Zvuci isparkiravanja automobila bili su ni manje ni više iritantni po nadražene uši jedne brucoškinje.
U jeku prijemnih ispita, svojom inatljivom prirodom, umesto da odabere studije pravnog fakulteta i krene očevim, ili pak odabere medicinu, studijsku grupu stomatologije i krene majčinim stopama, odabrala je jednostavno mašinstvo.
Iako jedini njeni ozbiljni kontakti sa tehnikom su se završavali na upotrebi tostera, ponekad paljenja mikrotalasne pećnice da ispucka kokice, odabrala je robotiku.
Kao jedan od boljih đaka gimnazije, sa solidnim prosekom, vrata na ne tako traženom univerzitetu su joj bila otvorena. Široko.
Kao kćer sudije privrednog kriminala Tanaskovića, znala je da je jedan sudija u porodici dovoljno. I jedan pravobranilac u vidu njenog starijeg brata Marka. I znala je da je menadžer u zdravstvu poput njenje starije sestre Anđele i majke stomatologa previše.
Trebalo je prodrmati krvnu lozu Tanaskovića i otisnuti se na sasvim drugu stranu.
Novac koji su posedovali bio je sasvim dovoljan da se u takvoj egzibiciji pronađe, no Kalini novac nije puno ni značio.
Znala je, neće ostati gladna, sve dok veruje u sebe i svoja deset prsta....
Zvuci spoljnog sveta vraćali su je u realnost, kao i u stanje da je osvanuo ponedeljak, drugi dan nakon Brucošijade, a nju je glava još uvek strašno bolela.
Pogled na sat jednim okom joj je kazivao da će kroz koji minut nastupiti tišina, čim svi krenu svojim poslom, a nju ostave da se uskoro sprema za odlazak na predavanja...
Tup udarac o vrata njenje spavaće sobe naterali su je da prekrivač povuče više ka bradi svesna svoje golotinje i toga ko je sa druge strane vrata.
- Doneo sam kafu, sladoled i kajzerice iz pekare. Diži guzicu, moraš da jedeš!
- A čemu sladoled?
- Sladoled je za mene, kretenu! - Vladan je bio ozbiljan kada su u pitanju bili slatkiši.
- Ne vuci mi kikice, majmune!
- Hoću, baš su glupe! - odgovorio je gledajući devojčicu plavih očiju kako pokušava da popravi repiće koje joj je majka namestila...
- Vas dvoje! - strogi glas učiteljice opomenuo ih je da su u školi, a ne na ulici i Kalina je sa osmehom anđelčeta pesnicom udarila Vladana u ruku...
- Neću ti dati pola čokoladice, samo da znaš - rekao je držeći se za nadlakticu gde se malena pesnica pređašnje našla.
- Izađi, 'leba ti, da se obučem - skoro da je molila sakrivena ispod pokrivača...
Vladan je odmahnuo glavom u neverici, zatim uz osmeh izašao van Kalinine sobe.
Nije bilo u toj sobi ništa što do tada već nije bio video, ali poštovao je njenu želju za osamom.
Nekoliko udarca u stolicu ili sto i dva vriska kasnije, a ukupno petnaest minuta čekanja pred vratima, bio je znak da se Kalina napokon obukla i mogao je ući.
- Doneo sam onu instant kafu što voliš. Ali prvo, pojedi kajzericu, molim te...
Gledala je u pecivo i sa neodoljivom željim da ga udari po sred čela, zastala je u pola pokreta. Bila je gladna, celog predhodnog dana nije ništa jela, već samo lečila glavobolju nakon žurke, sada joj je već stomak zavijao.
Nakon trećeg zalogaja, milina ju je oblila, a dim Vladanove cigarete mamio je da završi s doručkom i pridruži mu se na kafi.
- Kakav nam je plan za danas?
- Recimo, da stignemo živi i zdravi do mašinskog? Kali, znaš... U subotu...
- Vlajo, znaš... Subota za subotu, danas je ponedeljek!- nije želela da napreže svoje moždane vijuge da se seti subote i šta je u stvari Vladan želeo da joj kaže.
Osmeh olakšanja na njegovom licu samo je na sekund bio tu, a ravnodušnost preuzela je primat u igri otkrivanja osećanja.
