Vrisak mog pogleda

22

Melodi

Mrzim iznenađenja, ali Aron nije čovek koji će pogaziti reč, srećom bila sam zaokupljana novim prijektom, beba. Moj projekat za ceo život je zaokupio moje misli. Ceo dan idem kao šašava, planiram, računam, zakazujem pregled . . . Nisam ni primetila koliko sam se udubila u proučavanje trudnoće dok se Aron nije vratio sa posla. Skočila sam i izljubila ga, možda sam ga malo i prepala ali nije se ljutio.

- Nisam zaboravila iznenađenje – podsetim ga.

- Naravno da nisi. Spremna?

- Za šta?

- Za iznenađenje Melodi.

- Jesam.

- Onda idemo.

Obasipam Arona informacijama o trudnoći i znam da mu ne dosađujem jer se stalno nešto smeška.

Prekida nas vozač i shvatim da smo na pisti.

- Putovanje, nisam ništa spakovala.

- Ništa ti nije potrebno veruj mi.

- Onda da vidimo šta si spremio.

Aron

Posmatram Melodi dok spava i razmišljam o odluci koju sam doneo prošle nedelje. Nije lako sve napustiti i ostaviti za sobom život ali moji prioriteti su se promenili. Moram da zaštitim porodicu, želim novi početak sa Melodi bez senki, bola i sećanja na ružne stvari koje su nam se dogodile. Možda će joj biti teško što ću je odvesti daleko od majke ali znam da će se privići, osim toga Eleonora razume, dala nam je svoj blagoslov. Nećemo se vratiti, vreme je da budemo sebični i mislimo samo na nas.

Melodi je prespavala čitav let, probudila se kada smo prešli i auto i od tada pokušava da izvuče iz mene šta sam spremio, ali ne dam se.

. . .

Posmatram je dok oprezno prilazi vili. Dugo sam tražio odgovarajuću vilu na plaži koja bi bila idealna za odmor ali i za odgajanje dece. Popločan prilaz, travnjak, kuća u mediteranskom stilu i privatna plaža. Raj na zemlji. Idem za njom i smeškam se dok ona razgleda. Kadsmo napokon došli do glavne terase koja gleda na more, moram priznati da sam se i ja oduševio prizorom. Želeo sam da joj priredim romantičnu prosidbu uz zalazak sunca na terasi koja gleda na more i na preporuku sam unajmio Gloriju Daglas. Žena je odraddila fantastičan posao, moram joj dati veći honorar od traženog.

- Vau – Melodi je tiho izgovorila. Stajala je pored romantično postavljenog stola za dvoje i moram priznati da se uklopila sam kućom, i pogledom.

Priđem joj i zagrlim je s leđa.

- Dopada ti se?

- Dopada? Mogla bih da umrem ovog trenutka.

- Znači da.

- Definitivno da.

- Ali šta sve ovo znači?

Pustim je po instrukcijama koje sam dobio podignem ružu sa stola.

- To znači – okrenem ružu ka sebi i izvadim prsten.

- Da ćemo ovde ostati zauvek – vratim ružu na sto.

- Melodi . . . reci da.

- Da – nasmešila se.

Stavio sam joj prsten i poljubio je.

- Pogodio si veličinu.

- Tvoja majka mi je pomogla. Izvoli – izvukao sam joj stolicu.

- Hvala.

- Kad si rekao da ostanemo ovde zauvek . . .

- Mislio sam od danas. Novi početak, ti, ja i beba.

- Dopada mi se.

- Melodi . . . – uhvatim je preko stola za ruke.

- Ne želim nikakve senke nad našim životom. Ne kažem da će ovde biti savršeno ali uvek ću se truditi da bude, za tebe, bebu koja dolazi i još dece u budućnosti. Znam da neće biti lako da ostaviš sve iza sebe ali . . .

- Ne . . . nemam nedoumice, želim da budem sa tobom, nije bitno gde. Dokle god smo zajedno biću u redu, dom je tamo gde si ti.

- Onda, ostajemo?

- Ostajemo.

Kraj.

Toliko od ove kratke priče, naredna će najverovatnije biti Do poslednjeg daha.

Pozdrav.