U ljubavi sa kanibalom

2.NEŠTO SE PROMENILO

Nakon zajedničke kafe, pozdravili smo se uz poljubac. Otišla sam na posao. Šef nije voleo da kasnim i morala sam požuriti. A on je ostao u stanu. Nije mogao naći posao već par meseci i to ga je izjedalo. Iz dana u dan. Da, voleo me je ali kao da je padao u ambis. Ako već nije pao. Jer u njemu se stvorila bujica emocija koju nisam mogla da shvatim. Falio mi je onaj stari Mark. Iz kafića. Miran, staložen, duhovit. Ali, nešto se promenilo. Na posao sam stigla pet minuta pre početka smene i izbegla sam svađu sa koleginicama koje me odmah sačekaju po početku posla, sa kafom u ruci i stalno me ispituju. Hoće sve da znaju. E pa dosta mi je. Ali šefa nisam mogla izbeći.
- Saro, ima danas dosta da se radi. Mo-raš mi pripremiti sve izveštaje o prodaji za prethodni mesec. I dostavi ih u moju kancelariju. Ja moram da žurim, došli su mi klijenti. Računam na tebe.
- Hoću, ne brinite.
- Hvala ti, baš mi je drago što si bas ti zadužena za ovaj posao.
I otišao je. Njegovi klijenti nisu mogli da cekaju. Baš kao ni ja. Nisam mogla da dočekam tri sata da mu se vratim u zagrljaj. Mom Marku. Uspela sam da strpam u fasciklu sve papire. Dva sata mučenja, a jos nekoliko do kraja. Šta li Mark radi? Kako je? Nazvala sam ga. Nisam izdržala.
- Halo, Mark?
- Reci Saro.
- Sta radiš? Jesi dobro?
- Ne brini gledam televiziju. Ali nema baš ništa. Amerika je propala totalno.
- Jesi zvao Hala da dodje? Neka ti pravi društvo.
- Ne znam. Videću. A kako si ti? Da li ti ide?
- Ne brini, snalazim se. Fališ mi.
- I ti meni. Kad završavaš?
- Kao i uvek.
- Ah ko će to izdržati...
- Snadji se.
- Dobro. Zdravo. Volim te.
- I ja tebe...
Prekinula sam. Ah kad će kraj posla? Da mu se bacim u zagrljaj i osetim njegovo snažno telo na sebi.