Nina u svom životu zna samo za tugu i nesreću. Nije ni čudno što je postala hladna i nedodirljiva kad je od malena prate maleri. No,i ona ima svoju ljubav,《CRVENU ZVEZDU》. Ni sama nije mogla da nasluti kako će joj jedna utakmica preokrenuti sve naop...
Pre 3 dana mama mi je saopštila najgoru moguću vest. Živećemo kod tog skota. Molila sam je,plakala ali nije želela da odustane. Više bih volela da ostanem na ulici nego tamo da idem.
Evo me sada,pakujem poslednje stvari iz svoje sobe pre nego što ih ubace u kamion za selidbu.
"Požuri Nina,nemamo ceo dan!",mrko sam je pogledala. Uzela je pantalone koje su do pre sekund bile u mojim rukama. Postavila me da sednem na krevet.
"Vidi mila,ljudi su nam pružili krov nad glavom,ovo nam je jedino rešenje. Šta misliš da li bih ja otišla da mi nije bitna tvoja sigurnost?",suze su joj se sve više i više nakupljale u očima.
"Mama,ja prosto ne mogu da idem u tu kuću!",preklinjala sam je rečima. Već sam počinjala da je nerviram.
"Aa zašto?",podviknula je.
"Zato što je njihov sin.....",zaustavila sam se na vreme. Pogledom je pokušavala da izvuče još nešto iz mene.
"Šta je njihov sin? Nina odgovori mi na pitanje?"
"Ništa,samo se loše ponašao prema meni onaj dan kad sam te menjala.",podigla je obrvu. "Ajde pomozi mi da spakujem još ovaj kofer.",brzo sam promenila temu jer sam shvatila da je neću ubediti ni za sto godina da se predomisli.
(...)
I evo me sad. Na putu ka Dedinju. Toliko mi teško pada ovo preseljenje. Ne samo zbog onog kretena,već zato što napuštam svoj dom. Kuću gde sam odrasla,celo moje detinjstvo je ostalo tamo. Sva lepa sećanja i dani provedeni sa tatom. Kako je Luka mogao ovo da nam uradi? Zar mu je toliko svejedno? Zvala sam ga milion puta od onog dana ali ništa. Plašim se da mu se nešto nije desilo. Koliko god majka pričala da je ne zanima brine,i to jako.
"Mila jesi li dobro?",okrenula sam glavu ka njoj.
"Želiš li iskren odgovor na to pitanje?",odmah se naljutila i nastavila da gleda kroz prozor.
Razgledala sam sve ove prelepe kuće. Kako li bogati žive? Sigurno im je jedina briga šta će obući? I koje će cipele upariti sa torbom! Oduvek sam mrzela takve devojke. Ne zato što sam bila ljubomorna,već zato što nikad nisu shvatale poentu života. Za svaku njihovu suzu tatica bi im kupio po jednu malu gucci torbicu i problem bi bio rešen. "Šta se buniš i tebe je tvoj vodio na utakmice kako bi nestale suze sa tvog lica!",podsmehnula sam se svojoj savesti. To je na neki način i tačno. Koliko se ja zapravo razlikujem od drugih devojaka! Njihovi problemi se rešavaju brendiranim krpicama,dok se moji rešavaju jednom Zvezdinom utakmicom. Ahh moj život je lep.
Nastavila sam da se smejem svojim razmišljanjima sve dok nismo ušli u dvorište vile Ivkovića.
Mama mi je iščupala slušalice iz ušiju i povukla me da izadjemo iz kola.
"Dobro došle u svoj novi dom!",dočekala nas je ona prijatna žena. Reljina majka,valjda.
"Hvala vam gospodjo Nadja!",žena je pozvala obezbedjenje da izvadi sve naše stvari iz kamiona i da ih ubace u tu našu "kućicu".
"Nameštaj smo vam mi obezbedili,nadam se da će vam se svideti!"
Začudila sam se iskreno. Ljudi nas ni ne poznaju a sredili nam celu kuću.
Išle smo za gospodjom Nadjom u naš novi dom. Ako uopšte može tako da se nazove.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
