Put nade

Košmar

Svetlost je lako zavoleti, pokaži mi svoju tamu.

U polutami sobe jedna devojka je ležala i činilo se da mirno spava. Njene oči su sklopljene, disanje se odvija postepeno i lagano. Kažu da snovi traju svega nekoliko sekundi, a nama se čini da sanjamo i sanjamo do beskonačnosti.
Tih nekoliko sekundi bilo je dovoljno da se oslobodi zver i prolomi vrisak koji bi i mrtvaca probudio.
Devojka se probudila okupana znojem, bunovna, kao da još uvek proživljava to nešto što je prouzrokovalo anksioznost.
Na stolu pored kreveta čekale su pripremljene cigarete, upaljač, flaša sa vodom i lek....
Drhtavom rukom je posegnula za tabletom koja će joj za nekoliko minuta doneti preko potrebni mir i zapalila cigaretu.
Počela je da tone. Da nestaje u bezdanu tame, da se davi u bunaru svojih neostvarenih želja.
Čovek pored nje je mirno spavao, potpuno nesvestan svega što se oko njega dogadja i znala je da će sutra opet ona ispasti kriva što je napolju toplo, što mu je mala plata, što mora da radi ceo dan.
Dan koji će joj iz korena promeniti život.
Dok ju je preko neophodno dejstvo smirivalo kao kroz maglu čula je glas
,,Ti si posebna, opusti se, to ne boli, malo se zezamo".

Nekoliko sati ranije

Psihijatrijsko odeljenje državne bolnice u Gradu (dajem Vama mašti na volju koji god želite da to bude grad, može čak i Irkutsk)

- Gospodjice, ovo je naša prva seansa, na zahtev Vašeg lekara, žao mi je ali morali smo da reagujemo
- Oprostite, ne razumem, zar je bitno šta ja imam da kažem na temu svega?
Dok je lenjo i sporo izgovarala slovo po slovo, igrala se svojom kosom a levom nogom je cupkala u nekom svom ritmu potpuno odsutna.
- Molim Vas sarađujte sa mnom, tu sam da Vam pomognem.
- Uz svo dužno poštovanje, prema Vašoj profesiji, zašto dođavola ne možete samo da mi date jebene lekove, pravimo se sat vremena da komuniciramo i zaboravite da postojim?? ZAŠTO me terate prečicom do pakla?
- Ali šta je to o čemu ne smete da govorite i toliko Vas davi???
Gde je zapelo, mi samo želimo da pomognemo.
Na ovo se devojka nasmejala i samo je upitala gospodju Savršenu doktorku šta ona zna , tako sva jarko nasminkana, sa savršenim noktima, verovatno bež kućom i nameštajem uz predivnog supruga koji je voli i ima savrsenu porodicu.
- Znate šta doktorka, Vaša koleginica mi je rekla da sam nešto zaključala duboko u sebi i da iako imam dosta godina uporno ostajem na tom nivou. Da ne dam da me podsvest izleči.
Kad ste tako uporni...
Ustala je kao na onim sastancima za anonimne alkoholičare, pogledala doktorku prkosno i rekla
- Zovem se Kejti, imam 28 godina i pre 2 decenije bila sam seksualno zlostavljana od strane čoveka koji nam je bio porodični prijatelj.
Znao je gde da ugrize, gde da ujede da mi bolesna majka ne vidi trag njegovog ludila.
Znao je da ne sme preći granicu, znao je da sam još uvek dete a sve pod velom brige za mene i moje zdravlje.
Upamtila sam svaku lekciju plivanja, svaki udarac, svako davljenje, svaku modricu na mom telu.
Da, bila sam ucenjena ili ja ili moja sestra koja je tada imala pet jebenih godina!
I na kraju krajeva, šta Vi znate o svemu tome? Je l znate kako je bojati se sopstvene senke, zalediti se u mestu, imati osećaj da Vas neko pratii posmatra??? Vaša koleginica mi je na sve to rekla da nisam prva ni poslednja kojoj se to desilo!!!!

Savršena je ostala u blagom šoku.
Kejti je izašla iz kancelarije, zalupila vratima, sišla dole brzinom svetlosti i zapalila cigaretu.
Duboko udahnula. Izdahnula.
Da je tada znala koje će sve demone probuditi ceo ovaj razgovor, pobegla bi glavom bez obzira u nepoznato, u Nedodjiju.

Posebna si, opusti se, nisi kao druge...
Posebna si, opusti se, nisi kao druge...
Ta rečenica joj se ugravirala u dušu kao pečat. Nije mogla da je izbaci i tada se dogodio košmar a njena borba za goli život je tek počela.

Moje prvo poglavlje, ne znam u kom smeru će priča ići, videćemo još. 🥂
Sadrži dosta teških tema, i eto. Toliko od mene.