmjehnuo se na to, ali je uskoro osmijeh splasnuo kao da ga nije ni bilo. Složio je onaj svoj fokusirani pogled, kada isključi sve oko sebe. Voljela bih da se češće smije.
David je bio iznenađujuće dobar, izbjegavajući sve šiljke sa zida. Spretan je. Alex kaže da je to nekim urođeno, a onda me David sažaljivo pogledao. Dobro, možda sam ponekad malo nespretna, ali nisam uvijek. Vidjeće on.
"Hoću ja da probam!" Ustala sam sa trave, gdje smo Kristian i ja sjedili na njegovom duksu.
"Ne, ne, ne, ne!" Kristian je ustao za mnom, uzimajući me za nadlaktice da me spriječi da idem tamo. "Ne."
"Anna, to možda nije dobra ideja." Elizabeth mi je blago rekla.
"Zašto ne?"
"Nisi skroz, znaš, razvijena." Kristian mi je rekao.
"Možda treba da počneš od razvijanja svojih čula." Elizabeth je posavjetovala. "Da budeš stalno fokusirana. Možda vidiš boje, ali i dalje se oslanjaš na stari vid. Treba da vidiš više." I značajno je pogledala u Kristiana.
"Da." Rekao je, prihvatajući to šta je rekla. "Hajde sa mnom." Okej, oni su glavni. Hodala sam pored Kristiana, osjećajući se neugodno zbog tišine.
"Znaš da samo za 6 mjeseci treba da odem." Rekla sam Kristianu. Iznenađeno me pogledao, smrknuto, a onda nastavio da gleda naprijed i ide. "Šta?"
"Shvataš da to nije moguće?" Upitao je tvrdog glasa, kao da ne može da izgovori to.
"Zašto? Ja planiram da živim još normalno, znaš."
"Nije u tome stvar." Odmahnuo je glavom. "Ako Ash sazna da si na našoj strani, nećeš više nikada moći da se ponašaš normalno među ljudima."
"Ali?" Podstakla sam ga, jer je izgledao kao da želi nešto da kaže.
"Ali.." Uzdahnuo je, kao da se boji da to kaže. "Zvučaće veoma sebično, ali to neću dozvoliti."
"Ne razumijem."
"Carolina i Casandra misle da treba Ninu da stavimo odgovornu za tebe i Davida. Tako, neće saznati da je Nina na našoj strani, a ni ti i David. Onda biste mogli da živite normalno, bar još.. 7 godina."
"To je odlična ideja!" Iznenađeno sam kriknula. "To.. to bi.. to bi bilo fantastično!" Osmjehnula sam se široko. "Mogla bih da budem sa braćom, da ih viđam, da.."
"Anna, Casandru i Carolinu nije briga za tebe, ni za Davida." Prekinuo je moje ushićene. "Ako odete od nas, recimo kao neutralni i Ash sazna da smo ga prevarili, bili biste odmah mrtvi."
"Ne može da sazna."
"MacArthurovi znaju." Zaustavio se. "Mogu čak i u ovom trenutku da budu ispred Asha i da mu govore da ste na našoj strani. Možda izgleda kao da znamo mnogo o MacArthurovima, ali nikad nećemo znati kakav sumanuti plan će im pasti na pamet koji uključuje vođe."
"Kako ste uspjeli 327 godina da ostanete živi?" Tiho sam upitala.
"To je ono čega se bojimo, Anna. Nas je 7 živo 327 godina. Znaš li koliko je onih poput Rachel, Joeya, Natashe umrlo u tih 327 godina? Nekad smo imali doušnike širom svijeta, a sad imamo samo Ninu, Elsu i Alvina." Nije izgledao zadovoljno. Ko i bi? "Nina je saznala za nas i sama naš našla i rekla da će biti na našoj strani. Ako nas je neko poput Nine lako našao.."
"Ali to je bilo davno." Rekla sam. "Ti se ustvari bojiš da ćemo David i ja umrijeti, šta god da se desi." Njegova šutnja je dala potvrdan odgovor.
"Ne želim da te izgubim."
"Nećeš me izgubiti, Kristiane." Okrenula sam se njemu i gledala u njega, da bi i on pogledao u mene.
"Lako je reći."
"Ovdje smo da nas naučite da se branimo, zar ne? Pa, evo me." Raširila sam ruke. Nasmijao se i pogledao prema prostransvu koje se vidi s ove planine.
"Gledaj u ono dole naselje." Okrenuo me prema tamo. Bilo je nekoliko kuća, ulica, ništa posebno. "A sad pogledaj šta radi čovjek kod žute kuće."
"Ne vidim čak ni žutu kuću." Namrštila sam se. Žmarci su mi prošli tijelom kad je Kristian stao iza mene, dovoljno blizu da izazove žmarce.
"Pokušaj." Rekao je. Aha, baš je od pomoći. Zanemari Kristianovo tijelo i traži žutu kuću.
Par trenutaka ništa ne vidim, a onda, iako je daleko i jako maleno, vidim kako se dijete igra sa psom. Crno-bijelim pekinezerom i da pas laje na štap koji dijete drži. Očarano sam se osmjehnula. Jebote.
"Vidiš?"
"Mogu da čujem kako skače." S nevjericom sam rekla.
"Skače?" Zbunjeno je upitao, a onda se nasmijao. "Rekao sam da tražiš žutu kuću i čovjeka."
"Pa šta? I ovo je dobro." Zatreptala sam par puta, ali sad kad vidim to, ne mogu ponovo da ne vidim.
"Nije dobro. Treba da me slušaš."
"Ja sam ovdje žensko, TI treba mene da slušaš." Uvrijeđeno sam se okrenula njemu.
"Mrzim vas žene od kako ste se izborile za svoja prava." Uzdahnuo je, ali nije bilo hejterski. Našalio se.
"Žene i treba da budu ravnopravne."
"Da, da, kako god. Žuta kuća, čovjek." Okrenuo me naprijed. Uzdahnula sam i tražila kuću. Eno žute kuće. Čovjek čita novine.
"Okej, vidim."
"Koji je naslov?"
"Kakav naslov?"
"Ne vidiš, je l’ tako?" Razočarano je uzdahnuo. Misli da mu lažem.
"Ne, ne. Vidim." Ponovo se fokusiram na čovjeka. "Putin?”
"Da, to je najvećim slovima." Sad je već bio zadovoljniji. "Pogledaj ka onoj šumi." Pokazao je šumu, desno od nas, na strmini kako se planina spušta. "Prebroj vjeverice koje trenutno skaču po drveću."
"Ma daj!" protestovala sam. "Nemoguće.. oh." Ugledala sam jednu crnu vjevericu. A onda još jednu. Nema šanse! Još jedna! Nasmijala sam se, očarana time. Je l’ ono zmija? Šta zmija radi na početku januara?
"Šest." Rekla sam.
"Devet, ali okej. I to je dobro."
"Možeš li da čuješ misli životinjama?"
"Mogu li da čujem misli životinjama, huh?" Otpuhnuo je kao da nije očekivao to pitanje. "Pa.. drugačije je. One ne razmišljaju riječima kao mi. One, evo, uzećemo na primjer vjeverice." Gledao je u šumu. "Trenutno, razmišljaju o onome šta rade. Kao u slikama. Kao u gifovima, razumiješ? Kao da djelimično gledam kroz njihove oči. A onda, kad treba da se vrati tamo gdje joj je kuća, za svaki put koji pređe, pomisli na onaj koji će sljedeći da pređe. Otprilike tako pamti gdje joj je dom." Osmjehnula sam se na to. Nikada nisam to tako zamišljala. Razumijem da mu je komplikovano da objasni, ali sam shvatila donekle.
"Upraksaćeš se, vidjećeš. Samo strpljivo." Uputio mi je osmijeh. Vjetar kao da ništa nije mogao da uradi njegovoj raščupanoj kosi. Ja sam se, s druge strane, osjećala kao kokoš poslije kiše, jer su mi ispadali kraći pramenovi i letjeli na sve strane.
"Jesi li razočaran?" Bilo je jače od mene. Glupa sam. Zašto sam ovo morala da pitam dok se on osmjehuje?
"Zbog čega?"
"Ničega." Skrenula sam pogled. Neka se ostavi toga, molim te, neka prihvati taj odgovor.
"Reci mi."
"Nije bitno."
"Anna." Tim me tonom natjerao da pogledam u njega. Mrzim kad to radi.
"Zato što sam ja.. ja?" Glupa sam. Trebala sam odmah da zašutim. Trebala sam da se borim za svoje pravo na šutnju.
"Misliš.. zato što si mi ti…"
"Ne, izvini, glupo je, ne moraš da odgovoriš." Okrenula sam se, da odemo odavde. Glupa sam.
"Anna, ne, čekaj." Zaustavio me, tako što se samo pojavio ispred mene. "Nisam razočaran."
"To kažeš samo zato što-"
"Ne, Anna, ozbiljno. Nisam razočaran. Mislim da niko ne bi mogao da bude razočaran."
"Jer sam tako divna, ma da." Sarkastično sam prevrnula očima.
"Mislio sam.. ne bi mogao neko da bude razočaran drugom osobom. Mislim da to nije moguće." Objasnio je. Super, sad se još više neprijatno osjećam. "Jesi li ti razočarana?"
"Zašto ti nisi razočaran? Od kako si me upoznao, ponašam se.. Ali s razlogom se ljutim. Ne bi trebalo da toliko kriješ stvari od mene.
A kad pogledam s druge strane, zašto bi mi išta rekao? To je meni sve tako… Imam samo 18 godina. Moraš da ne razumiješ.” Možda nisam trebala ovo da kažem. Bukvalno sam rekla da mi je žao što mu ne uzvraćam ljubav. To je pogrešno. Ja želim da mu uzvraćam, samo me plaši to što je on ‘predodređen za ostatak života’. Ne bi li vama bilo sumanuto da sad neko dođe (bez obzira da li liči na grčkog boga seksa) i kaže da vam je suđen do kraja života? I to ne samo 50-ak godina, nego 450. Ili više!
"Čula si Alexa. Niko te ni na šta ne tjera." Ozbiljno mi je rekao. Misli na Liz i Tobiasa. Pa da, naravno da nas je slušao.
"Ne razumiješ me." Odmahnula sam glavom. "Ti se meni sviđaš.” Objasnila sam.
"Jesi li sigurna u to?" Upitao me nekako šaljivo, kao da mi ne vjeruje. "Jer imaš čudan način iskazivanja." Osmjehnuo se, onako iskrivljeno.
"Prilično." Odgovorila sam na njegovo pitanje. Nisam bila sigurna šta dalje. "Onda.. idemo?"
"Naah. Casandra se svađa sa Tobiasom, nema ništa od nastavka." Rekao je. Refleksno sam poželjela da čujem to - i čula sam! Nije li to izvanredno? Iako, nije me baš zanimalo što se ona sad svađa.
"Zašto si nervozna?" Upitao me. Nisam sigurna zašto sam nervozna. Ustvari, nisam ni znala da jesam dok on to nije rekao. Približio mi se jedan korak, praveći moje normalno disanje nepodnošljivim. Sklonio je onaj glupi pramen sa mog lica i stavio mi ruku na obraz, primičući me još bliže. Okej, sad definitivno jesam nervozna. Znam da sam i prije par puta se poljubila sa Kristianom, ali.. Sada se čini nekako drugačije.
Osmjehuje se prije nego što prisloni svoje usne na moje. Iz glave mi nestaju brige, braća, vođe, nepodnošljivi ljudi, sve. Kao da se vrijeme zaustavilo. Sve je utihnulo. Kosa mu je tako meka na dodir, lice tako glatko.. Tiho je prostenjao prije nego što se odmaknuo. Ne znam kako ali.. vrijeme jeste stalo. Pogledala sam oko sebe. Sve je ukočeno. Dijete i pas su ukočeni..
"Da, ovaj… Ponekad ako poželim nešto, nemam kontrolu nad tim." Pročistio je grlo malo.
"Pa si zaustavio vrijeme? Jebote." Nasmijao se naglas malo.
"Nikome ne škodi. Vratiću ga sad-"
"Ne, ne." Zaustavila sam ga, privlačeći ga još malo za majicu, bliže sebi. "Ostavi ga još malo."
_____________________________________________________
Pozzzzzzzzzzzz
Jedva sam našla kako da stavim posvetu nakon postavljanja parta ahahah a slika Francisca što sam postavila ubija onako do kraja, ako neko još nije shvatio kako da pogleda i sliku, gore iznad parta imaju dva kružića, pa kad kliknete na drugi pojavi se slika hahah :D