Vortex [ UREĐUJE SE ]

《16》

,,Matijas odmakni se više! Idi pomozi mami oko jelke!" Udarim mu ruke kako pokuša da proba fil od torte, njegov pogled mračan.

,,Ali znaš da-"

,,Idi pomozi mami. Inače torta idi pod katanac oko tebe!" Progunđa i ode, ostavivši me da na miru pravim tortu.

Axel i Sofi su negde nestali, sa izgovorom da Sofi treba nešto kupiti ore odlaska kući. Nisam im poverovala ali nisam ni pitala. S tim da se Sofi vraća kući dva dana ored Božić, odlučili smo da poklone otvorimo dan pre, to jest sutra. Matijas je bio više nego srećan, a plus je bio i taj što možemo uživati kao za Božić jer za pravi nam dolaze rođaci. Naravno, neće biti isto ali dok god smo svi na okupu, biće super. Kao i svake godine, ja pravim slatko a mama slano, jer ja ručak ne znam napraviti da mi život zavisi.

Sem palačinki.

To znam.

To i Matijas zna, a praktično je nesposoban.

Pojačavši muziku na telefonu, upustim se u čari pravljenja kolača. Povremeno bih čula kako nešto pljesne a zatim Matijasov jauk na šta bih se slatko nasmejala, dok su se kore pekle. Ubrzo su i oni završili pa je mama došla da me obiđe i otera Matijasa svaki put kad bi se približio kuhinji. Mama je sela za šank, gledajući u časopis dok sa ja lagano pevušila, završavajući sa filom.

,,Slobodno pevaj naglas, Sijera. Znam da želiš." Mama kaže, idalje gledajući u časopis i ja slegnem ramenima.

,,Više volim ovako."

,,Bojiš se pevati, zar ne?" Okrenem se prema njoj ali me nije ni pogledala. Smrknem se, okrećući i stavljajući jednu koru na postolje kako se setim onog dana na plaži akademije. ,,To je normalno. I ja sam na početku. Ali veruj mi, nemaš razloga. Što više vremena prođeš bolje ćeš se kontrolisati oko ljudi. Videćeš."

Ljudi?

Mislim da prvo trebam naučiti se kontrolisati oko natprirodnih.

Samo kimnem i vratim se torti, mažuč fil pre nego što stavim drugu koru. Muzika nastavi svirati kako mi prestanemo pričati, mama zamišljena u časopis a ja u pokrete noža.

,,Matijas!" Mama ga upozori i ja pogledam preko ramena, videći ga kako leti tačno iznad nje.

,,O ma daj!" Zacvili i sleti, brzo izlazeći iz kuhinje kako se ja nasmejem.

,,Isti otac..." mama promumla i ja se nasmejem toplo, prisećajući se tate.

Ove godine, mama me je prvi put pustila da pravim sama tortu. Zašto? Jer je bila tatina omiljena. Znala je koliko mi znači pa mi je dopustila, pod uslovom da ne zapalim kuhinju. Sećam se kad bi tata došao kući posle dugih i brojnih meseci na terenu...

Prvo bi poljubio mamu, čvrsto zagrlio Matijasa pa mene zgrabio u svoje ruke, stavljajući me na svoja ramena nakon poljupca u čelo, pre nego što i uđe u kuću sa Matijasom i mamom pored. Tata bi me spustio na pod i sa poslednjim poljupcem otišao na sprat da se raspakuje i presvuče. Za to vreme, mi bi smo brzo postavili ručak, veliki i obilan, za nahraniti celi grad. Tata bi sišao sa velikim osmehom na njegovom licu, oci bor-zelene baš kao i Matijasove, ali kosa karamel smeđa kao moja. Prišao bi nam radosno, oduševljen i seo bi na čelo stola, Matijas na njegovoj desnoj strani, ja na levoj a mama prekoputa. Pohvalio bi mene i mamu za ručak, iako je mama uradila skoro sav posao a zatim pohvalio Matijasa što se tako dobro brine o nama. Ručak bi prošao brzo, pun smeha i punjenja usta hranom, čak i par takmičenja. Pomogla bih mami da brzo skloni sto pre nego što bi smo izvadili tatinu omiljenu tortu. Ma koliko puta je mi pravili ili je on jeo, svaki put bi se pojavila iskra u njegovim zelenim očima, osmeh bi se prostreo celim licem i pojavile bi se rupice na obrazima. Svi bi smo jeli kao prasad, a mama bi snimala ili slikala nas troje, čuvajući svaki video na laptopu i računaru. Zatim, posle ručka i dezerta, Matijas i tata bi izašli igrati košarke u dvorištu dok bi mama i ja njih gledale i navijale, mama za Matijasa a ja za tatu. Nakon što tata ispraši zadnjicu Matijasu, proveo bi par sati sa mnom, većinom vodeći me na bazen i plivajući sa mnom. Kad se vratimo kući-