Testament

Dodir leptira

Nova godina, novi ljudi, nove odluke... Sve je bilo novo...
Nina je ukrašavala kuću u Novogodišnjem raspoloženju, doduše sve vreme sedeći i zapovedajući. Momčilo i Helena, zapovest su slušali.

Smehom ispunjena kuća u kojoj su se dve duše godinama ranije sastale, sada je izgledala veće, radosnije i bogatije.
Smeh i radost su bili ti koji su je bogatili.

Nina je imala samo jednu želju. Da joj Nova godina bude bolja od svih deset poslednjih, dok je Momčilo jedino hteo da u svom životu napokon ima gospodju Blagojević. Ne bilo koju gospodju Blagojević, već upravo onu koju voli čitavog svog života. Prestao je da potencira, nadajući se da će jednog dana Nina sama poželeti da i pred zakonom postanu porodica. Pred Bogim, to su bili odavno

Helena? Ona je bila posebna priča. Od nekada pitanjima bogate devojčice, postala je prava voljena princeza. Dileme koje je njen mladi um imao, polako su zamenjivale činjenice.
Voljena? Činjenica! Negovana i čuvana? Činjenica! Obožavana? Aksiom!
Njena jedina želja bila je da ovakvo raspoloženje traje dugo...

Senku na divno raspoloženje, bacilo bi tek po nekad sećanje na prošlost. Bez obzira što su većinu dilena rešili još mesecima ranije, neko blagi nepoverenje, naročito sa Ninine strane, ostalo je u tragovima.
Momčilo je sve postepeno saznavao, dok je na Ninu sručeno poput kofe vode. Ona još uvek nije verovala u dubinu zlobe jedne žene, kao i u pronicljivost, možda čak i skeptičnost druge...

Molila je Momčila da joj da da iščita sve što mu je Ana testamentom ostavila, ali on je uporno odbijao. Sve što je sam shvatio, bilo je da Ana nije mogla da na kćer stavi takvo breme, da sama otkriva istinu. Znao je koliko bi Nina nakon toga bila slomljena.
On je razumeo Anu. Da mu je neko rekao- Slavica je zlo, prvi poriv bio bi da zaštiti svoju mater, bez obzira na sve. Bez obzira na njegovo mišljenje, jer on može reći za svoju majku šta želi, drugi neko nema prava.
Zato je postepeno otkrivao i ono što je znao, potvrdjivao ono što je osećao.

Momčilo je u Slavičinom životu bio sredstvo, a ne cilj. Novac za njegovo izdržavanje je stizao redovno, davajući joj šansu da nastavi kroz život "s lakoćom".
Sam je shvatio, niko mu nije rekao...

Bolela ga je još jedna stvar...
On je bio Blagojević, Nina Jocić, a Helena na žalost Slavković.
Koliko god se trudili da ubrzaju sistem usvajanja sopstvenog deteta, tehnikalije su se isprečile.
Ni Aleksandar, ni Hana nisu još uvek bili lišeni roditeljskog staranja nad Helenom, bez obzira što je protiv njih podbeta optužba za trgovinu detetom. Nisu bili pravosnažno osudjeni, sistem se razvlačio.

Jovan je kao i svaki otac pokušavao svome sinu da pomogne, pa makar on bio i grešan, tako da je uticaj koristio da tužbu za trgovinu preinači u bilo šta drugo. Samo da mu sin ne bude u najstrožem zatvoru...

Postojalo je rešenje, možda. Kratka slamka spasa, ali onda bi se mnogo vode zatalasalo...

Mogla je Nina, kao majka Helene da podnese tužbu protiv svih Slavkovića. Svi su bili umešani, zar ne?
To se čuvalo kao poslednji adut, odmah pored diplomate slabog na lepe žene...

Obećao je svoju pomoć i on...

- Moki, daj prebaci jelku više do ugla. Strah me, oboriće je deca!
- Jao bre! Nisu deca monstrumi, majku mu! - smejao se ni sam ne znajući kako se deca u opšte ponašaju.

Oni su dobili već izgradjeno dete, nisu bili prisutni u fazama obaranja jelke...

Nina i Momčilo su dozvolili Heleni da pozove par drugova i drugarica iz ulice, da zajedno slave Novu godinu.
Način da je razmaze?
Ne!
Želja da je "kupe"?
Ne!
To je bio čin apsolutnog poverenja u nju. Provera njene odgovornosti prema drugima.