IRIS-završena

Četvrto poglavlje-Latice prokletog irisa

***

-Nisam je nikad video. Mogu se premestiti.

-Ne moraš. Nastavi da se praviš da je ne vidiš kao i do sada.

-Iris, stvarno je nisam video. Možda da me upoznaš?

-Posle svega što sam ti rekla, ti želiš upoznati moju drugaricu?

-Izvini.

***

Otišla je, u zapuštenoj ulici se našla sa Lilit.

-Donela sam ti nešto, može zameniti sve te tablete koje si pila.

-Hvala ti, najbolja si.

Poljubila ju je.

-Uzmi. Bićeš raspoloženija, a imam nešto od čega ćeš poželeti da jedeš i onda ćeš zaspati, kao bebica.

Pružila joj je kesicu malenih, belih tabletica i kesicu sa marihuanom.

-Droga?

-To je marihuana i lsd. Osećaćeš se bolje, obećavam.

Samo je progutala jednu tabletu.

-Otpratiću te kući, ispuši i Marijanu. Zaspaćeš.

Nasmejala joj se.

-Hajde kod mene, želim da me maziš, diraš, ljubiš.

Bacila joj se u zagrljaj.

-Ispuniću ti sve želje. Samo budi dobro.

Ležale su u Irisinom krevetu, Lilit ju je češkala, ljubila i mazila, ubrzo je zaspala.

Kada se probudila, tamo nije bilo Lilit, osećala se čudno. 

Čula je vetar, bio je jako bučan, iako je prozor bio zatvoren, spremala se kiša, u ušima je čula glasno duvanje vetra, postalo joj je hladno, ali nije mogla ustati iz kreveta, nije mogla da se pomeri.

Prozor se odjednom otvorio, vetar je ušao u njenu sobu, dan je postao mrak, ništa nije videla, osetila je na svojoj koži grube udarce, vetar je pokušao da je zadavi. Nije mogla da udahne, ništa nije videla, pokušala je da viče ali nije mogla, prsti su joj utrnuli, noge više nije osetila, nije osetila ni krevet ispod sebe, samo mrak. Potpuno crnilo, zatim je vetar prestao, ništa nije čula. Jeziva tišina, nije mogla da udahne, davila se.

-Iris, Iris! Iris, jesi li dobro?

Vikala je njena majka pokušavajući da je dozove.

Ona je otvorila oči, njena soba, uplašena majka, duboko je udahnula.

-Iris, šta se desilo? Čula sam neke zvukove, kao da vičeš ali neke čudne reči. Jesi li imala noćnu moru?

-D-d-da.

Promrmljala je.

-Želiš li nešto jesti? Bilo šta?

Brisala joj je peškirom znojavo čelo.

-N-ne. M-mmolim te.

-U redu, bez jela. Večeraćeš onda, pošto nisi ceo dan ništa jela.

-Ako b-b-udem mogla.

-Naravno, lezi ti još.

Izašla je iz sobe.

Iris je ležala, nije mogla da razume šta joj se desilo, otišla je do prozora, pogledom je tražila Lilit.

Nije je bilo. Progutala je nekoliko onih tabletica, stavila je cigarete i travu u džep od jakne. Obukla je crnu haljinu, našminkala se i izašla iz sobe.

-Mama, idem sa Filipom napolje.

-Prelepa si, lepo se provedi.

Osmehnula se.

-Pojedi nešto, moli te mama.

-Hoću. Ob-e-ć-a-vam.

-Taj Filip je srećnik.

-Svakako.

Izašla je iz kuće, krenula je da šeta, nije bila sigurna gde će ići.

Put ju je odveo do stare stanice i nadvožnjaka gde se često sastajala sa Lilit ili gde je odlazila kada je sama bežala sa časova.

Sela je na klupicu. Crnilo ju je ponovo obuzelo, pokušavala je da otvori oči ali nije mogla, ništa nije videla. Plašila se mraka.

Jedino ju je žar cigarete spašavao ostajanja u potpunoj tami.

Nebeskoplava kosa i plave oči činile su je posebnom, imala je jako svetao ten, dok je bila mala mama bi je često nazivala njenom malenom pahuljicom.

Drhtavom rukom je držala cigaretu dok je gledala u daljinu, latice cveća su bile rasute oko nje.

,,Prokleti iris. Zar u ovom mraku samo njega da vidim.Proklete latice, prokletog irisa."

Prinela je cigaretu, suvim, ispucanim usnama, povukla je dim, zatvorila je oči i zatim izdahnula. Ugledala je svetlost, ustala je i potrčala prema njoj.

***

-Iris, Iris! Šta si to uradila? Iris!

-Gospođo ne možete ovde biti.

Terao ju je policajac.

-Pustite me! To je moja ćerka, molim vas!

Plakala je, pokušavala je da se probije do njenog tela.

-Pustite me kod moje ćerke, molim vas!

Probila se do njenog tela, uhvatila ju je za ruku, pomilovala po kosi.

-Iris, sve će biti u redu. Ti ćeš biti dobro. Molim te, otvori oči! Otvori oči! Iris!

-Gospođo, vaša ćerka je mrtva. Pretpostavljamo da je izvršila samoubistvo, bacila se pred kamion. Molim vas, morate se skloniti odavde.

Prišla joj je mlada policajka.

-Otpratiću vas dole do automobila, mogu vas i odvesti kući. Morate duboko udahnuti, smiriti se.

Klara nije ništa rekla, udaljila se od tela i krenula sa policajkom, dok je silazila dole stepenicama nadvožnjaka, ugledala je devojčicu prljavih kolena, sa lizalicom, platinaste kose.

-Hej! Ko si ti?

Uzviknula je.

-Lilit.

Umiljatim glasom je odgovorila devojčica.

-Ko je to?

Policajka je pogledala prema Klari, izgubivši Lilit iz vida.

-To je devojčica za koju sam mislila da nikada nije postojala. Devojčica zbog koje sam ceo život mislila da moje dete ima poremećaj.

Drhtala je u policijskom vozilu, ludački gledajući kroz prozor.

Ovo bi bio kraj priče o Iris, ostavite mišljenje u komentarima ili poruci, znači mi. :)

Takođe, očekujte drugi deo ove priče, ali za sada, kraj i hvala na čitanju. 

E.D.