ne mogu da opišem strah koji osećam u stomaku. ne osećam se kao da ću da eksplodiram, ne, ne uopšte, osećam se kao da ću se smanjivati sve više i više dok me ne proguta vazduh. šta da radim sa svom ovom budućnosti ispred mene? uvek sam se hvalila da se ne bojim promena, ali da li je to istina?
ali pored tog straha koga osećam, tu negde, u istom predelu stomaka, leptir i dalje maše svojim krilima. nema ničeg goreg nego to da tvoje telo istovremeno ispunjavaju ljubav i strah, ali ipak, hoću da više osetim s tobom. hoću da osetim ljubav, tugu, bes i nežnost u svim svojim najgrubljim bojama s tobom. šta to kaže o meni, što me toliko emocije — stvari koje ti ne razumeš — nose, a ja ipak sa tobom želim da ih osetim?
