Pogrešna Ljubav ✔

IV Zaljubljena

Milena

Večeras dečaci prave žurku, i umesto da se spremam, ja sedim i plačem u svojoj sobi. Mama neće da me pusti na žurku jer joj je Vanja rekao da sam još mala za tu žurku i da će biti starijih momaka i da tu nije bezbedno za mene. Mnogo me nervira taj Vanja. Kad bi samo prestao da se meša u moj život. Juče je Marko bukvalno pobegao od mene kada je video Vanju na ulici. Nisam čak ni uspela da ga pitam odakle mu modrica na oku. Jana me zove već peti put, nemam srca da joj se javim i da kažem da ne idem. Ne znam kako da ubedim mamu da me pusti. Stalo mi je da idem na tu žurku, celo moje društvo će biti tamo. I Edin će biti tamo. Čula sam da me je tražio danas napolju da priča samnom. Verovatno je saznao šta se to dešava sa Markom.

Jana zove po šesti put i napokon se javljam. Govorim joj kako ne dolazim i da idu bez mene. Mama neće da me pusti jer sam pod kaznom. Lažem svoje drugarice jer me je više blam da pričam da moj stariji brat upravlja mojim životom. Da od njega ne mogu ni da dišem. Stvarno mi je dosta svega.
Posle 5 minuta stiže mi poruka od Edina. "Jesi li stvarno pod kaznom ili ne ideš zbog Vanje? Jel opet Vanja u pitanju?" Edin zna! On uvek zna! On me jedini i razume zašto ne smem da ostanem napolju koliko i ostali i zašto ponekad i ne izlazim iz kuće. On razume moj pakao koji stvara moj preterano posesivni brat. Njega ne mogu da lažem, njega ne umem da slažem. A kako i da slažem kad se uvek izgubim u tom zelenom bezdanu njegovih očiju.
Iako nisam ništa odgovorila, nakon 15 minuta besni Vanja uleće u moju sobu!

- Spremi se! Vodim te na tu glupu žurku! Da se nisi mrdnula nigde od mene, jel ti jasno?

Još besniji izlazi iz moje sobe zalupivši vratima.
Nije mi se svideo taj njegov bes, bila sam zbunjena, odjednom je promenio odluku. Uprkos svemu tome, sreću nisam mogla da sakrijem sa lica.
U žurbi sam navukla prvo što sam našla u sobi. Moje omiljene farmerke i belu majicu. Kosu sam podigla u rep i blago se našminkala. Na usne sam stavila sjaj i svoj osmeh. Nije mi više bilo važno ni kako izgledam, samo da budem tamo sa svojim društvom. Bila sam spremna za manje od deset minuta.

Jana me je čekala ispred kafića. Svoju dugu crnu kosu je pustila da pada niz ledja. Na sebi je imala rozu majičicu i uski crni šorc. Bila je savršeno našminkana i doterana. Njene krupne crne oči bile su još krupnije. Zavidela sam joj na njenim gustim trepavicama. Nikada joj nije bila potrebna maskara.
Kada je mene videla u starkama i farmerkama samo je prevrnula očima. Navikla je na mene da ne volim da se šminkam i doterujem iako je stalno pokušavala da me natera na to.

Vanja je Janu odmerio od glave do pete i zapretio mi da se ne udaljavam iz njegovog vidokruga. Jana je samo frknula na njega i odvukla me u kafić. Od gužve i buke nisam čula ni sopstvene misli. Janu sam čula kako mi se dere na uvo da me Edin celo veče čeka kod šanka, nervozan je i ljut što me nema. Ništa mi drugo nije trebalo da čujem. Jana i dalje priča nešto, ali ja je više ne slušam. Ugledala sam ono što sam pogledom tražila čim sam ušla unutra. Crna majica, široka ramena i smedja kosa, u milion njih bih ga prepoznala. Edin je stajao kod šanka. Prstima je nervozno lupkao po šanku i pio pivo. Prišla sam mu polako. Kada me je ugledao nasmejao se, bilo mu je zaista drago što me vidi. Odmeravao me je od glave do pete i svojim pogledom slao trnce svuda po mome telu. Onda me je pogledao u oči i ja sam se izgubila u tom zelenom vrtlogu. Morala sam bilo šta da progovorim da bih se rešila te napetosti izmedju nas. Vazduh je postao zagušljiv, temperatura se popela do usijanja. Jedino što sam želela je manje buke, manje gužve, manje ljudi oko nas. Želela sam da budemo sami. Uhvatila me je panika od tih misli. Zato sam mu predložila da izadjemo napolje. Trebalo mi je malo vazduha, malo hladnoće da razbistrim misli. Zato sam ga povukla za ruku pravo napolje.
Ni napolju mi nije bilo bolje jer je ispred bio Vanja, spreman da se s nekim pobije samo da mi upropasti veče. Bilo mi je smešno kako se Edin uspaničio kada je video Vanju preko puta. Iskoristio je njegovu nepažnju i odveo me niz ulicu što je brže mogao. Odahnuo je tek kad smo stigli do parka.