Možda se sretnemo
sada, danas, sutra.
Možda me vidiš,
kako na hladnoći stojim,
gledajući zamišljeno u daljinu.
Nećeš me, možda, iz prva prepoznati,
jer je vetar nabacao moju gustu kosu
svuda po mom licu.
Ali setićeš me se,
setićeš se mog hladnog pogleda.
Znaćeš da sam se promenila, evo odmah ću ti reći.
Nisam više pričljiva,
nikada više nećeš provoditi duge julske noći,
pričajući sa mnom.
Nisam više plačljiva,
Nikad me više nećeš tešiti.
Niti sam druželjubiva, niti zabavna.
Nećeš me više nikad,
ponovo,
zagrliti.
Ovog puta moram otići.
Izvini.
Izvini za lepe uspomene koje će,
prebrzo izbledeti.
Izvini.
Izvini za svaku nedovršenu rečenicu,
za koji nisam imala hrabrosti,
dovršiti je.
Ali kada me vidiš,
nemoj doći.
Nemoj mi prići,
ni reč reći.
Samo idi svojim putem,
jer to je život.
