Cena izdaje

10

- Šta onda želiš?

- Rekao sam ti, ne želim da posećuješ oca.

- U redu. Još nešto?

- Ništa. Kako je Ema?

- Dobro, tvoja majka je čuva.

- Kako si ti? Osim što si nervozna.

- Dobro sam, treba da idem kod doktora.

- Kad?

- Za pola sata.

- Videćeš bebu?

- Da. Da li želiš da ideš sa mnom? – pita me.

- Naravno.

- Ok.

I tek tako popravim dan.

. . .

- Helena poslali su mi Vaš karton – starija doktorka se smeši Heleni.

- Odlično želim da nastavim sa kontrolama ovde jer sam se preselila.

- Razumem, hajde da vidimo bebu.

- Može – ja sam spreman.

Sačekam da se Heli spremi, viđao sam ovo samo na filmu.

- Da vidimo . . . ovo vam nije prva trudnoća? – doktorka je pita.

- Ne, ja . . . iamla sam pobačaj pre nekoliko godina.

- Shvatam.

Kako je ona to videla ja vidim samo . . . osobu . . . majušnu osobu.

- Evo ga, dečko izgleda dobro.

- Dečko? – pita je Helena.

Sin?

- Niste znali pol? – doktorka je iznenađena.

- Beba nikako nije htela da se namesti – Helena objašnjava.

- Dešava se to. Da, dobićete dečaka.

Dobiću sina! Jebo me . . . sin. Ovo je . . . novo.

. . .

- Jesi li dobro? – pita me Helena ispred automobila.

- Da samo . . . nikad nisam video ono – priznam.

- Bebu u stomaku?

- Da.

- Kako ćemo ga zvati?

- Ne znam, nisam znala da je dečak – nasmešila se.

- Ne mrdaj – stavim ruku na njen stomak i kratko je poljubim.

- Čemu ovo?

- Samo sam hteo da ti se zahvalim.

- Dovoljno je obično „hvala".

- Nije. Obično hvala nije dovoljno za ženu koja će mi roditi dete. To je . . . čudo zapravo.

Dete. Ne znaš kako izgleda dok se ne dogodi i tebi.

- Zašto me tako gledaš? – pitam je.

- Onako, bez razloga. Hoćeš li da vidiš Emu?

- Naravno.

. . .

- Bila je odlična – moja majka daje Emu Heleni.

- Ona je dobra cura.

- Zdravo sine – mama ne ljubi u obraz.

- Zdravo mama, gde je tata?

- Igra šah.

- Pa naravno – okrenem se ka Emi i Helena mi je pruži.

- Čik pogodi malena, dobićeš brata – nasmešim joj se a ona mi uzvrati osmeh.

- Saznali ste pol? – pita nas moja majka.

- Jesmo, dečak je.

- Čestitam dušo – moja majka grli Helenu.

- Hvala Magda.

- Sine čestitam i tebi, tvoj otac će biti oduševljen.

- Mogu da zamislim. Gladan sam.

- Spremila sam ručak, hajde, treba da proslavimo ovo.

- Hvala Magda, gladna sam.

- Hajde deco.

. . .

Moja majka je nakon ručka otišla kući a Helena je odvela Emu na popodnevnu dremku. Treba mi soba u ovoj kući, znam da se to Heleni neće dopasti ali želim da budem ovde, sa svojom porodicom. Moj telefon me prekida u razmišljanju.

- Kaži Mek – javim se.

- Imam dobre vesti, Patrik je odobrio tvoj premeštaj, od sutra radiš samo dosadan kancelarijski posao, određuješ misije, koordiniraš i slične stvari.

- To je dobra vest – konačno ću imati radno vreme.

- Moram da pitam. Čemu ova promena?

- Pa . . . dobiću sina – nasmešim se.

- I usvojio sam devojčicu.

- Čestitam Edmonde, to je dobar razlog.

- Naravno da jeste. Želim da budem tu za svoju decu, ne želim da propustim njihovo odrastanje.

- Ti znaš najbolje, vidimo se sutra.

- Vidimo se Mek i hvala ti.

Prekinem vezu i odložim telefon.

- Helena – ugledam je na dovratku

- Ema spava. Čula sam tvoj razgovor. Nema više terenskog rada?

- Ne, ne želim da propustim vreme sa decom.

- Jer se ne može vratiti – nasmešila se.

- Tako je.

- Želim sobu u ovoj kući.

- Zašto?

- Zato što želim da budem ovde.

- Mislim da smo se dogovorili da . . .

- Nismo, priznaj treba ti pomoć a ja želim da pomognem.

- Odaberi neku sobu na spratu, idem malo da odspavam.

Nasmešim je jer mi se čini da smo upravo probili led.