Pogrešna Ljubav ✔

XXV Igra mačke i miša

Milena

Napokon svež vazduh! Cupkam ispred vrata jer sam zaboravila jaknu unutra. Napolju je ledeno doba, a ja sam izletela u čipkanoj haljini. Ko mi je kriv kad sam želela da ga zadivim i izbacim iz takta. Sad ne smem unutra, jer umesto da mu pokažem zube, ja sam ga poljubila. Opet sam popustila!

I opet si pobedio, i opet me povredio, u glavi isti pritisak, na desnom dlanu rdjav znak....

Čujem Cecu kako peva, kao da je ovu pesmu posvetila meni. Ja sam definitivno slaba na njega. Mislila sam da će onaj litar vina u mojim venama da me ohrabri, da ne popustim pred njegovim pogledom, da ne dopustim zelenom bezdanu da me povuče u svoje dubine. Napravila sam samo kontra efekat! Poželela sam ga onog trenutka kada se stvorio iza mojih ledja. Nije morao ni da progovori, osetila sam njegov dah na vratu i momentalno poželela da se okrenem i da ga poljubim.

E nećeš! Pobegla sam od njega, tj pokušala da pobegnem. Vino je krivo što sam se saplela i našla u njegovim rukama. Vino je krivo što sam se ponovo izgubila u njegovom pogledu, što sam navalila na njegove usne kao gladna godina. Otreznio me je u sekundi. Lupila sam mu šamar da se opravdam pred samom sobom.

Sada sam trezna, frustrirana i veoma napaljena. Hladno mi je i ne znam gde bih pobegla da me on ne pronadje. Već je kasno. Čujem njegove korake koji su sve bliži. Ne želim da se okrenem. Teram samu sebe da se ne okrenem. Onda osetim njegov kaput na mojim ramenima. Miriše na njega, uguram svoj nos i duboko udahnem taj miris koji tera moje srce da ponovo oživi i kuca.

- Ludačo! Izašla si skoro gola napolje. Zašto bežiš od mene?

- Šta se to tebe tiče? Izašla sam na vazduh, a ne da bi me ti pratio. Šta ćeš tu? Sam si rekao da ti nisi za mene. Zašto onda trčiš zamnom?

Već gledam u njegove oči. Izazvala sam bes u njegovim očima i sad me još više privlači tako besan i opasan. Gledamo se ceo minut, i nijedno ne popušta. Ova besna igra mačke i miša tera me da gorim u sred zime, čak mi je i ovaj njegov kaput višak. Prži me njegov pogled od glave do pete.

- I šta sad? Zašto sad ćutiš? Zašto ne odeš kod Irene, eto, ti si za nju pošto za mene nisi.

Kap je napokon prelila čašu. Poljubio me je tako naglo da me je zubima ugrizao za usnu. Brane su napokon popustile, a mi smo navalili jedno na drugo. Kao da se svih ovih dana nismo izbegavali, sav inat i ponos koji nas je razdvajao je nestao. Takvi smo mi, privlačimo se kao magnet, koliko god bili pogrešni za ceo svet, toliko smo pravi jedno za drugo. Povukao me je za ruku pravo do njegovih kola, daleko od znatiželjnih pogleda. Smestio me je na sedište i vezao pojas. Zatim je nestao.

Mene je vino sve više hvatalo. Bilo mi je toplo u njegovom kaputu, u njegovim kolima. Osećala sam se kao da lebdim na oblaku, ušuškana, spokojna i srećna. Skopila sam oči samo na minut. Bar sam ja tako mislila.

Da li to ljubav pravi od nas slabiće, il' ja to samo tako izgledam, al' kad te sretnem meni treba piće u oči da te pogledam...

Budim se, i vrlo brzo shvatam da nisam u svom krevetu. Nije mi teško da shvatim gde se nalazim. Sve oko mene miriše na njega. Otvaram jedno po jedno oko i zaslepljuje me jutro koje je sletelo na bele snežne krovove. Crveno mekano ćebe mazi moju kožu. Zavirim ispod njega i vidim da sam samo u brusu i gaćama. Ne sećam se kada sam skinula haljinu, ne sećam se čak ni kako sam došla ovde. Poslednje čega se sećam je zvuk zatvaranja vrata od kola, i lagane vožnje koja me je sve više uspavljivala. Zaspala sam u autu.

Gledam na veliki zidni sat, sedam je ujutru, tek je svanulo. Osim zvuka tog sata, nijedan šum se ne čuje po kući. Nova godina je i rano jutro, a on nije ovde. Gde je pobogu? Pokušam da se uspravim, ali bol u glavi je toliko nepodnošlljiv da me ponovo zakuca u krevet. O da, napila sam se sinoć kao dupe. Odatle moja amnezija. Mamurluk me drma iz sve snage.