Ako bi trebalo okarakterisati periode života, ne bi mogli prostom podelom na rođenje, odrastanje, starenje i smrt. Takođe, periode života ne bi mogli vezati za jedan do dva događaja.
Život je zbir izbora.
Život je zbir različitosti.
Život je... Sve!
Kalina je grlila život.
Imati porodicu koja je voli, prijatelja koji je je poštuje, imati cilj predstavljali su život...
- Kažeš, samo se držite za ručice? - pitao je Vlada smejući se Kalininom odgovoru.
- Kažem, samo me drži za ruku. Vlado, iskreno, prvi put mu ne nalazim manu i imam osećaj da bi mogli... - prekinula je samu sebe u pola rečenice videvši da se Vlada ozbiljno namrštio.
U sekundi je promenio svoje ponašanje i iz zabavljenog prešao u zabrinuto.
- A ja tvrdim, muškarac ne može i ne želi da jednu curicu samo drži za ručicu i šeta je. Slušaj, deceniju i jače je stariji, ali i iskusniji. Muškarac kao i žena ima potrebe. Nemoguće je da već mesec dana vas dvoje samo šetate! Ni jednom ti nije zarežao na uho?
- Jeste...
- Pa, šta onda misliš? Misliš da kao balavac se olakšava pod ćebetom sa "Erotikom"? Kalina, ozbiljan sam. Imaš li ti planove s tim čovekom ili?
- Imam. Vlado... Mnogo se dugo znamo, malo mi je čudno da ti pričam o svojim " planovima"! - skrstila je ruke na grudima, pogledala u tepih i u nedostatku reči - zaćutala.
- Ne moraš da pričaš, pričaš. Bože, ne želim ni da slušam, samo znaš da si redak cvet i kao takva... Pa, malo je reći da ko te ubere, taj će želeti da te sačuva. Muškarci su posesivni...
- A prvi, prvi, vama mnogo znači! Možda čak više nego nama. Ja sam samo želela da upoznam ono muškarca zbog kog će mi trbuh zaigrati. Znaš, da ga zagrlim, da se oslonim na njega i da osećam radost. Da kada pomislim na njegov fizički nestanak, znaš, tada da osetim tugu. Jedino o ćemu sam zaista sanjala bio je onaj zbog kog ću biti u stanju da osušim more i pustim kišu na pustinju. Da preskočim planinu. Želela sam bajku, Vlado, želim je još uvek. Čak i ja... Ovakva...
- Kakva to? Kakva? Nisi nešto preterano razmažena, niti si gadura. Slatka si, princezo... Sviđaš se muškom rodu i nemoj da govoriš o tome - ovakva kakva sam! Šta? Cigareta i žestina? Ma daj, žestina je retkost. Tboja buntovna faza je odavno prošla, čini mi se da si počela da odrastaš...
*******
Glavobolja je bila sve teža za podneti. Sa svakim taktom melodije poznate kao "Oda radosti", kljucanje koje je osećala u slepoočnicama bivalo je jače....
* Nisi dobro!- čula je ostog trena kada je veza bila uspostvaljena.
* Dobro sam, medeni. Odlično čak. Spremam se da izađem s Lukom večeras, tako da... Stvarno ne mogu sada da pričam sa tobom, možda u četvrtak...
* Kalina...
*Vlado, molim te! Ne danas. Ni sutra... Stvarno ne mogu i ne želim da razgovaram sada sa tobom. Treba mi vreme da se spremim za izlazak. Čujemo se ovih dana...
Onog trenutka kada je prekinula vezu, iz telefona je izvukla sim karticu i zamenila je drugom. Ubrzo i trećom.
Nadala se da do toga neće doći, ali trebao joj je mir. Javiće mu se onda kada bude bila raspoložena da ga sluša, u potpunosti, posvećeno i najbitnije - smireno.
Greška za greškom - greška!
U koracima, u odlukama, u izborima.
Inat- najgori saveznik, ponos- masovni ubica, ljubav- najčešća žrtva... Srce? Šta to beše srce...
Dani su prošli kako se zadnji put videla sa svojim porodicom. Uljuljkani u njene sve obimnije laži, u priče o srećnom životu, u elaborate o bezbrižnoj budućnosti, a opet sasvim sigurni da je kao sposobna mlada žena u mogućnosti da sama brine o sebi.
Sa diplomom u rukama, poslom i nekada davno slomljenim srcem na najsitnije komade, mislili su da je napokon dobro. U svom stanu, u svom miru na svom savršenom poslu...
