Stojim ispred zgrade i razmišljam da li da uđem unutra. Bila sam u prodavnici i zadržala se više od dva sata. Nakupovala sam sve i svašta. Većinu stvari verovatno nikada nećemo ni otvoriti. Joj, da li su unutra? Da uđem ili da čekam? Ma ući ću. Šta da čekam? Verovatno su do sada otišli, pa već je pao mrak. Kročim u zgradu i uđem u lift. Ubrzo se nađem ispred stana. Duboko udahnem. Samo da nisu tu. Prelomim i otvorim vrata. Pa, ništa se ne čuje. Produžim do dnevnog boravka i ugledam brinetu kako nešto pokazuje Vuku. Lep prijatelj, nema šta.
– Hej! Zašto si mi ti tako poznata? – jedan mladić me ugleda i vikne. Bravo, Sofija. Baš si morala da stojiš na vratima i da te primete. Šta ćeš sad?
– Kako ne znaš? Ona je pre neki dan upala na sastanak i izvukla Vuka – drugi mladić kaže ovom prvom. Pogledam u Vuka, a on je reaguje.
– Zar nećeš da nam se predstaviš? – kroz šarmantni smeh upita me onaj prvi mladić koji me je primetio na vratima.
– Izvinjavam se ako Vas ometam. Došla sam samo da ostavim namirnice Vuku – kroz lažni osmeh kažem i pokažem im kese.
– Ne ometaš, slobodno ti završavaj svoje obaveze – brineta mi se nasmeši, a meni dođe da je počupam. Šta ima da ometam? Glupača. Zgodna glupača. Pomerim se sa vrata i odem u kuhinju. Tresnem ovim kesama o sto i nervozno sednem. Zaštoy već jednom ne odu? Još ona brineta. Glupa si, Sofija. Šta tebe zanima brineta? Bolje ti je da napraviš nešto za večeru. Da, napraviću večeru i ignorisaću Vukovo postojanje. Želeo je da bude sam, biće. Dobro, biću ja tu, ali neću progovoriti ni reč sa njim. On će meni: "Možeš da odeš negde i da se zadržiš". Bukvalno me je na lep način isterao. Izvadim meso iz kese i krenem da ga seckam.
– Zašto si se tako dugo zadržala? – začujem nečije korake i onda progovori Vuk. Slegnem ramenima i uzmem povrće pa krenem da ga režem.
– Sada ne razgovaraš sa mnom? – krajičkom oka primetim da je seo na stolicu.
– Rekao si mi da odem i da se zadržim – nisam mogla da izdržim.
– Da, zato što si napomenula da nema upoznavanja sa porodicom. Ti nisi želela da se upoznaš sa njima – klimnem glavom ne želeći da se raspravljam sa njim.
– Sutra će neko doneti tvoje stvari – frknem i nastavim da pravim večeru.
– Jesi siguran da želiš da budem ovde? – možda je promenio mišljenje. Ipak, brineta je brineta. Mnogo toga može da se promeni za nekoliko sati.
– Ne razumem. Šta ti to sada znači? – zbunjeno me pita i sada sigurno ima onaj namršteni izraz lica.
– Kada pričaš sa mnom, onda se okreni prema meni – besno ugasi ringlu i okrene me prema sebi.
– O čemu pričaš? – sedne na stolicu i mene privuče između svojih nogu. Rukama me je obgrlio i bukvalno zarobio u kavezu.
– Mislila sam da si možda promenio mišljenje. Možda ne želiš da budem u tvom stanu, jer ćeš imati posete. Možda jednostavno ne želiš više ništa od mene. Otkud ja znam – smireno kažem, a on izvije kut usne u polu osmeh.
– Odakle ti takva ideja? – krene da prelazi prstima po mojoj ruci.
– Naći ćeš se u nezgodnoj situaciji, na primer kao u ovoj danas. Bio si sa društvom, a morao si da razmišljaš da li ću upasti u stan – pokušam malo da se odmaknem od njega, ali mi ne dozvoljava.
– Ja se ne sećam da sam to rekao – kratko kaže. On se ne seća. Prevrnem očima i okrenem mu leđa s namerom da pobegnem od njega.
– Ali si mislio. Pusti me, gladna sam – štipnem ga za ruku, ali on ne reaguje.
– Sve što radim, radim zbog toga što želim, a zato što moram. Zapamti to – povuče me za ruku i padnem u njegovo krilo. Ruke obavija oko mojih leđa i nasrne na moje usne. Nesvesno krenem da se pomeram u njegovom krilu i on zareži. Namerno zavučem ruke u njegovu kosu i krenem jako da je čupam.
– Da li ti to želiš da mi počupaš svu kosu sa glave? – malo se odmakne od mene i sa onim svojim polu osmehom me upita. Uhvatim krajeve njegove majice i povučem je. Spustim svoje usne na njegove i obgrlim ga oko vrata.