⚡DAR⚡ |Z A V R Š E N A| ✔️

PUT DO KUĆE

Sećam se kako mi je baka uvek govorila da će jednog dana doći trenutak kada ću morati da upotrebim svoje sposobnosti za nešto veliko, ali da do tada ne smem da ih zloupotrebljavam niti koristim da bih sebi olakšala život. Skoro uvek sam koristila dar kako bih pomogla drugima na ovaj ili onaj način. I ovog puta, kao i mnogo prethodnih sam postala svesna da moram žrtvovati nešto kako bih izbavila bar Lukasa odavde. Znam da ne možemo oboje da izađemo, ali mu to nisam pomenula jer znam šta bi se onda dogodilo. Naterao bi me da odem odavde, a on bi ostao. Nisam došla čak ovamo da bih se vratila praznih ruku! Ima da ga spasem, baš kao što sam i htela na prvom mestu! 

Kada sam, kao trinaestogodišnjakinja, počela da učim o meditaciji i plavoj dimenziji negde sam pročitala da postoji mesto nazvano Orit, što bi značilo Svetlost. Priča je govorila o mestu koje izgleda kao snop svetlsoti, ali se mora samo kreirati pomoću čeličnog uma. Eh sad, nije da smatram sebe osobom koja poseduje takav um, ali znam da imam razvijen dovoljan stepen meditacije da proizvedem snop svetla. Na žalost moj um, kao što rekoh nije jak toliko da bih mogla da održm Orit dovoljno dugo da i Lukas i ja prođemo kroz njega nazad do svojih tela. Zato će Lukas ići prvi. Moja odluka je neopoziva. Biću mirnija ako znam da se on bezbedno vratio. Olakšavajuća okolnost je što Orit postoji u sva tri vremena, prošlosti, sadašnjosti i udućnosti, tako da ga nije teško kreirati bilo gde da sam. Lukasu sam predočila svoj plan, naravno izostavivši onaj deo gde se ja ne vraćam sa njim.

"Ne znam Helen, ne sviđa mi se ideja da ja idem prvi. Zašto ne možemo zajedno da prođemo kroz taj snop?" nepoverljivo je ispitivao Lukas.

Uzdahnula sam isfrustrirano pre nego što sam počela da lažem, ponovo: "Lukase, da li ti ja izgledam kao svemogući duh iz lampe? Ne mogu da prođem zajedno sa tobom jer neko mora da drži portal otvoren dok ti prolaziš, a nakon što ti prođeš i ja ći moći isto da učinim i u isto vreme ga zatvorim za sobom. Razumeš li sada?" 

Moja bedna objašnjenja su delovala neubedljivo Lukasu, ali nije imao izbora nego da prihvati to što sam mu rekla. Kada smo konačno prestali da se raspravljao oko te teme započela sam kreiranje Orita. Nije bilo teško pronaći to svetlo unutar mog uma. Čini mi se da sam ga veoma brzo videla, ali je bilo izuzetno teško privućo tornado svetlosti bliže i to samo uz pomoć volje uma, koja, ponavljam, i nije tako jaka. Borila sam se sa silom poput gravitacije, samo što me je ova vukla levo i desno, sve je zavisilo od toga sa koje strane sam pokušavala da priđem tom snopu. Baš kada sam mislila da neću uspeti i da će me tornado progutati pomislila sam na magnet čiji se suprotni polovi privlače. Na jednom je sila prestala da me vuče ka snopu i on je počeo da se kreće u mom pravcu. Um je čudesan kada znaš kako da ga iskoristiš, pomislila sam dok sam posmatrala svoj prvi, ikada kreirani Orit kako se stabilizuje u centralnom delu praznog prostora nedaleko od mene i Lukasa. Vazduh koji se kovitlao sve do gore gde se završavao krugom delovao je kao dovoljno jak da ponese Lukasa do gore.

"Hajde, šta čekaš? Pozivnicu? Neće večno biti otvoren!" rekla sam malo grublje na šta je Lukas pošao ka nepoznatom izvoru energije. 

Osetila sam njegov strah i ako to baš nisam želela u ovom trenutku jer mi je moj bio dovoljan. To je bilo to, limit moje snage uma. Osetila sam kako se nešto čudno dešava. Bio je to osećaj poput paranja konca sa tkanine, samo što se to odigravalo u mom umu. Mogla sam osetiti deliće uma kako se otkidaju i popuštaju pod pritiskom Orita. Nije bilo sumnje da će se portal zatvoriti čim Lukas izađe.

"To je to. Vidimo se gore." rekao je nesluteći šta će se dogoditi sledeće.

Još uvek je držao moju ruku kada je ušao u snop. Jednim pogledom uspeo je da me razoruža kao mnogo prethodnih puta. Shvatio je istinu i pre nego što sam ja to želela.

"Postaraj se da ideš ka svetlu kad stigneš tamo gore. I reci poglavici Nikteu da je Kališa zakopala glinenu posudu sa ličnim stvarima svih meštana ispod kolibe koja služi za ostavu. Razumeće on." rekla sam suzdržavajući se da ne zaplačem.