NIKOLIJA POV
Dvadeset minuta slušam razgovor Lee i Viktora o tome kako je prošla pljačka i iz njegovih usta izlaze samo reči koje govore o tome da smo spasile živu glavu od sina čoveka kojeg smo opljačkale i da ne sumnja u našu sposobnost. Ponekad mi dođe da ga ubijem kada se setim zašto smo raskinuli, a ponekad i zaboravim, pa se setim da nije vredan toga da plačem za njim. Nemam razloga da to radim zato što je on taj koji i dalje gaji osećanja prema bivšoj, a to sam mogla i ja da uradim. Saznala sam da mi je Stefan bivši momak, mislim da je dečko prelep i zgodan i mogla sam da mu se vratim kada sam raskinula sa Viktorom, ali mislila sam da će shvatiti da mu Anastasija neće ništa novo doneti.
"Služavka je rekla Nikoliji da će nas prijaviti, ali ja i dalje nisam videla policajce ispred vrata."
"Možda se uplašila, a i da to uradi, znate da će vam Goran srediti da odmah izađete."
Da, sredio bi, ali zašto nije kada su tebe priveli? Bio si u zatvoru samo zato što se nisi lepo čuvao.
FLASHBACK
"Hoćete li da krenete? Mislim da je policija na putu."
Filip nas je dozivao, a mi nismo još završili sa krađom.
"Lea, ne zaboravi prsten."
Lea klimne glavom Viktoru, a onda on pogleda u mene i nasmeši mi se. Zatvorimo torbe i krenemo prema izlazu na kojem smo i ušli, a napolju ugledamo devojke koje su šetale ulicom usred noći.
"Vi ste oni koji su opljačkali dve zlatare u jednoj noći?"
Pogledamo svi jedno u drugo, a onda se kiselo nasmešim.
"Nećete nikome reći da smo to opet bili mi?"
"Naravno da ne! Vi ste najjači u ovom gradu!"
"Mi smo šta?"
"Polazi, Lea!"
Gurnem lagano Leu da bi požurila, Filip je drži za ruku, prelazimo ulicu da bi došli do auta, te me Viktor povuče za ruku i spoji svoje usne sa mojim.
"Zbog čega si to uradio?"
"Zbog savršene krađe i početka naše veze."
Izvukao je prsten iz džepa i stavio mi ga na prst, a ja sam začuđeno gledala u prsten.
"Sada si ga ukrao, zar ne?"
"Lea ga je ukrala, a ja sam ga uzeo od nje. Poklanjam ti ga da misliš na mene u bilo kojem trenutku."
Spremni da započnemo još jedan poljubac, čujem Leu kako me doziva, ali za tren čujem zvuk pištolja i vidim Viktora na zemlji koji mi usnama oblikuje da bežim.
END OF FLASHBACK
Prisetim se pljačke i pogledam u prst na kojem je i dalje prsten, pa pogledam u Leu koja i dalje razgovara sa njim i pitam se dokle će taj razgovor da potraje, a da ne pita za mene.
"Gde je ona?"
Lea me pogleda, pa odmah vrati pogled u kameru.
"Ona..."
Pokažem joj prstom na vrata.
"U kafiću sam sa Darkom."
Setim se antipatičnog momka, te joj namignem i uzmem torbicu.
"Otišla je u kafić. Sinoć ju je Filip upoznao sa drugom i mislim da im je kliknulo."
"Baš sam mislio da joj kažem da nisam otišao da pričam sa Anastasijom i da želim da sredimo sve, ali vidim da je ona našla novu ljubav."
Dođe mi da opalim sebi šamar i njemu, ali samo izađem iz sobe i uputim se prema kafiću u kojem Darko radi i budem tamo za nekoliko minuta i uđem sa činjenicom da njega možda nema i da sam džabe dolazila.
"Tražiš Darka?"
"Kako znaš?"
"Video sam te sinoć kako se družite. Darko je za šankom."
Zahvalim se i sednem na barsku stolicu, te ga uplašim načinom kojim sam spustila torbicu na šank, a onda se okrenuo i osmehnuo kada me je ugledao.
"Hej."
"Hej."
"Da li je sve u redu?"
"Zar liči kao da nije?"
"Glupo pitanje sam ti postavio. Želiš proseko?"
"Želim sok od jabuke."
Zbunjen je otišao do frižidera po sok, a onda ga sipao u čašu i uslužio me.
"Baš lepo što si došla baš kada imam pauzu."
"Odlično."
Uzmem gutljaj soka.
"Da li imaš odmor ovog leta?"
"Za dve nedelje. Otići ću kod roditelja u Srbiju. Uželeli su se sina."
"To je tako lepo. Ja nemam roditelje i ne sećam ih se."
"Šta se desilo?"
"Veruj mi da ne znam."
"Ostavili su te kao malu?"
Odmahnem glavom.
"Umrli su dok si bila mala?"
Ponovo odmahnem glavom.
"Imam amneziju i ne sećam se šta se desilo."
"Žao mi je."
"Nemoj."
Seo je pored mene na barsku stolicu, a pre toga uzeo hladnu vodu.
"Pričaj mi malo o sebi."
"Zašto bih ti pričala kada znam samo malo o sebi?"
"Zanima me."
"Htela sam da se ubijem i jedan čovek me je spasio i sada sam živa zahvaljujući njemu. U bolnici sam saznala da imam potres mozga i već četiri godine traje. Ne sećam se roditelja, detinjstva, srednje škole i volela bih da saznam, ali nisam u dobrim odnosima sa osobama koje bi mogle da mi kažu sve."
"Zbunjen sam."
"Sada sam ti čudna, zar ne?"
"Ne, zašto bi? Želiš još soka od jabuke?"
"Nisam ni ovaj popila."
"U pravu si."
Vratila sam se u hotel par sati kasnije i išla sam stepenicama do svog sprata zato što sam skrenula načisto, a onda sam stigla par minuta kasnije i ugledala Aleksu sa svojom devojkom koju prvi put vidim.
"Nikolija?"
I ta ista devojka me je zagrlila.
"Tako mi je drago što si živa."
"Da li se poznajemo?"
Na neki način je odgurnem od sebe, a ona me zbunjeno pogleda.
"Ne sećaš me se?"
"Aleksa, zašto nisi rekao svojoj devojci da se ja nikog ne sećam?"
"Nije došao pravi trenutak."
"Ne razumem."
"Ko si ti?"
"Ja sam Saška. Išle smo zajedno nekoliko razreda u osnovnoj školi."
"Moguće, ali ne sećam te se zato što imam amneziju."
"Stvarno?"
"Da, ali sigurna sam da smo imale prelepo prijateljstvo i da tek sada žalim zbog toga."
Prođem pored nje kao pored turskog groblja, Aleksu čujem kako se smeje, a nju kako histeriše, pa uđem u sobu i skočim na krevet da ispričam Lei šta sam radila.
"Nisi ga ubila?"
"Nisam."
"Mogli ste barem da se ljubite."
"Ovo je poslednji put da sam ga videla. Zar si mislila da ću da se zaljubim u njega? Nisam ga ni gledala na taj način."
"Da li Viktor ima veze sa tim?"
"Zar ga nisi čula, Lea? Rekao je da je želeo da razgovara sa mnom da sredimo sve."
"Čula sam, ali mislila sam da ne želiš da pričaš sa njim. Viktor je prošlost kao i Stefan i..."
"I?"
"I mnogi drugi."
"Misliš da sam bila sa nekim pre Stefana?"
"Nisam te poznavala tada, ali što da ne? Ti si slatka devojka."
"Jssam, zar ne?"
"Šta sada pokušavaš? Hoćeš da se smuvamo?"
Nasmejem se, pa ustanem da odem da se istuširam.
"Niki, ceo dan pokušavam da ti dam ovo."
Uzela je ključeve iz fioke, prišla mi i ih.
"Ovo su ključevi od kuće."
"Odakle ti?"
Uzmem ih u svoje ruke i osećam se kao da sam uzela blago.
"Aleksa mi je dao sinoć."
"Šta je nateralo tog kretena da mi vrati ključ?"
"Ne znam, ali čestitao ti je rođendan."
"Odakle zna da mi je rođendan?"
"Kada ćeš, ženska glavo, shvatiti da te je Stefan upoznao sa njim?"
"Nisam znala da smo bili toliko bliski."
"Da, nisam ni ja."
Spustila je glavu, pa se vratila u krevet.
"Idem da se istuširam. Hoćeš li da naručiš nešto da jedemo?"
"Naravno."
"Da li je sve okej?"
"Naravno, bleso, ali vidiš da gledam film i tera me da plačem."
ALEKSA POV
Bio sam u autu sa Saškom, vozili smo se u tišini prema restoranu u kojem je htela da jede zato što joj se ne sviđa hrana u hotelu. Prilično sam zadovoljan restoranom koji je u hotelu, ali Saška voli da od muve slona napravi. Slušamo pesme koje sam skinuo za auto i svaka druga bi me podsetila na Nikoliju i moju vezu sa njom i Saška bi to znala, pa bi me pogledala, nadurila se što joj i dalje nisam posvetio pesmu, a onda u svojoj glavi pomislila da započne još jednu svađu.
"Zašto mi nisi rekao da je živa i kako to da je živa i da me se ne seća?"
"Na koje pitanje želiš prvo da ti odgovorim?"
Osetio sam njen pogled na sebi, htela bi da joj odgovorim na sve odjednom, ali to je bila duga priča koja je verovatno još duža, ali ja znam samo za polovinu.
"Kako to da je živa?"
"Moj otac ju je spasio, ali nam nije rekao."
"Kakve on ima veze s njom?"
"Nema, ali hteo je tako da bude."
"Zašto me se ne seća?"
"Ne seća se ona samo tebe, već i Stefana, drugarica, mene, roditelja, a ni tetke i brata i ja te molim da im ne kažeš ništa ako ih negde sretneš. Mislim da otac ima planove kako da im kaže, ali za sada će ostati tajna."
"Ja nemam kontakt sa njenom tetkom i njenim bratom."
Klimnem glavu sa olakšanjem i krene druga pesma zbog koje Saška promeni boju lica zbog činjenice da je i ova pesma bila posvećena Nikoliji. Izašao sam iz auta da bih joj otvorio vrata jer možda je samo tako usrećim i dam joj do znanja da u mom životu više nema Nikolije, a ona mi je samo klimnula glavom uz lažan osmeh, pa sam zatvorio vrata, zaključao auto i uhvatio je za ruku.
"Postoji nešto što ne znaš."
"Hoćeš li mi reći?"
"Ja sam znala da je Nikolija živa. Brat mi je rekao. Morala sam da ćutim. Plašila sam se da ćeš poludeti."
Saška ne shvata da sam ja već poludeo, a sada je pravo vreme da se smestim u ludnicu.
