TAJKUN 1

PROLOG

"Nadia! Hočete nam reči kako se osečate nakon svega?"
"Nadia možete li nam reči vaše mišljenje o Josifa?"
"Gospođice Janevska jel imate komentar na sinočnoj proslavi u Palasu?"
"Gospođice Janevska jel istina da vas je Josif Kostadinovski varao dok je bio u Litvaniju?"
"Nadia jel ste se zbog njegovu vezu sa Agnesu rastali?"

Jedva je uspela da uđe u iznajmljeni auto koji je istog trenutka krenuo prema njen stan, dok su ih paparaci i novinari kao podivljala horda lešinara pratili u stopu. Šta su pobogu očekivali da če plakati pred njih ili da če možda stati i nakon svega pričati sa njima. Svašta koja gamad.
Naslonila je glavu na zaslon i sklopila umorne oči, več mesec dana nemože izači ko normalan čovek van a da je novinari ne spopadanu. Bila je iscrpljena, mada je davno več navikla da bude u centru pažnje ipak ova situacija joj nije prijala uopšte. Več godinama nije bila javna ličnost, od kad je prestala oficijalno da se bavi košarkom, i bilo joj je zaista lepo. Za promenu mogla je imati privatni život bez da neko gura nos gde mu nije mesto, a sad je Josif sve to uništio. Njen bivši verenik koji je kao i ona bio košarkaš i sa kim je pre godinu dana prekinula svaku vezu, sinoč se oženio i tako uništio njen več sređen život. Njen sadašnji šef nije bio sretan zbog toga što se njegova menađerica za nastane pojavljuje u žutu štampu.A kao da je ona bila oduševljena tome. Pa je danas pozvao u njegov ured i održao joj  bukvicu pre nego je uništio njen ionako uništen dan. Kad je auto stao ispred njenu zgradu doslovno je iskočila iz njega i pojurila da uđe unutra pre nego je ponovo spopadanu. Ušavši u svoj dvosobni stan na vrhu zgrade bacila je ključeve u posudu koja je stajala na policu pored ulaza, skinula cipele a tašnu bacila na drugi kraj garniture kad se srušila na nje. Osečala se užasno, nije joj bilo ni do čega, rado bi pobegla van ovog ludila.
Voljela je Josifa, bili su godinama zajedno još od kad je imala osamnaest. Bio je stariji pet godina od nje i igrao košarku za mušku Makedonsku reprezentaciju, a ona je tek tad zaigrala za žensku. Upoznali su se na pripreme u Italiji dok su obe ekipe trenirali za oba Svetska Prvenstva. Bio je prelep, visok dva metara, crna uvek razbarušena kosa i crni oči ostavljali su svaku ženu bez reči. Kulturan, obrazovan, đentlmen u svakom pogledu privukao joj je pažnju na prvi pogled. Tri godine kasnije kad su se obojica našli u Tursku nekako  su postali i par. Osam godina su u oči javnosti glasili za savršeni par, međutim oni koji su bili pored njih znali su da njima odavno ne cvetaju ruže. Kad je Nadia imala dvadeset tri morala je odustati od košarke nakon jedan jako loš pad u koji je umalo pokidala ligamente. Nakon tri operacije i godinu dana oporavka bilo je svima jasno da nikada više neče igrati profesionalno. Bilo joj je žao, ipak rizik je bio ogroman ako nastavi mogućnost da pri sledeču i najmanju povredu ostane nepokretna bila je sigurna, tako da između svoje zdravlje i karijeru, odabrala je zdravlje. Stim misleči da če među nje i Josif sve biti u redu. Kako se samo varala. Kao njegova devojka više nije mogla ostati u Istanbul, pa se zbog toga morala vratiti kuči, tešilo je to što joj bivši gazda Fenera koji je obožavao obezbedio kartu kako bi svaki vikend mogla biti u Istanbul, mislila je da če to biti dovoljno. I bilo je u početak, sve dok Josif nije prihvatio ponudu Litvanskog Žalgirisa, a odbio ponudu domačeg kluba koji se upravo plasirao u Eurokupa. Pre nego je pošao za Vilnusa Josif je zaprosio na njihovo putovanje u Italiju, bila je to savržena noč, romantična ispunjena sa ljubav. U narednih godinu dana tešilo je to da su vereni, sve dok nije počela sumnjati. Josif je sve više odlagao svoj povratak kuči, a kad bi ona otišla kod njega bio je sve otsutniji. Ona je sve to uporno gurala pod tepih i dane posvetila na svoj fakultet koji je još dok je igrala košarku upisala. Sve do onog dana kad ga odlučila iznenaditi, a iznenađena je bila ona.
"zvvvvr" - iz razmišljanje je trglo zujanje na glatkoj površini ispred nje. Bacila je pogled mrzovoljno očekujući nepoznati broj i iznenadila se, pozitivno.
"Amra!!!" - ciknula je od sreče kad je odgovorila na poziv. Njena najbolja drugarica iz detinjstva koja je skupa sa njom igrala košarku nekada davno udala se u Istanbul i svaki put je znala kako da joj popravi dan.
"Hej blesačo vidim opet drmaš grad" - šaljivo joj je uzvratila ova tako pokušavajući da je malo izvuče iz mračne misle.
"Agggghhh ne potsečaj me molim te. Mrzim ga!!! Ovaj put zaista mrzim ga!!!" - uzvratila je poraženo a jedna gorka suza kanula je sa oka, dugo jako dugo nije plakala zbog njega, al ono sinoč ipak je diralo u tek zalečenu ranu.
"Kako si malena?" - pitala je Amra a ona nije znala šta da joj kaže, isto je ovo jutro pitala i njena majka a ona nije znala šta da joj odgovori. Nije znala dal ga još uvek voli ili ne, sa sigurnošću je znala da mu je odavno oprostila i da mu se nikada ne bi vratila. U svakom slučaju bolelo je, bolelo je jako videti ga pored druge kako se smije dok je ponosno grli oko struka.
"Neznam, zaista neznam. Amra..... Boli me tako jako a mislila sam da je prestalo." - izgovorila je smušeno na kraju.
"Uhhh mala žao mi je zaista, ufff mrzim ovu daljinu koja nas razdvaja, kad bi sad mogla biti pored tebe. Al nemogu Amar je jako mal za put nemogu ga ostaviti." - nedostajala joj je drugarica al nije joj bilo ni na kraj pameti da je uznemirava pa pred pet meseca je rodila još joj ona fali sad.
"Ma ne pričaj svašta da ti nije palo na pamet da dolaziš, Amar je još mal a tebi ne treba ova ludilo." - ozbiljno joj je uzvratila
"Kako je tamo vidim da su lešinari poludeli?" - pitala je a ona je teško uzdahnula. Nije toliko bilo ponižavajuće da svojoj drugarici prizna da je danas dobila otkaz koliko je bilo poražavajuće to što se osečala kao da je nešto skrivila a nije.
"Užasno je, radije bi pobegla nekud uz to danas sam dobila otkaz jer gazda nema nameru da se njegova agencija razvlači po žutu štampu. KAO DA SAM IH JA ZVALA!!!" - frustrirano je uzviknula na kraju, bila je besna jer kao da su je svi gledali ko krivac, a nije ništa skrivila.
"Šta?! Koji kreten, jel taj normalan koji mu je vrag šta si ti kriva što te glupi lešinari spopadaju!" - bunila se Amra sa druge strane linije.
"Idiot!!! I sad neznam šta ču sa sobom, moji su u Grčku a meni se baš nešto ne ide na Skijatosa nemogu slušati tetku kako kuka da se nikad neču udati. Bljak!" - odgovorila je a sama pomisao da čitavo leto provede sa svoje roditelje na more užasavalo je. Voljela je ona svoje roditelje, ma obožavala ih je bili su najbolji roditelji koji su joj pružili sve što su mogli čak i više od toga. Međutim zaista nije mogla slušati prodike na to da je vakva ili onakva i da previše traži, pa se zbog toga nikada neće udati. Ne nema šanse.
"Znaš šta?!" - odjednom je pitala Amra
"Šta?" - nije imala pojma šta joj je palo na pamet al slutila je da je nešto jer je ova odjednom zvučala kao da je otkrila osmi kontinent.
"Dođi kod nas! Mi smo u Istanbul dok ne završi sezona a onda čemo na ostrvo pre nego pređemo na jahtu. Šta kažeš? Nisi bila u Tursku od kad se Amar rodio, a sad kad nemaš posla možeš ostati celo leto." - slušala je i nije mogla ostati imuna na ovo, več joj se stomak uzbrkao a uspavani leptirići su započeli svoj ples. Zaista mogla bi leto provesti u Tursku, nije dugo bila a kako je samo obožavala tu zemlju. U Istanbul je imala puno prijatelja, tamo je provela najbolje godine, tamo je bila sretna. Srce je počelo lupati od sreče na sama pomisao da bi mogla uhvatiti Finale Eurolige. Adrenalin je počeo kolati venama, a energija se vratila u njeno telo.
"Znaš šta mogla bi. Zaista mogla bi ionako nemam šta raditi tu. Da mogla bi!" - ispravila se i sva srečna sa osmeh na lice skočila na noge.
"Onda zovem Omera da obavesti Alija i kad njih dvoje srede zovem te da ti kažem kad trebaš biti na aerodrom." - Amra je zvučala kao da je bila više radosna nego ona, a to je podstaklo i njenu radost.
"Zovi!" - odvratila joj je i več pošla prema garderoberu kako bi odabrala šta če poneti sa sobom.
"Jeeeej biče ovo najbolje leto nakon toliko godina!" - radovala se njena drugarica, a ona je več mislima bila u Istanbul. Bože kako je voljela taj grad, nije imala puno vremena u ovih nekoliko godina kako bi ga posetila na duže vreme. Njene posete su se svele na rođendane i svadbe i to na samo nekoliko dana. Premalo za taj poseban grad, koji je bio granica Evrope sa Bliskog istoka. Grad na Bosfora, Grad na Fenera, Grad na Kapali Čaršije. Uhhh jedva je čekala da pođe.
"Uhhh Amraaa jedva čekam doči da znaš kako mi je nedostajao Istanbul, i svi vi, posebno ti, Neđla i Nermin." - sa setom je uzvratila a mržnja prema Josifa je odjednom dosegla crvenu liniju. Zbog njegova ubeđivanja ostavila je grad koji je obožavala i svoje najbolje drugarice. A lepo su joj njeni roditelji rekli Nadia ti voliš Istanbul, tu si sretna ostani dete ako je tebi lepo i nama je. Al ona je bila slepa i nije ih slušala.
"Ajoooj i ti nam nedostaješ kad bi samo mogla da se vratiš za stalno i da ponovo budemo svi zajedno. Al pusti sad to idem da zovem Omera dok se Amar nije probudio a ti se počni spremati."
"Več sam počela, jedva čekam uhhhh uzbuđena sam kao neka šiparica." - zaista srce je lupalo tako jako kao da če svaki tren izači iz nje. Radovala se da če ponovo biti u Istanbul. Da če napokon nakon dugog vremena moči provesti leto sa svoje drugarice.
"Ajde idem ljubim te i vidimo se uskoro."
"Vidimo se poljubi mi lepotana kad se probudi." - pozdravili su se a ona se sa osmehom okrenula oko sebe. Ponovo je bila sretna i ispunjena.
Tuga je nestala, osmeh se vratio na njeno lice a ona je več zaboravila na sve što se danas desilo. Istanbul je lečio sve rane. A ona je jedva čekala da punim plućima udahne njegov zrak i da sa uzdignute glave prođe kroz njegove ulice.

______________________________________

Znam znam jedan je iza ponoći al nisam mogla izdržati pa sam objavila prolog 🤣
Ljudi evo još jedna kratka priča od mene koja če iči nakon što završim sa Doktora 😉
Nadam se da če vam se svideti 🤔

OK laku noć i čitamo se sutra sa Doktora 😘😘😘

Ljubim vas 💋💋💋
Aneta