The Hidden World

18 ▬ ''Nećeš umrijeti.''

Okej, hajde da sumiramo.
Znači, imam posebne sposobnosti - brzo se krećem, jako dobro čujem i vidim, ali samo na prekide jer sam u stanju procesa. I, navodno sam besmrtna na kraju tog procesa, a sad sam krhka. I zasada, mogu da jedem sve, ali uskoro ću moći samo slatkiše. Je li to dobro? Ne? Ne znam. Ne znam šta da mislim. Proces je stanje kad mi se razvijaju te sposobnosti. Sad je vrijeme da mi Kristian, nakon što mi je donio odjeću (iznenađujuće onu koju sam tražila), ispriča ko, kako, zašto, kad i gdje?
"Zar ne možeš da pušiš vani?" Upitala sam češljajući kosu četkom za kosu koju mi je dao da se poslužim njome. Izgleda kao da je niko nikad nije taknuo. A s obzirom na to kako Kristianova kosa uvijek izgleda, to je samo potvrđeno. On se u roku od 5 sekundi presvukao u trenerku i pojavio kod mene. Zastrašujuće je. Ozbiljno, izbezumljuje me. A on svaki put ponovi 'Naviknućeš se.' To nervira.
"Ne. Trebala bi da možda počneš. Pomaže u kontroli." Ispuhao je dim. Otvorila sam usta da se suprostavim, a onda mi je nešto drugo palo na pamet.
"Mislila sam da se ti lakše.. Kontrolišeš."
"Nije tako jednostavno. Vratili smo se prije 4 godine, a to je kao da sve radimo iznova." Odmahnuo je glavom.
"Nisam vidjela Alexa ili tvoje sestre da puše."
"To je.. komplikovano. Casandra i Carolina mi nisu sestre." Ponovo je povukao. "To je samo tako na papiru."
"Lažnom papiru."
"Tako je. I nisam ni u kakvom srodstvu sa Alexom. Ili Elizabeth i Tobiasom. Ili bilo kime." Raširio je oči malo i otresao cigaretu u pepeljaru. Ponovo sam primjećivala njegov ožiljak. Zaključujem da možda nije od brijanja. Pružio mi je cigaretu. Nisam dala odgovor. Uzela sam je u među prste i nesigurno povukla. Nisam se zakašljala, ali sam se osjećala drugačije kao da.. kao da..
"Duvan te slabi." Upravo! Osjećam se slabije! "Ne smanjuje sve tvoje sposobnosti, mislim da, ali uglavnom fizičke."
"To mi trenutno ne treba." Vratila sam mu cigaretu. "Rekao si da ćeš mi sve objasniti." Vratila sam četku iz druge ruke na sto. Zagrizao je usnu, pa povukao još jedan dim.
"Sjećaš se kako sam ti rekao da ne vjerujem u istoriju?"
"Da?"
"To je zato što ja jesam proživio istoriju." Osjećam se kao u nekom super filmu. Sad još samo treba da dođe Hugh Jackman sa oštricama iz ruku i Morgan Freeman da kaže da je neki bog. Bilo bi dobro i da dođe onaj najnoviji Superman, grrr. "Samo 5% ljudskog DNK je istraženo. Negdje u tih 95% je poseban gen, koji se prenosi generacijama dok se ne razvije u nekome. Ali, to nije mutacija ili nešto šta je nastalo prirodnim putem. Znaš, prije mnogo godina, u starom Rimu, staroj Grčkoj, staroj Kini, prije nove ere... Nije postojao svijet kakav ti sada misliš da je postojao. Gdje se sve plaćalo zlatnicima, stare ruševine su bili njihovi domovi i rijetko šta ima iza njih. Baš naprotiv. Taj svijet je bio razvijeniji od ovog, tehnologija, prevozna sredstva, astronomija, sve." Bio je pomalo oduševljen time.
"Nemoguće." Odmahnula sam glavom. "Za tehnologiju i prevozna sredstva ti trebaju prirodni resursi, a nafta se nije krenula eksploatisati tako davno." Iznenadila sam sama sebe ovim. Otkud meni tako brza dosjetka?
"Nije bilo smartfona, tableta i busova." Frknuo je. "Čak i u vrijeme kad sam ja bio, znaš, bez sposobnosti, bila je tehnologija. Ali nije ličila ni na šta kao sada. Bila je bolja, ali drugačija. To.. to ne možeš da zamisliš. Ti možeš da zamisliš samo odbijanja radio talasa od ozonski omotač, ali piramide i neboderi od jednog kamena, oni su ustvari bili povezani posebnim vazdušnim i prirodnin strujama. Znaš za energije piramida i to?"
"Znam. Ne zna se zašto su stvorene. Ili kako su napravljene." Zamišljeno sam rekla. U pravu je. Ne mogu da zamislim to.
"Lalito je bio na izgradnji piramida, to jednom prilikom pitaj njega." Odmahnuo je rukom. "Kako je tehnologija bila razvijenija, tako je i nauka. Prije nove ere, vođeni su veći ratovi nego ovi takozvani svjetski. Evropljani nisu znali za Sjevernu i Južnu Ameriku, nisu znali koliko svijet bukti ovdje. Zato je
vladar jedne suprostavljene strane odlučio da napravi natprirodnu vojsku, vojsku ljudi koje laseri i tadašnje vrste oružja ne mogu povrijediti. Tu je nastao novi problem. Neki ljudi su se protivili tome, jer, kako si i sama rekla, nije bilo korištenja prirodnih resursa poput nafte, ali su se iz zemlje vadili posebni sastojci. Ljudima je bilo stalo do prirode, svi su pazili na prirodu i živjeli u njoj. Ispočetka, to je radilo, ali to je bilo suprostavljanje svemu. Bili bi iznemogli i nejaki zbog nedovoljnog šećera iz voća."
"Misliš.. šećer je neophodan?"
"Šećer je glavni dio tog sastojka. Sada ljudi poput nas paze da ljudi poput.. pa, ostali ljudi ne dođu do tragova toga. Ali trebaju milioni godina da se sintetiše. Unošenjem šećera, hraniš stanice kože i ostalih dijelova tijela, a te stanice potiču taj poseban gen."
"Nikad nisam bila dobra u hemiji." Promrmljala sam, dok je on vadio još jednu cigaretu. "Casandra i Carolina su iz tog doba."
"Oh." Uzdahnula sam. Kojeg doba? Prije nove ere? Ovo je smiješno. Zašto slušam ovo?
"Gen je isprva bio užasan. Vojska je propala, i tako je i nestala ta država. Onda je došao lijek, ali uprkos lijeku koji ih je održao svega maksimalno 6 godina u životu, gen se krenuo širiti. Niko nije imao pojma da će se toliko... ucrtati u čovjeka. Mislili su da su izgubljeni, da je to propao slučaj. Svi su zaboravili na to. Prvi čovjek poput nas nije trenutno živ, ali ima ih. Carol i Casandra su jedne od njih."
"Oh. One su.."
"4500 godina stare." Završio je moju rečenicu. Wow. Jebote.
"Hah. Šališ se?" Gledala sam ga s nekim podsmjehom. Reci da se šališ, reci da se šališ.
"Ne šalim se. Što prije ovo prihvatiš, biće ti lakše. Mislim, svejedno si, da se izrazim programirana da ti to u racionalnom smislu ne bude racionalno, ali prihvataš to."
"Ja.. hm. Ne znam šta da kažem." Odmahnula sam glavom. Ovo je.. nepojmljivo. Nisam sigurna šta da mislim.
"Kosa ti je drugačija, zar ne? I nokti." Napravio je onaj iskrivljeni šeretski osmijeh, ali ga je brzo sklonio.
"Oh. Da." Uhvatila sam se za kosu. "Kako?"
"Tvoje cijelo tijelo jača. Uskoro će biti skoro nemoguće da se ogrebeš."
"Skoro?"
"Mislim, moguće je da ti neko otkine ruku, ali niko ti neće otkidati ruku, pa ono." Slegnuo je ramenima, puhajući u vazduh.
"Znači, moja kosa je jača. Ustvari, ja sam samo primjetila da je ravnija." Zamišljeno sam rekla.
"Zar to nije logično?" Namrštio se. "Što ti je jača dlaka kose, ravnija je?"
"To bi objasnilo Casandrinu i Carolininu kosu." Promrmljala sam ljubomorno. Ozbiljno, onakvu kosu? Nemoguće. Pa, skoro.
"I tvoja će da bude takva. I moja je." Uhvatio se za kosu, pa je onda pustio, ostavljajući je više raščupanu nego prije.
"Šta se desilo sa svom tom.. tehnologijom?" Upitala sam. Ne namjeravam da pričam o kosi. Ustvari, nisam sigurna o čemu prvo želim da razgovaram.
"Evropljani. Vikinzi. Kinezi." Gledao je u cigaretu, kao da je to najvažnija stvar na svijetu. "Ljudi." Dodao je generalizujući.
"Nemoguće. Moralo je ostati bar nešto."
"Anna, ono šta je ostalo je pohranjeno u najvećim i najbitnijim riznicama svjetskih tajni. Ne razumiješ. Ni jedan čovjek ne smije da sazna za ovo. Ovo je.. ovo je kao neki drugi svijet. Potpuno drugi. Kao da imaš dva života. Kao da živiš u dvije dimenzije. I to tako mora da ostane zauvijek."
"Zašto?"
"Znaš li šta bi se desilo ako ljudi budu htjeli da vrše eksperimente na nama? Sposobni su za to. Imamo prijatelje u Kini i morali su da ubiju 23 čovjeka da bi sačuvali tajnu. To je ozbiljno, Anna. Najbolje je ako se držiš za sebe. To je to."
"To je.. zastrašujuće."
"Jeste." Potvrdio je uživajući u još jednom dimu.
"Mogu li sad da postavljam pitanja i da mi odgovoriš iako budu suluda?" Uzdahnuo je duboko.
"Postavi pitanja." Pretpostavljam da to nije značilo da će mi odgovoriti na sva. Nikako.
"Zašto tek sad saznajem?"
"Zato što, kao što sam ti rekao, proces je sada isprekidan. Dok još nije došlo do toga, mogla bi da nas izložiš opasnosti. Tako je sa svima, ne brini, nisi jedina." Vjerovala sam mu. Okej, pustiću ga da se izvuče s ovim.
"Šta se desilo za Rileyev rođendan?"
"Dalje."
"Kristiane."
"Dalje." Odsječno mi odgovara, bez namjere da mi dâ odgovor koji tražim.
"Možeš li mi bar reći kakva si sranja radio i ti i Carolina onda kad je Indijac bio i kad sam bila ovdje?" Iznervirano sam prevrnula očima.
"Povrijeđena ti je kičmena moždina, ali nisi umrla jer je proces počeo. Gen.. on se na neki način nalazi u kičmenoj moždini najvećim dijelom. Takva povreda ga je mogla zaustaviti. Još jedan razlog zašto ti nismo ništa prije rekli." Spremno je odgovorio, kao da je znao da ću to da pitam.
"Koja je stvar što si radio mojoj mami i direktorici? I Kyleu kad nas je razdvojio na hodniku? I pokušao meni? I Daleu?" Neugodno mi je što sam rekla ovo za Kylea. Ne bi trebalo da to pamtim. Ali Kyle je samo tako stao između nas i rekao nam da se razdvojimo. Idiot. Što me vodi do sljedećeg pitanja.. "A moja braća?"
"Rekao sam ti. Mogu da manipulišem mislima ljudi." Odgovorio je gaseći i tu cigaretu.
"To mogu svi?"
"Ne, samo ja. Carolina.. Ona može da ti uradi sa umom bilo šta. Nije bitno šta si i ko si. Može da te navede da oko sebe vidiš i doživljavaš svoju najveću podsvjesnu želju ili strah, da umisliš da si majmun ili vidiš ono šta ona hoće da vidiš. Može da te natjera da pomisliš nešto šta nikada ne bi. Ona je jedna od najmoćnijih."
"Najmoćnijih? Kako to misliš?"
"Znao sam da sam nešto bitno izostavio." Uzdahnuo je mučno. "Dakle, osim uopštenih sposobnosti, svi imaju i neke dodatne. Ne znamo na osnovu čega zasnovane, ali mogu da budu veće ili manje. Kao što Carolina upravlja tuđim mislima."
"A.. Casandra?" Ne znam zašto sam upitala. Sada želim da sve znam.
"Casandra je na neki način značajnija i od Carol. Ona može da upravlja elementima, vatrom, zemljom, vodom, vazduhom, tako da, praktički svime." Objasnio mi je. "Imale su 4500 godina vježbe i stvorile su od toga zaista nešto veliko."
"A Alex?"
"Alex." Ponovio je pućeći usne. "Alex ima izražene osnovne mogućnosti. Kao na primjer, može da vidi bakterije ako to želi ili čuje kako trava raste. Ništa posebno."
"A ti?" Prošaputala sam.
"Ništa posebno." Ponovio je.
"Carolina nije mogla da me natjera da zaboravim ono sve." Primjetila sam.
"Liz misli da vjerovatno imaš mogućnost neke odbrane ili nešto. Ne brini, doći će ti sâmo. To nije ono čime trenutno treba da se baviš."
"Pitala sam maloprije za svoju braću."
"Oni će biti mrtvi kroz nekoliko godina. Naravno, za desetak ćeš lažirati svoju smrt i živjeti daleko od njih, ali-"
"Je l' se zajebavaš sa mnom?" Prasnula sam iznervirano. Još mi mozak ne registruje ono šta sam čula danas, a on me sprda.
"Izgledam li kao da se zajebavam?" Odmjerila sam ga, kao da provjeravam da li izgleda tako. Ne izgleda. "David je već isplanirao na neki način. Gledaj, Anna-"
"David? Jesi li rekao David?"
"Da. On je, znaš, poput nas."
"Lažeš."
"Počni da mi vjeruješ."
"Lupaš."
"Hoćeš da ga zovemo da dođe?"
"Ne." Ne želim Davida ovdje. Sada trenutno ne. Moram da saznam još toliko stvari.
"To je sada tvoja realnost. Prestaćeš da se mijenjaš. Kada tvoja braća budu imali 60, ti ćeš i dalje izgledati isto, a oni naborani i sijedi. Ima li ti to logike? Za nekoliko godina, nestaćeš kao Anna Anderson i bićeš neko drugi."
"Jesi li ti neko drugi?"
"Rođen sam kao Kristian Hale."
"A ostali?"
"Alex je rođen kao Aleks Vukov, iz Rusije. Casandra i Carolina su bile Massachusetts."
"Nije li to neki grad ili država?" Namrštila sam se. Jeste? Nije? Jezero?
"Ima mala država Amerike. Naziv i potiče od Massachusetts porodice, koja je bila veoma uticajna. Ustvari, Carolini i Casandrini roditelji su ih krili do njihove 14-e godine. Tada nije bilo normalno da ljudi imaju plave oči i kosu. Protjerane su."
"Oh. Protjerane?" Uzdahnula sam. Mnogo informacija. Zanimljivosti. Kao da čitam jako dobru knjigu.
"Kao da nisu djeca svog oca, sramota države, samo jer su se razlikovale. U Sjevernoj Americi tada nije bilo Rusa ili Evropljana svijetle kose. Bile su čudo i prokletinja.
Znaš da su ljudi prije imali samo smeđu kosu i oči. Plave oči su mutacija, kao i plava kosa ili crvena. Tada nisu znali da je mutacija, bile su samo đavolje djelo za njih." Ne znam zašto, ali sad mi ih je žao na neki način.
"Šta se onda desilo?"
"Protjerane su, rekao sam ti. Proces im je počeo sa 14, ubrzo su srele Asha i on im je pomogao."
"Kako misliš počeo sa 14? One ne izgledaju kao da imaju 14. Ili 15." Zbunjeno ga gledam. Ovo je tako mnogo informacija. Previše.
"Proces traje nekoliko godina, Anna. Najčešće 7, ali može do 10 ili 3. Sve zavisi od toga kako se potrefi."
"7? 10?" S nevjericom ga gledam. "Ovo može da se završi kad budem imala 28!?"
"Tvoje? Čisto sumnjam." Stisnuo je usne u jednu liniju. "Planirali smo da upišemo isti koledž kao ti, da pazimo na tebe, a David je ionako u tome preko 2 godine."
"Planirali ste šta?"
"Ta tvoja povreda... Nije spriječila proces, nego ga je ubrzala. Nije nas bilo 9 dana, Anna, a ti se već krećeš kao mi. Ne znamo šta ti je." Glas mu je skoro zadrhtao.
"Misliš da ću umrijeti?"
"Nećeš umrijeti."
"Otkud znaš?"
"Ja neću dozvoliti da umreš." Ali mislim da nisam mogla ništa više da kažem poslije njegovog tona. Samo sam teško zatreptala, da se malo saberem.
"Pričaj mi nešto." Čujem sebe kako govorim. "Bilo šta." Teško sam disala. Namrštila sam se. Osjećam kako nešto nije u redu. Zatreptala sam par puta, a boje su postale tako.. intezivne. Je li ovo.. koja je ovo boja? Nešto kao.. kao.. Ne mogu da je definišem. Mislim, pokušajte vi opisati boju. Nešto je žuto i ne možete reći 'ova boja je kao boja između smeđe i narandžaste' kad to nije istina i ne možeš da opišeš.
"To je zbog prekida u procesu." Rekao mi je, pa pogledao tamo gdje gledam. "Ta slika je divna, zar ne?" Osmjehnuo se. "Tu boju ljudsko oko ne može da razazna, pa samo vidi bijelu ili crnu." Tako je. Mislila sam da je crno-bijela slika.
"Tako je.. Čudna."
"Znam. Ima ih još 3." Gledao me s nekom zabavljenošću u očima. "Voliš umjetnost."
"Da." Prodahtala sam. "Tako je.. Možeš li još da mi pričaš?" Nisam sklanjala pogled sa slike. Moj mozak je i dalje pokušavao da definiše tu boju. To ne možete zamisliti dok je ne vidite.
"Šta te zanima?"
"Alex."
"Alex?"
"Okej, pričaj mi o sebi."
"Čekaj. Šta te zanima u vezi Alexa?"
"Pa, ispričao si mi od kada su Carolina i Casandra." Objasnila sam. Pametan je on momak, shvatiće šta želim.
"Alex je rođen u Rusiji. I živi dovoljno dugo godina da mu jezik nije problem. Štaviše, Carol i Casandra znaju preko 80 jezika. Alex zna 40 tečno."
"A ti?"
"Tako nešto. Nisam sad siguran." Slegnuo je ramenima. "Alex je s 17 godina poslan u vojsku i za vrijeme bitke je shvatio šta mu se dešava. Odlikovan je najvećim ordenima, pripisane su mu najveće zasluge, zbog junaštva i hrabrosti. A ustvari je shvatio da mu niko ništa ne može tim bezvrijednim oružjem. U njegovoj jedinici je bio još jedan poput njega, Dimitrij Kovskov, koji mu je pomogao. Vojska i odbrana njegove države su mu bili sve. On je nevjerovatno sposoban i pametan ratnik. Treba da ga vidiš kad je predan svom zadatku. Ali kad je došao među najveće slojeve i činove, saznao je za sve zavjere. Nakon 200 godina ratovanja na strani Rusa, odustao je. Nije bio ni na jednoj strani. Kad smo se upoznali, ostao je sa mnom i od tada se nismo mnogo razdvajali." Snizio je ton pri posljednjim riječima.
"Šta se desilo Dimitriju?"
"Ne čudi me." Promrmljao je. Nije očekivao da će mi pasti na pamet to. "Dimitrij je bio na strani zavjera. Zato su ga rastrgali i ubili oni kojima je Alex rekao za sve te zavjere. Alexa su poštedili i ponudili da im se pridruži, ali znaš, nije htio."
"Kada je to bilo?"
"Oko 200 i neke godine."
"Rekli ste da je Alex stariji od tebe 128 godina." Ispuhao je vazduh kroz nos, na onaj način kada zvuči kao da se nasmijao, a ustvari nije.
"Nije stariji 128 godina."
"Nego?"
"Ne želim da pričam o svome životu."
"Zašto?"
"Samo ne želim."
"Ne vjerujem ti." Iznenađeno me pogledao kad sam napokon sklonila pogled sa slike. "Rekao si mi bukvalno samo osnove svega. Ne vjerujem da je tako jednostavno."
"Nije jednostavno. To je ono šta za sada treba da znaš." Objasnio je šturo. Očigledno ne želi dalje da priča išta.
"Ko je Ash?"
"Dalje."
"Je li mrtav?"
"Nije mrtav." Uzdahnuo je. "Bilo bi dobro da jeste, ali nije."
"Što? Šta se desilo?" Zainteresovano sam ga pogledala.
"Ne treba više ništa da znaš. Sutra nećeš ići u školu. Bilo bi dobro da odeš i odspavaš." Zatreptala sam kad je divna boja na slici krenula da blijedi. Otvorila sam usta, nemoćna da progovorim. Kao da je neko obrisao, slika je postala bijela i crna. Nema sive, nema ničega između. Samo bijelo i crno.
"Znači li ovo da sve šta je bijelo i crno je ustvari ove boje?" Upitala sam Kristiana. Osim njegovih očiju, one su uvijek crne.
"Ne. Znaš da imaju teorije da crna i bijela nisu boje, što je donekle tačno. Ali kad vidiš bijelu ili crnu u prirodi, velika je vjerovatnoća da ustvari to nije crna ili bijela boja. Ali odjeća, zidovi, auta, sve šta je čovjek napravio - bijelo je. Ili crno."
"Žedna sam." Ustala sam, jer ne želim da mi on donosi vodu. Ponovo sam se istraumirala kad je nestao na 3,4 sekunde i stvorio se sa čašom vode predamnom. "Hvala." Promrmljala sam i otpila gutljaj. "Slatka je."
"Da", potvrdio je. "Pokazaću ti sobu."
"Ali ja želim normalnu vodu."
"Ta je bolja."
Kraj konverzacije. Odveo me na sprat i pokazao jednu sobu. Tu su bile moje stvari koje sam tražila.
"Ja sam dvije sobe niz hodnik ili na prvom spratu ako me budeš trebala. Ali ne moraš da dolaziš, mogu da te čujem kako dišeš na 200m. Bukvalno." Raširio je oči, kao da je isfrustriran time. Izašao je bez daljnje komunikacije. Da odspavam? Šta on misli, da moj mozak može da spava kad treba da obradi toliko mnogo informacija? Okej, da, malo sam pospana ali.. Pretjerano sam pospana. Nije mi valjda stavio nešto u vo... I sljedeće šta znam je da mi glava uranja u oblake.
Sanjala sam Casandru i Carolinu, malene djevojčice, plave kose i plavih očiju, u zaključanoj sirotinjskoj sobi s jednim prozorom i dva kreveta, sa osmjesima na licu. Osmjehnula sam se i ja njima, a onda su se odjednom uozbiljile. Alex je utrčao u sobu, preplašen, zaštitnički nastrojen prema djevojčicama. Gledam oko sebe. Čega se boje? Koga se boje? Najednom shvatam da sam ja prijetnja. Pokušavam da im kažem da nisam, da im neću nauditi, da ne treba da se boje i prilazim im. Ali glas ne napušta moja usta. Alex gura djevojčice u stranu, spreman da me napadne. Ne, neću vam ništa, pokušavam da mu kažem. Ne!, urličem kad je krenuo prema meni. Znala sam da hoće da me ubije.
"Ne!" Naglo se hvatam za glavu i jorgan, u krevetu, zadihana i reklo bi se znojna. "Ne." Tiše ponavljam. Sve je u redu. U svojoj sam sobi. Samo san. Samo san. Uzdahni. Izdahni. Udahni. Izdahni.
"Jesi dobro?" Kristian se najednom nalazi pored mene. Trzam se na njegovu prisutnost, iako sam navikla da je tu kad se budim.
"Da." Šapućem. Odjednom mi dolazi - nisam u svojoj, nego Kristianovoj sobi. "Probudila sam te?" Tiho sam ga pitala, kao da neko može da me čuje.
"Ne." Odmahuje glavom i shvatam da nije ni spavao. "Spavaj. Noćne more su samo dio procesa i pretjeranosti informacija u mozgu. Ne brini." Stavio mi je ruku na obraz. Iz nekog razloga, sjetila sam se Davidovih noćnih mora, ali sam potisnula to sjećanje čim me Kristian dodirnuo. Njegov dodir je tako... "Spavaj, okej?" Zaklimala sam glavom, a on je ustao da ide.
"Nemoj da ideš", jedva čujem sebe. Alex je izgledao tako zastrašujuće. Ne mogu da ostanem sama poslije noćne more, ne u tuđoj kući. "Ostajao si i prije, zar ne?" Iako je mračno, mogu da ga vidim kako je lagano klimnuo glavom. Vratio se do kreveta i u sekundi našao pored mene. Nismo progovarali. Bar ja nisam jer znam da bi bilo čudno. Htjela sam ga pitati šta mi je stavio u vodu, ali usta su mi se osušila i zalijepila, a kapci su mi bili nemoćni za otvaranje. Neka, može da sačeka.

________________________________________________

Ne znam šta da napišem u depresiji sam jer Taylorin video nije izašao desetog nego tek trinaestog :((