Put nade

Zauvek

To leto koje je usledilo, bilo je predivno.
Dok su sedeli na travi pored jezera u parku, S je pitao Kejti da li hoće da bude njegovo ZAUVEK...
- Kako to misliš,  zauvek? Da se venčamo ili...?
- Ma ne ludo moje,  nego... Znaš Marushka, kad se problemi nagomilaju da možemo da računamo jedno na drugo.
Ono kao onaj jedan broj...
- Znači,  i ako raskinemo, šta god da se desi mi imamo jedno drugo?
- Da. Ako ti pozli, budeš u bolnici ili nešto tako, a i meni.
- S, obećavaš?
- Kunem se Kejti, nikad nisam nikog ovako voleo.
- Bojim se
- Znam Marushka, neću te nikad povrediti.
Želela je da se opusti i predje na viši nivo ali blokada, strah da je opet ne uhvate košmari učinila je svoje.
Dečaka razbarušene kose i toplih očiju će se sećati i kasnije, tražeći ga uporno kod drugih ljudi.
Dnevnike je ispisala njegovim porukama, dala mu je celu sebe na dlanu.
Kada je prvi put prespavala kod njega, S je obavio higijenu, pa onda ona.
U kupatilu se istusirala i presvukla.
Jutro ih je dočekalo u zagrljaju i spokoju.
Kejti je bila srećna.
Imala je osećaj da će zauvek biti zajedno. Da je našla svoju drugu polovinu.

Dve godine kasnije

Naš mladi par je maturirao, zajedno su učili za prijemne ispite. Zajedno su se upisali na fakultet. Zajedno su učili čak i za ispite.
Ređale su se sve same osmice, devetke i po koja desetka.
Imali su osećaj da je ceo svet njihov i bio je...
Sve do jednom.
Naime, Kejti je u dogovoru sa ginekolokom i neurologom počela da pije kontraceptive koji su bili najblaži.
Nisu oštetili njenu terapiju, pomogli su joj sa ženskim problemima i...
Bilo je leto, avgust. Matorci su otišli na godišnje odmore, a S i ona su bili sami. Živeli su zajedno te dve nedelje.
- S, danas mi je termin za kontrolu kod ginekologa, treba mi novi recept i da mi uradi pregled.
On ju je odvezao.
On je sedeo ispred i čekao.
Činilo mu se da je Kejti godinama u lekarskoj ordinaciji.
Sa druge strane, Kejti je plakala tiho. Nije mogla da poveruje sopstvenim ušima.
Ni dan danas ne zna kako je izašla iz ordinacije. Stavila je svoju ruku u njegovu i pogledala ga.
- S, moramo da pričamo.
- Sve ok Kejti?
- Ne baš.  Trudna sam.
- Mmmmolim????
Pa tek smo upisali fakultet, ali ako ima volje ima i načina...
- STANI! Slušaj me. Trudna jesam, ali vanmaterično, mora napolje. Koliko sam je razumela, beba ne dobija sve što bi trebala i rizik je, mogu da umrem a ona ne bi bila kako treba.
- Kejt???
- S, moraćemo da ubijemo naše dete.
To je bio početak kraja.
Kasnije, osećala je njegovu bol. Svoju. Svako se nosio sa tugom na drugačiji način.
On... Bežao je od nje. Gasio telefon, bio nedostižan.
Ona... Tablete nikad nisu delovale primamljivije. Sve je više volela tu potonulost, obamrlost. Njihovi roditelji nisu znali šta su uradili.
A njih dvoje? Udaljili su se. Nestala je strast, empatija, ljubav.
Sve dok jednom, Kejti nije skupila snage i sama sebi rekla
- Gotovo je.
Patila je. Nedostajao joj je njen najbolji prijatelj.
Promenila je broj telefona, frizuru,  smršala  i počela borbu sa svojim demonima- tabletama.
Korak po korak, borila se. Fizičkih simptoma nije imala. Neurolog joj je rekla da će biti teško,  ali može da prekine jer više nije onako nestabilna kao pre.
Ali mentalno???
Kad mama ode na posao, sestra u školu Kejti se gasila.
U fetusnom položaju je plakala, žalila svoj život,  proklinjala S, nedostajao joj je proklet bio.
Fakultet? Batalila ga je u potpunosti.
Kejtin život više nije imao smisla nikakvog. Umirala je svakim danom, kopnila majci pred očima i progutala ju je duševna tama iz koje se neće tako lako iščupati...

Poštovani što me čitate.
Oprostite što sam bila odsutna ali imala sam velikih zdravstvenih problema.
Sada sam tu i hvala što me pratite.
Ostalo je još malo do kraja, družimo se uz Kejti par poglavlja još.
Da napomenem, ova priča mi je prva i jako važna.
Hvala što mi progledavate kroz prste. Ljubim Vas.