IRIS-završena

Prvo poglavlje-Detinjstvo

-Ne znam šta bismo trebali da uradimo, jako se brinem. Danas me je zvala gospođa Herington, rekla je da Iris ništa nije slušala, već da je stalno gledala prema parku.

-Draga, brineš zbog gluposti, ona je dete, naravno da ima slabiju koncentraciju, sigurno joj je bilo dosadno, to je sasvim normalno. Zar nikada nisi čula da neko dete ne prati na času?

Sa podsmehom je odgovorio, gledajući utakmicu.

-Ali ona to čak i kući uvek radi!

Uzviknula je, ali on više nije odgovarao, nastavio je da gleda prema televizoru.

,,Neverovatan je, prepuštena sam sama sebi. Nezainteresovan muž i malo, nezahvalno derište. Čime sam ovo zaslužila..."

Otišla je do dečije sobe, polako odškrinula vrata i ponovo ugledala Iris kako sedi pored prozora, ovaj put se smešila.

,,Nemam snage za ovo.."

Uzdahnula je i zatvorila vrata, otišla je u spavaću sobu, legla i zaspala.

Irisina pažnja je te večeri bila usmerena prema nekoj devojčici, nije mogla najbolje da je vidi, bio je mrak i ona se nalazila na 7. spratu. Sedela je tako celo veče, gledajući prema njoj.

Tamo je i zaspala.

-Iris! Šta nije u redu sa tobom? Džek! Dođi ovo da vidiš!

Vikala je, Iris se probudila, bila je uplašena.

-Zaspala je pored prozora, rekla sam ti! Stalno gleda, ne želi mi reći zašto!

-Klara, smiri se, sve je u redu. Iris, kaži mami zašto si zaspala tu? Zabrinuta je za tebe, reci joj, da bi mogla da se smiri.

Nasmešio joj se i čekao odgovor.

-Zaspala sam ovde, jer sam gledala.

-Šta si gledala?

Histerično je uzviknula Klara.

-Ulicu, ulicu sam gledala. Mama ne viči.

Drhtavim glasom je govorila, malenim ručicama je prekrivala oči, rasplakala se.

-Iris, moraš nam reći zašto sve vreme gledaš prema ulici? Naravno da ću vikati, ne znam šta se dešava sa tobom!

-Klara, Klara, Klara...

Pokušavao je da je ućutka.

-Nemoj ti meni Klara! Čak je i gospođa Herington primetila da nešto nije u redu sa njom. Gospođa koja ju je juče prvi put videla, vidi da nešto nije kako treba s njom, dok njen otac ne primećuje!

Vikala je, izletela je iz sobe, zalupila je vratima tako jako da je jedna slika pala sa zida.

-Obuci se Iris, danas će te tata odvesti u školu. Ako budeš dobra, kupiću ti i sladoled.

Namginuo joj je, okačio sliku i izašao iz sobe.

-Džek, možda bismo trebali tražiti pomoć..Vidiš da nešto nije u redu. Kako ti može biti svejedno?

-Zaboga, dramiš, čuješ li ti sebe? Šta želiš reći? Šta nije u redu sa njom? Šta? Umislila si to, možda tebi treba pomoć!

Iris je slušala svađu, oblačila se, bila je jako uplašena, nije čak ni razumela. Samo joj se dopada ta devojčica.

,,Možda je još uvek napolju."

Pogledala je kroz prozor, bila je tamo, sada ju je već bolje videla, ovaj put imala je školski ranac.

,,Možda ide u moju školu!"

Požurila je sa oblačenjem, izvadila je iz ormana plavu haljinicu, crne lakovane cipelice, zavezala je kosu i stavila mašnicu.