𝑂𝑑𝑢𝑧𝑒𝑡𝑎 ✅

•5•

"Pričali ste?", Ivan me upita znatiželjno, čim se pojavim u stanu. Klimnem glavom i produžim u kuhinju, prošavši pored njega kao pored kakvog kipa.

Lepo sam mu rekao da je ovo glupa ideja.

"I? Šta ti je rekla?", okrenem se ka njemu, prvo ga posmatrajući par trenutaka, pre nego što u potpunosti odlepim.

"A šta si ti, genije, uopšte mislio da će mi reći? Da me još uvek voli? Da će se odmah razvesti zbog mene? Šta?", znam da on nije kriv i da nisam fer što se istresam na njemu, ali trenutno ne vidim bolji način da se rešim besa koji osećam. Istina je da sam besan na sebe, jer sam ja taj, koji je upropastio savršenu vezu.

"Šta ti je rekla?", on je, za razliku od mene, još uvek sasvim smiren. Deluje kao da ga više ništa ne može izbaciti iz takta.

"Samo ono što je bilo potrebno da shvatim koliko sam zapravo sranje napravio pre šest godina."

Mogla je da bude i deset puta gora prema meni, svejedno ne bih imao pravo da se požalim. Štaviše zaslužio sam mnogo gore.

"Ako je ljuta na tebe, to je odlično", Ivan se osmehne, dok ga ja tupo posmatram. Ovaj je pukao totalno.

"Hajde mi, molim te, objasni kako bi to tačno trebalo da bude odlično?", da je mogla da me ubije, mislim da sad uopšte ne bismo ni vodili ovaj razgovor.

"Ti zaista ništa ne kapiraš, zar ne? Ako je ljuta na tebe, to onda znači da nije ravnodušna prema tebi, što bi opet značilo da još uvek imaš šansu da popraviš stvari. Ali obećavam ti, Luka, uprskaš li i ovu šansu, lično ću te masakrirati", pretnja na kraju me natera da se nasmejem.

"Samo se ti smej, ja sam ozbiljan. Povrediš li tu devojku samo još jednom, nema veze što si mi brat, nećeš se dobro provesti", znam da je ozbiljan, i bez da to kaže.

"Ne brini, to mi nije u planu."

•Ana's pov•

Izvini, žao mi je.

Već pet minuta posmatram poruku, koja mi je stigla s Ivanovog broja, i razmišljam da li da ga pozovem i kažem mu sve što mi je na pameti ili da jednostavno pređem preko ove gluposti.

Ne bih rekla da jeste.

Odigrao je na kartu našeg prijateljstva da bi me dovukao u kraj, koji toliko izbegavam, i onda mi, bez ikakve najave, poslao brata, na kog sam, malo je reći, besna. To nije bilo ni najmanje fer.

Drugačije ne bi razgovarala s njim.

Naravno da ne bih. Ni sad ne želim da razgovaram s njim, jer to odavno nema nikakve poente.

Kad sam ja želela da razgovaram s njim, on je bio hiljadama kilometara daleko. Žao mi je, al' sad je malo kasno.

Umesto pravdanja Luke, koje sam očekivala, pošalje mi jednu sliku, koja odmah vrati sećanja. Sliku iz mog prvog izlaska s njim.

"Izvoli", pruži mi svoj duks, dok šetamo Kalemegdanom, nakon završetka bioskopske projekcije.

"Nije mi hladno", sve i da se tresem, opet to ne bih priznala. Ponekad bih iskreno volela da nisam tako komplikovana.

"Ubijaš romantiku", prevrne očima i natera me da ipak obučem njegov duks. Zakopčam ga, pa se njegov parfem polako uvuče u moje nozdrve. Ne želim da priznam da sam se navukla na tu aromu. A sve je očiglednije da sam se navukla i na njega.

"Hteo si da pričamo?", setim se toga, pa primetim kako prolazi rukom kroz kosu, kao i uvek kad je nervozan. Sve te njegove tikove sam napamet naučila. Svaku crtu lica takođe.

"Hajde da prvo sednemo", uhvati me za ruku, povlačeći me ka slobodnoj klupi. Sednemo okrenuti jedno prema drugom, pa ga upitno pogledam, dajući mu znak da krene.

Gubim se u tim tamnosmeđim očima, puštajući da njegova nervoza polako pređe i na mene. U kom sam tačno trenutku dopustila sebi da se vežem za njega?

"Nisam dobar s rečima i nikad nisam ni bio, pa mi je valjda zato ovoliko teško da ti kažem ono što želim", okrzne me pogledom, pa se zagleda u Dunav, koji neumorno teče, ne obraćajući pažnju na nas.

"Ne želim da pokvarim naš odnos, ali nikad sebi neću oprostiti ako ne pokušam", pođem da ga upitam o čemu je reč, jer ga ništa ne kapiram, ali me prekine osećaj njegovih usana na mojim.

Uklapaju se savršeno, kao da im je baš tu mesto.

Odvojimo se nakon što nam ponestane vazduha, oboje svesni da posle ovoga nema nazad. Nikad više nećemo moći da budemo samo prijatelji.

Obožavala sam tu sliku, jer me uvek činila srećnom, no sad je samo podsetnik na vremena, koja hoću da zaboravim. Kako ti život brzo ode do đavola, a ti ne možeš da uradiš baš ništa tim povodom.

•Nikola's pov•

"Ana?", zbunjeno pozovem, nakon što uđem u dnevnu, no ona se ponovo ne odazove.

Za oko mi zapadne njen laptop, koji stoji na pola prekopljen na stolu, kao da ga je naprasno ostavila. I telefon joj je tu, što znači da nije mogla da izađe. Ako je za šta vezana, to je onda taj mali komad tehnologije.

Produžim ka spavaćoj, pa se osmehnem kad je zateknem kako spava. I mada sam veoma umoran i najradije bih i sam spavao, stojim na vratima i posmatram je.

Volim sve i jednu imperfekciju na tom licu. To je moj najveći greh.

Kao da oseća da je posmatram, osmehne se, crtajući osmeh i kod mene. Ima ubedljivo najlepši osmeh, koji sam video, a iz nekog razloga ga veoma retko koristi. Ovo su zapravo jedini trenuci kad mi deluje sasvim spokojno, zbog čega ja u njima krajnje iskreno uživam.

Volim je. Zaista je volim svom svojom dušom. No nikad mi savest neće dati mira što sam izdao Luku. Proveo sam budan noći i noći i provešću ih još mnogo, zbog toga što sam mu uradio.

Nisam mislio da ću je zavoleti, a jesam. Iako nije smelo da se desi, desilo se. I znam da za to nema opravdanja, ali ne mogu da vidim kako bi iko postupio drugačije na mom mestu.

Na stranu to što je lepa, a zaista jeste, njen karakter je taj koji me svakodnevno iznova ostavlja bez daha. Ujedno je i najveći cinik, i najveći emotivac kog poznajem. I znam koliko mrzi što lako plane, ali ja sam u to zaljubljen. A najviše od svega sam zaljubljen u njenu nežnu stranu, onu koju pokušava da sakrije od sveta.

I upravo zbog te nežne strane znam da mi je ona oprostila, no ja sebi ne mogu. Užasno sam zgrešio prema Luki, a ne postoji nijedan jedini način da to popravim.

Ponovo je pogledam uz blag osmeh, svestan šta imam pored sebe.

"Vredna si svog pakla koji u sebi prolazim", prošapćem, iako odavno spava. Ne želim da zamara svoju lepu glavicu mojim problemima. Želim samo da je srećna.