𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•11•

Zbunjeno posmatram četiri koverte, koje sam pronašla tokom sređivanja podruma. Ne deluju mi dovoljno staro da bi u pitanju bila ljubavna pisma Nikolinih roditelja. Čak ne deluju ni dovoljno staro da bi bila Nikolina ljubavna pisma.

I ko uopšte pisma drži u podrumu?

Zbunjena sam i veoma znatiželjna, ali nisam sigurna da imam pravo da čitam tuđa pisma. To je ipak narušavanje nečije privatnosti. Verovatno bi najpametnije bilo da ih vratim, gde sam ih i našla.

Ali džaba kad nisam pametna.

Već napola izvadim list papira, previše radoznala da saznam o čemu se radi, ali me ona druga moralna strana mene natera da ga vratim nazad u kovertu. Vratim koverte na policu na kojoj sam ih i pronašla, pa nastavim sa sređivanjem podruma.

Znatiželja me i dalje izjeda, ali šta god da je u pitanju, mene se ne tiče. Požurim da završim s podrumom kako bih što pre pobegla od iskušenja.

"Mislim da ću narednih mesec dana kijati, koliko je gore prašine bilo", Nikola kuka nakon što siđe s tavana.

"To si sam sebi kriv. Kad god ja kažem da to gore treba srediti, tebi je mrsko."

Prošlo je sigurno više od godinu dana otkako sam ga poslednji put naterala da se popne gore. A i kad ga pošaljem, niko mi ne garantuje da je zaista nešto i uradio.

"Hoću ja dobiti nekakvu nagradu za ovo?", posmatra me uz osmeh, crtajući osmeh i na mom licu.

"Pa ne znam, zavisi od toga šta bi ti hteo."

Znam da bih ja želela da pitam za ona pisma, ali mi neki unutrašnji glasić ne dozvoljava. Već vidim da mi neće napustiti misli, sve dok ne saznam o čemu je reč. Mrzim tu svoju radoznalu stranu.

"Hteo bih da te izvedem na sastanak. Mnogo je vremena prošlo od našeg poslednjeg izlaska", par trenutaka ga posmatram pomalo zatečena, a onda se nasmejem, uzbuđena kao da sam ponovo klinka. Obožavam što tako utiče na mene.

"To bi bilo savršeno!", primetim kako se nasmešio, pre nego što se uvučem u njegovo naručje. U pravu je. Užasno mnogo vremena je prošlo od našeg poslednjeg sastanka. Kao da smo na neki način prestali da se trudimo jedno oko drugog, otkako smo u braku, a znam da to nije istina.

"Gde me vodiš?", pogled mu je nasmešen, dok njim luta preko mog lica. Dovoljan je samo jedan njegov pogled da se osetim voljenom. Nema onog nepoverenja, koje je za mene tako prirodno. Ni one napetosti zbog pomisli da bi mogao da pronađe drugu.

"Pa ne znam, mogli bismo u bioskop. Odavno nismo bili", s odobravajućim osmehom dočekam njegov predlog. U onom periodu, pre nego što smo otpočeli vezu, dok smo još uvek bili samo prijatelji, nismo napuštali bioskop, čini mi se. Uvek mi je filmovima popravljao raspoloženje.

"Zvuči idealno. No", vidim da ga je moje no zbunilo, što kod mene izazove još veći osmeh.

"Moraš da mi pomogneš da dovršim čišćenje", lenjo prevrne očima, nezadovoljan tim uslovom. No znam da će mi ipak pomoći, mada mu to baš i nije po volji. To je jedna od stvari, koje toliko volim kod njega.

"Previše sam slab na tebe", požali se, svojom žalbom crtajući blistav osmeh na mom licu.

Znam da jeste. U suprotnom nikad ne bi prešao preko svojih principa samo da bude sa mnom.

•Luka's pov•

"Šta gledaš?", Ivanov glas me trgne iz razmišljanja. Pogledom još jednom pređem preko stranice albuma, pre nego što se okrenem ka njemu.

"Kako je samo pre život delovao lepše."

Jedina muka mi je bila kako ću se pokazati na terenu. Zbog nje na tribinama sam uvek davao sve od sebe, pa čak ni to nije bio neki problem. Sad mi je pak život u fazi raspada. Sve ono na čemu sam godinama radio, više nema nikakvog smisla.

I sam usmeri pogled ka stranici, koja mi je držala pažnju. Blago se osmehne na fotografiju Ane i mene. Ona u mom dresu. Ja umoran nakon utakmice, no svejedno nasmejan. Bila mi je najveća podrška, a ja sam to uspeo da prokockam. Istina s dobrom namerom, no to sad nije važno.

"Još uvek je voliš?", uz uzdah podignem pogled ka njemu, pa bez reči klimnem glavom. Naravno da je volim. Oduvek sam je voleo. Zauvek ću je voleti.

Nije prošao ni jedan jedini dan u prethodnih šest godina da nisam pomislio na nju. Bila je moja prva i moja poslednja misao. Umirao sam za njom iz dana u dan, u sebi se nadajući da ćemo jednog dana ipak moći da budemo zajedno.

Zaboravio sam kakav karakter ima.

"Onda moraš da se boriš za nju, Luka. Nikad sebi nećeš oprostiti ukoliko ne daš sve od sebe", namrštim se na ono što je rekao, jer mislim da ne kapira situaciju.

"Nemam za šta da se borim. Ona je tuđa supruga i jasno mi je stavila do znanja koliko ga zapravo voli", moram da se pomirim s tim.

"Pa šta ako je udata? Uvek postoji razvod", pogledam ga s neodobravanjem. Ne dopada mi se u kom smeru ovaj razgovor teče.

"To je Nikola. Moj Nikola. Nije bitno koliko sam ljut na njega, a besan sam, nikad mu ne bih učinio ništa nažao."

Dovoljno je propatio i bez moje pomoći.

"Zabo ti je nož u leđa, Luka. Pljunuo je na vaše prijateljstvo zbog nje. Zašto ti onda ne možeš da učiniš isto?", samo uzdahnem, ne znajući ni sam šta da mu odgovorim na postavljeno pitanje.

Ponovo uzmem onaj album, pa nastavim da listam stranice, svestan da me jedino to trenutno smiruje. Sve ove fotografije su samo podsetnik na neka lepša vremena, ali svejedno imaju neko terapeutsko dejstvo.

Pogled mi se zaustavi na jednoj od fotografija. Nikola, Vanja i ja. Svi nasmejani. Poslednji dani tih bezbrižnih vremena, dok smo još mislili da možemo sve što poželimo.

Dugo posle toga nisam video njegov iskren osmeh. Onaj osmeh, kad mi je rekao kako devojka, koju voli, želi decu s njim, je zapravo bio prvi. Kako onda to da mu oduzmem?

"Zar ćeš zaista odustati od ljubavi svog života zbog njega?", nemo nastavljam da posmatram fotografiju, na prvu ne reagujući na Ivanovo pitanje.

Najbolji prijatelj ili jedina devojka, koju sam ikad voleo?

"Šta imaš u planu?"