On i Ja, pod sjajem zvezda 🔚

• 18 •

- Aki stvarno preteruješ. Opusti se bre..

- U pravu si. Noćas oka nisam sklopila, ubila sam se od razmišljanja.

- Verujem ti, ali prestani da dramiš.

- Definitivno se menjam iz korena.

- Ajmo na kafu, ne mogu više da šetam.

Krenule smo u prvi najbliži kafić. Nisam ni primetila da smo ušle u jedan od luksuznijih kafića. Nafurača do nafurače. Mafijaš do mafijaša. Nas dve. Obične smrtnice. 

Sele smo u neki ćošak kafića trudeći se da budemo što manje primetne. Nismo se uklapale u ovaj prizor, ali kad smo već na takvom mestu zaobilazimo pažnju. Ne znam zašto ali imam neki osećaj da će se svakog časa pojaviti.. možda zvučim čudno ili počinjem da haluciniram, ali osećam ga u vazduhu. Osećam njegov miris. Ne skidam pogled sa ulaznih vrata očekivajući da će se svakog časa pojaviti. A najgore od svega jeste to da i ako se pojavi ja neću smeti da mu pridjem, da ga zagrlim, da ga poljubim.. smem samo da gledam u njega i da se pretvaram da se ne poznajemo dok u sebi gorim od želje da vrisnem na sav glas da je moj i da ga volim neopisivo. Konobar nam prilazi, čujem njegov glas kao kroz maglu..meša se sa sto drugih glasova oko mene. Rasejana sam. Marija primećuje da nisam baš u elementu pa naručuje za obe.

- Ponašaš se kao da si videla duha.

- Tako se i osećam. Ne znam šta bih radila kada bi se sad pojavio Aleksa.

- Ma daj.. prestani da misliš o njemu.
Ne znam šta mi se dešava, ne mogu da ga izbacim iz glave pa ni na sekundu.

- Vidim, i isto tako primećujem da previše dramiš..

- Ne dramim.. zamisli da si sa poznatom zvezdom, da ne smeš ni da mu pridješ na ulici..da se vidjate tajno i da niko ne zna za vas.. pri tome ne znaš ni gde je, ni šta radi, ni da li ima neku..

- Koči. Znala si da ovo neće biti lako. Upozorila sam te i par puta pitala da li si spremna na tako nešto. Sama si pristala, niko te nije netarao. Sada nemoj da se žališ. Navikni se da će tako biti sve dok ne izadješ iz senke, a ako ne možeš tako, prekini to. Reci mu da je kraj, da te ne traži više. Nastavi dalje.

- Mislim da ne bih mogla bez njega.

- Ako si mogla pre njega, moćeš i posle njega. Sama biraš.

- Nećemo više o tome. Pričaj mi o tebi, kako si…jesi se možda čula sa Djordjem?

- Sad kad je prošlo neko vreme lakše je. Shvatila sam neke stvari i stvarno neću da gubim dragoceno vreme zbog nekog ko nije bio iskren prema meni.. pre neko veče izlazila sam sa Tijanom i nekim njenim pajtosima.. I igrom slučaja upoznam dečka.. ne pitaj me kako, ali na prvi pogled mi se svideo.. presladak je.. dopisujemo se par dana, videli smo se juče i rešili da probamo. Stvarno je divan prema meni, poklanja mi svu pažnju ovog sveta i uživam u svakom trenutku kad sam sa njim.

- I meni tek sad kažeš da imaš dečka?

- Ne ljuti se, htela sam ti reći i pre, ali toliko si ovih dana sjebana zbog Alekse da nisam želela da ti namećem svoju sreću.

- Baš ti hvala. Verovatno sam zaslužila od tebe tako nešto.

- Akii ne lupaj, da nisam htela da ti kažem ne bih ti ni sad rekla..samo nisam htela da budem sebična..

- Lepo od tebe..

- Evo pokazaću ti sliku.. a uskoro ću te i upoznati sa njim..

Ne mogu da verujem. Da li se ovo stvarno dešava? Gledam sliku i osećam kako se celo moje telo ledi. Strahinja. Ona je sa dečkom sa kojim ja spavam. Ja.. nee, ovo nije moguće.  Ne mogu da verujem.. gledam sliku.. ćutim, nemam snage da išta kažem. Kroz glavu mi prolazi hiljadu i jedna stvar.. od toliko jebenim muškaraca u ovom jebenom gradu moja najbolja drugarica je morala da počne vezu da dečkom sa kojim spavam.. nikad joj nisam rekla za njega, šta sad da joj kažem.. ne mogu ja ovo, ovo je previše za mene.

- I šta kažeš..gledaš sliku već nekoliko minuta, reci nešto pobogu Andreja..

- Ja…ovaj.. izvini.. nešto sam se zamislila.. simpatičan je.

- Jedva čekam da vas upoznam, svideće ti se..

- Da, da.. ovaj koliko je sati? Treba da krenem još malo..imam nešto da završim..

- Samo da mi je znati šta..

Moram da idem. Ne mogu više. Ako nastavim puću, reću nešto što ne treba.. I ovako ne znam kako ću.. ne mogu joj prećutati ovo, a opet ne mogu ni da joj kažem. Slomiću je. Moram da idem.. toliko sam ljuta i besna. Zašto sve mora da se dešava baš meni?  Ne znam da li sam više ljuta na Strahinju što je od toliko devojaka morao da zavede moju najbolju drugaricu ili na Aleksu koji me izludjuje iz dana u dan sve više.. ili na sebe samu i na ovu ludost što radim.. krećem. Moram da izadjem iz ovog jebenog kafića. Moram da budem sama. Moram.

- Izvini, moram da idem. Čujemo se, važi?

- Okej.. važi.. ja ću ostati još malo, trebalo bi da se nadjem sa Tijanom, piši mi.

Uzimam stvari. Krećem. Imam želju da istrčim, da odem što dalje odavde. Samo da izadjem. Žurnim korakom prilazim vratima ali onda zastajem. Shvatam da me osećaj nije prevario, da je ovde. Ukopana sam u mesti. Posmatram ga. Sedi sa društvom. Svi iz njegove klase. On, dva druga i neka devojka. Smeju se. On sav bitan, u centru pažnje kao i uvek. Hvata mi pogled. Gleda kroz mene, kao da me nikad nije ni upoznao. Stojim nadajući se da će ipak ustati, prići mi i ponašati se prema meni kao prema devojci. Ali ne, to se ne dešava.. Nastavlja da priča, smeju se.. devojka ga grli i nešto šapuće. Ja sam u ovoj priči nebitan lik.

Izlazim iz kafića odlučno da ovo prekinem. Ne želim ovakva poniženja. Očigledno da me se stidi, očigledno da mu ništa ne znači. On je samo mamin sin navikao da ima sve što poželi, svaku igračku. Ja sam jedna od omiljenih lutkica kojoj se uvek vrati kada nema kome. Ne želim da budem u senci, ne želim ovako nešto. Ne treba mi ova sranja u životu. Ovome je došao kraj. Kraj i nema dalje. Ee pa dečače tvoja lutkica se umorila, igra je završena.